Strujom na tajkune

Vuk Hamović, Vojin Lazarević i tajkuni vode energetski sektor u Srbiji! Ovim rečima je krajem februara 2011, tada samo kao viđeniji opozicionar iz redova SNS, Zorana Mihajlović, ocenila stanje u sektoru za koji je odgovornost u Vladi Srbije preuzela nepunih godinu i po dana kasnije. Odmah po preuzimanju dužnosti ministra energetike i zaštite životne sredine ambiciozno je najavila udar na strujnu mafiju i istrage zbog trgovine strujom, a iz redova naprednjaka se do sada moglo čuti da su EPS preuzeli sa čak 41 milijardom dinara gubitka u ovoj godini (skoro 400 miliona evra), da je u prethodnih 12 godina u sektor energetike ušlo preko 10 milijardi evra, a da nije izgrađen nijedan energetski objekat, kao i da je prethodno rukovodstvo EPS-a direktno radilo protiv građana Srbije, jer je kupovalo struju preko posrednika, iako je EPS od 2006. imao licencu da se i sam bavi kupovinom.

Ako šest godina postoji licenca za kupovinu struje i EPS nijednom to ne uradi, nego uvek preko `svojih` trgovaca, onda je jasno da oni koji su vodili EPS nisu hteli to da urade. Nadam se da će istražni organi da se pozabave time, konstatovala je Mihajlović.

Ipak za NIN ministarka nije želela da govori o ovoj temi, kao ni njen savetnik za borbu protiv korupcije LJubiša Milanović, nekadašnji saradnik ministra zdravlja Zorana Stankovića. Mihajlovićeva je nagovestila da je najvećih malverzacija bilo sa interventnim uvozom struje, koju smo plaćali po 30-50 odsto višoj ceni od uobičajene. Na ovakvim, kako je rekla, namerno loše pravljenim planovima nabavke struje, obogatili su se trgovci strujom, a javnost je kao nove mete u borbi protiv korupcije prepoznala ranije prozvane Vuka Hamovića, vlasnika firme EFT i Vojina Lazarevića, vlasnika Rudnapa. Među trgovcima, koji su dosta radili za EPS pominju se i slovenački Geni, kao i švajcarski EGEL.

POSREDNICI Nezvanično se moglo čuti da je EPS na uvoz struje u poslednjih nekoliko godina potrošio oko 500 miliona evra, kao i da je moglo da se uštedi bar 150 miliona da je EPS nabavljao struju bez posrednika.

Struju smo nabavljali isključivo po Zakonu o javnim nabavkama i nismo ni imali mogućnost da to radimo drugačije. Uostalom, to je saopštilo i novo rukovodstvo EPS-a, kaže za NIN Dragomir Marković, bivši generalni direktor ovog javnog preduzeća, inače kadar DS-a, napominjući da je kriterijum uvek bio najniža ponuđena cena.

Na javni poziv ili tender EPS-a mogao je da se javi ne samo trgovac nego i proizvođač, što je recimo slovenački Geni, odnosno elektrana Krško, koja je poslednjih godina imala dosta povoljne cene, tvrdi Marković, dodajući da su u ukupnoj nabavci struje, Hamović i Lazarević učestvovali u poslednjih šest godina u proseku sa tridesetak odsto, te da je sigurno 10-20 kompanija dobijalo posao uvoza struje. Planovi uvoza prave se na osnovu meteoroloških prognoza i drugih parametara, pa nema govora da je namerno rađeno loše kako bi se nekome obezbedio profit. Optužbe da je EPS mogao sam da se bavi trgovinom strujom, Marković odbacuje uz objašnjenje da je za trgovinu potrebno imati poslovnice u regionu, što je EPS svojevremeno planom rada tražio od resornog ministarstva, ali je taj predlog odbijen jer je zahtevao određena ulaganja.

Za svaki korak menadžmenta EPS-a, pa i za svaki uvoz imali smo saglasnost Ministarstva energetike, kaže Marković, koji tvrdi da nije bilo privilegovanih trgovaca, što potvrđuje činjenica da ne postoje žalbe ponuđača na tendere EPS-a. U Upravi za javne nabavke nam je potvrđeno da je EPS prethodnih godina sprovodio restriktivan postupak javnih nabavki, koji podrazumeva javni poziv (dakle ne direktnom pogodbom), te da nijedne žalbe nije bilo.

UŠTEDE Da li je EPS mogao da izbegne posrednike i da li im je neko namerno omogućio bogaćenje? Stručnjaci su dosta oprezni u stavovima, a Slobodan Petrović, energetski ekspert iz Privredne komore Srbije za NIN objašnjava da su uštede možda mogle biti 5-6 odsto na ukupno plaćen iznos. To bi, ako je cifra od 500 miliona tačna, bilo 25-30 miliona evra, a ne višestruko više, kako se nezvanično čuje u resornom ministarstvu. Svejedno, ni ova ušteda u našim uslovima ne bi bila zanemarljiva, a problem Petrović vidi u tome što EPS-u status javnog preduzeća nije dozvoljavao da kupuje struju direktno na berzi.

