Kraj umetnosti

Performans nije pozorište, nije zabava. To je ozbiljan posao. U pozorištu krv je kečap, u performansu sve je stvarno. Umetnički performans ne podnosi probe niti bilo kakvo uvežbavanje, po čemu se razlikuje od teatra. Ovako performans, definiše, ako je to uopšte moguće, najslavnija umetnica na ovom polju Marina Abramović (66). Cinici kažu da je kao veoma mlada shvatila da nikada neće biti velika slikarka, pa se okrenula vlastitom telu i ponudila ga kao predmet, učinila ga objektom umetnosti. I stekla planetarnu slavu. Od tada Marina Abramović javno testira svoj fizikum i psihu, što smatra umetnošću, a mnogi negiraju, čak i ismevaju. Svemu uprkos, performans je pobedio i postao grana umetnosti kojoj je najteže dati obličje, jer je jedni svrstavaju u pravu umetnost, drugi u cirkusku atrakciju. Činjenica je da u performansu umetnici, umesto uloge, nude samo sebe samog. Prošle nedelje, u Beogradu je održan prvi Međunarodni sajam umetnosti, odnosno nezavisnih opganizacija, na kome je učestvovala i galerija MAS iz Odžaka, koja postoji poslednjih 15 godina kao studio za multimedijalnu umetnost. NJen osnivač je Nenad Bogdanović (57), samostalni umetnik koji se bavi multimedijalnom umetnošću, fotografijom, elektrografikom, videom, umetničkom instalacijom i performansom. Za ovaj sajam osmislio je performans Trajanje ljubavi, u kome obrađuje temu ljubavi povezujući je sa sveopštim tehnološkim napretkom i sve većim emocionalnim otuđenjem među ljudima. Uz tvrdnju da su njegovi performansi iz ciklusa o ljubavi veoma dobro primljeni u Odžacima, u Novom Sadu, ali i u Francuskoj. U performansima koje je realizovao u poslednjih nekoliko meseci, ovaj umetnik predlaže preispitivanje etičkih principa i problema koji se pojavljuju kao nusproizvod opšte globalizacije, dotiče probleme ubrzanog tehnološkog napretka u odnosu na civilizacijske i estetske vrednosti. Svojim umetničkim radom, Nenad Bogdanović posebno upućuje na odnos tela i tehnologije, kroz minimalističke fizičke akcije. O performansu kao svom obliku umetničkog iskaza, Bogdanović za NIN kaže: „Mnogi su pokušavali da objasne, definišu, umetnički termin performans. Sva ta objašnjenja da je performans skup više medija, vizuelne umetnosti, teatra, zvuka i tako dalje, nisu ni približno tačno odredili mesto i ulogu performansa na umetničkoj sceni. Mislim da performans ne može da se odredi jednom definicijom kojom bi se obuhvatilo sve što se danas dešava na svetskoj umetničkoj sceni pod pojmom performans. To je veoma veliki zalogaj za bilo koga, i sve dok je tako, ovaj vid umetničkog izražavanja će biti zanimljiv, i dalje će za ova dešavanja vladati veliko interesovanje sve većeg broja ljudi u svetu. Performans je mnogo kompleksnija stvar da bi se mogao objasniti na jednostavan i lak način.“ TEORIJA Performans ima svoje značajne teoretičare, a DŽon Mekenzi je jedan od najcitiranijih. NJegova knjiga Izvedi ili snosi posledice otvara novo poglavlje u ovoj oblasti, jer pokušava da sistemski uspostavi opštu teoriju performansa. Tako je situira u kontekst koji bi se mogao identifikovati kao globalno društvo pod američkom dominacijom. On stavlja performans u širi društveni kontekst, akademski i politički, razlažući njegovu konfiguraciju znanja i moći i imenujući ga imperativnom paradigmom takvog društvenog ustrojstva. Za ovog autora performans je najpre nova forma društvenog dejstva uobličena na raskršću teatpa i rituala, koja u početku