To nije do EPS-a već do Vlade, koja je mogla da donese Uredbu ili podzakonski akt kojim bi se EPS-u omogućilo da izađe na tržište, objašnjava Petrović. Mnogi upravo u ovoj činjenici vide nameru prethodnih vlada ili ministara energetike da omoguće posredovanje Hamovića i Lazarevića i priličan profit za njihove kompanije.

Sa druge strane analitičar Vojislav Vuletić objašnjava za NIN da je izbacivanje posrednika mač sa dve oštrice jer veliki trgovci posluju širom Balkana i imaju mogućnost da reaguju brzo i u svakom trenutku obezbede nedostajuću struju. Da li bi EPS to mogao ne znam, ali sigurno je da bi im trebalo neko vreme da se uhodaju i uigraju. Naravno, da treba pustiti i EPS da uđe u ovu tržišnu utakmicu, ali ne treba ovom pitanju pristupati na populistički način, tvrdi Vuletić.

LICENCA Ako su tačne tvrdnje da bez obzira na licencu, EPS zbog spornih propisa nije mogao sam da kupuje struju, kao i da su za svaki interventni uvoz struje imali odobrenje Ministarstva energetike, onda se čini da je oštrica nove ministarke najviše uperena ka SPS-u i Petru Škundriću, koji je ovaj resor vodio prethodnih godina. Postavlja se pitanje zašto Mihajlovićeva ne pita koalicione partnere i pre svih Škundrića, aktuelnog savetnika premijera za energetiku, zbog čega nije menjao propise i izbacio posrednike iz uvoza struje. NIN ga je pitao umesto nje, ali je ostao bez odgovora. Ni on nije želeo da govori na ovu temu, koja je očito postala i politički toliko osetljiva da bi mogla ozbiljno da poljulja vladajuću koaliciju. Da li je ovo još jedan pokušaj naprednjaka da disciplinuju SPS, a najave o istragama i u Srbijagasu mogle bi značiti nameru i da ih sasvim istisnu iz energetskog sektora Srbije? Kome preti ministarka - trgovcima uvek željnim zarade ili onima u državi, koji su im to omogućili?

Ozbiljna korupcija u EPS-u nikako nije isključena. Naprotiv, afere oko sponzorstava, ce-dea Zdravka Čolića i druge drmale su ovo javno preduzeće prethodnih godina. Ni pitanje poslovanja Hamovića i Lazarevića sa EPS-om, u čijim kompanijama vlada muk na prozivke ministarke, kao i njihove eventualne veze sa pojedinim strankama, nikako ne treba zaobići. U Savetu za borbu protiv korupcije NIN-u je rečeno da se nisu bavili uvozom struje, jer nisu imali prijavljene nepravilnosti o tome, a pomenuta dvojica biznismena pominju se u njihovim izveštajima kao glavni protagonisti afere Nacionalna štedionica.

Svejedno, bilo bi dobro da ministarka energetike svoje oštre reči potkrepi dokazima i delima, jer ovako, sve bi se moglo shvatiti kao pretnja koalicionim partnerima kako bi se smanjila njihova ovlašćenja ili možda kao uvod u najavljeno poskupljenje struje od 30odsto (tri puta po 10 odsto) uz pozivanje na teško nasleđeno stanje.

Bez osporavanja činjenice da struja mora da poskupi, jer je najjeftinija u regionu, ostaje pitanje da li su gubici EPS-a samo posledica korupcije ili i niske cene struje i neplaćanja računa čak i od zvaničnih državnih organa? Javnost želi odgovore na ova pitanja i oštre kazne za korumpirane, ali ta borba mora biti zasnovana na dokazima, bez populizma i ne u službi odmeravanja snaga unutar vladajuće koalicije.

Na Vučićevom tragu

Najave istraga u EPS-u ministarke energetike mnogi vide kao nastavak davno započete borbe lidera njene stranke Aleksandra Vučića. Naime, upravo je Vučić 2004. bio na čelu Anketnog odbora Skupštine Srbije, koji je ispitivao malverzacije u kupoprodaji energije. Tada se Anketni odbor, na čak 12 maratonskih sednica i uz ispitivanje preko 20 svedoka, bavio pitanjem zloupotreba između EPS-a i kompanija u vlasništvu Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića, ali u to vreme istražnog i sudskog epiloga nije bilo.

Tri godine kasnije, 2007. policija je podnela Beogradskom okružnom tužilaštvu krivične prijave protiv četvoro bivših čelnika EPS-a zbog zloupotrebe službenog položaja: LJubomira Gerića, bivšeg generalnog direktora EPS-a, kao i još troje direktora - Vladimira Marjanovića, Dragana Vignjevića i Danice Vuković. Osumnjičeni su da su od 2001. do 2004. trgovinom sa britanskim firmama EFT i Interfejs, oštetili EPS za 12,7 miliona dolara, dok je budžet Srbije pretrpeo štetu od više od dva miliona dolara. Prijave su ostale bez epiloga.