privileguje telo i živo izvođenje, a potom Mekenzi ukazuje na transformaciju koju je performans doživeo od 60-ih do danas. Zanimljiv je njegov pogled na kulturalni performans kao aktuelnu problematiku zapadne kulture i društva, odnosno postindustrijskog i postkolonijalnog sveta. Profesorka na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, dramaturg dr Aleksandra Jovićević u knjizi Uvod u studije performansa podseća na bitne činjenice koje glase: na NJujorškom univerzitetu je 1981. godine osnovana prva katedra za studije performansa, a potom 1986. na Norvestern univerzitetu u Čikagu. Prva konferencija iz studija performansa održana je na NJujorškom univerzitetu 1994. godine i od tada se održava svake godine. Tokom devedesetih otvoreno je više katedri za studije performansa na univerzitetima u SAD, Velikoj Britaniji i Australiji, a predmeti iz ove oblasti predaju se na mnogim većim pozorišnim i komunikacijskim katedrama u ovim anglofonskim zemljama. PRAKSA Treba znati da su od samog početka, na svom izvorištu u SAD, studije performansa bile otvorene za marginalizovane glasove, pa su tako uspostavile blizak kontakt sa postkolonijalnim i feminističkim studijama. Ove studije se, tumači Branislav Jakovljević, dramaturg, suprotstavljaju tradicionalnom pozivanju na neutralnost naučnog diskursa, a autori koji se bave studijama performansa mahom su veoma kritični prema savremenom američkom neoliberalizmu i militarizmu. Između izvođača performansa i publike postoji nesumnjiva bliskost, što često izaziva ishitrenu tvrdnju da je kod umetnika performansa najprisutniji puki egzibicionizam. To se posebno odnosi na veliku Marinu Abramović koja je radikalno odbacila (malo)građanske obzire, uključiv i neprikosnovenu intimnost seksualnog akta, što je publika mogla da vidi u njenom performansu Pet lakih komada izvedenom u Gugenhajm muzeju 2005. godine. Tokom sedam uzastopnih večeri, ona je po sedam časova izlagala svoje telo fizičkim iskušenjima (samobičevanje, ležanje na ledu, goloruko smrskavanje staklenih čaša, urezivanje petokrake zvezde na stomak, masturbiranje sa fiziološkim reakcijama). Profesor sa Harvarda i vrsni teoretičar filma dr Vlada Petrić pisao je o upornosti, izdržljivosti i bezobzirnosti Marininih performansa koji njen fizički kapacitet dovode do granica izdržljivosti, ali on apostrofira njenu ideju da uskoro otvori Institut u dolini Hadson u državi NJujork, koji bi služio za edukovanje javnosti i publike o performansu. Marini je najviše stalo da ostavi koncept koji će se zvati Abramović metod: „U pozorištu postoji Stanislavski metod, ali u performansu će postojati Abramović metod. Treba publiku naučiti šta treba da vidi i kako da se ponaša, kako da diše, kako da se oseća svesno ili nesvesno, treba joj približiti osnovne jezike performansa. Niko to ne uči, a to je neophodno.“ A ovih dana, Marina Abramović je, govoreći o tome šta će biti umetnost ovog veka, objasnila: „Moja vizija umetnosti 21. veka je da će umetnik biti bez ikakvog objekta, samo direktna transmisija energije između prirode i onoga koji radi. Verujem da će to biti ravnomerna razmena, biće to umetnost koja uznemiruje i postavlja pitanja.“ Dakle, umetnica sugeriše totalnu budućnost performansa. Tako gledano, umetnik će biti svako ko je uznemiren i ko želi da postavi pitanje. A to znači kraj umetnosti koja bilo šta proizvodi. Tačnije, kraj umetnosti koja proizvodi umetničko delo u njegovom dosadašnjem poimanju.