Izbor bez cenzusa

Na prvom mitingu, promovišući Dragana Maršićanina, predsedničkog kandidata vladajuće koalicije, premijer Srbije Vojislav Koštunica je kao ključnu prednost trenutne nad prethodnom vlasti istakao to što će oni organizovati uspešne predsedničke izbore. Pucnuo je prstima, simbolišući činjenicu da je to njegovoj vladi uspelo kao od šale i otvorio kampanju.

I predsednički kandidat Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić je tokom kampanje insistirao na istoj činjenici - prethodnim vlastima koje su bile nesposobne da izaberu srpskog domaćina, zbog čega je Srbija “stajala sedam godina”. Ovde je, dakle, optužba malo proširena i na vreme kada je predsednik Srbije bio Milan Milutinović, što znači da Nikolić posle Slobodana Miloševića nije primetio nikoga dostojnog njegove pažnje na čelu Srbije.

Nesporno je da bivša vlast snosi odgovornost za neuspeh predsedničkih izbora, ali je veliko pitanje da li je odgovornost ista kada su u pitanju izbori koji su se održali septembra 2002. godine, onih koji su usledili samo tri meseca kasnije i trećih, takođe neuspelih, održanih novembra 2003. Jer, pravilo od pedeset odsto plus jedan glas nije bio izum DOS-ove vlasti, pa ni njihovih prethodnika, primenjuju ga i druge zemlje. A u trku su 2002. godine ušli veoma jaki kandidati za koje se moglo pretpostaviti da i te kako mogu da dobiju potrebnu većinu: Vojislav Koštunica, Miroljub Labus i Vojislav Šešelj. Koštunica je u prvom krugu dobio skoro dva miliona glasova i da se nije dogodilo da do drugog kruga odustane oko 300 000 njegovih birača, Srbija bi već tada imala predsednika. Tri meseca kasnije iz izborne trke se povukao Miroljub Labus, što je samo moglo da poveća Koštuničine šanse u borbi protiv Vojislava Šešelja, ali je potrebna većina i ovog puta odustala. Moglo bi se nagađati da li je na to uticala aktuelna vlast koja značaj izbora nije u dovoljnoj meri promovisala, činjenica da narodu jednostavno više nije bilo do izbora, nemanje osećaja da je predsednik nešto bitno, ili sve zajedno. Ali, sa tim saznanjem DOS je svakako manipulisao krajem 2003. godine kada je u izbornu trku protiv Tomislava Nikolića, kandidata radikala, uputio Dragoljuba Mićunovića. I pre otvaranja biračkih mesta svima je bilo jasno da na čelu države do daljnjeg ostaje v.d Nataša Mićić.

Bilo je sasvim logično i politički racionalno da tu činjenicu nove vlasti iskoriste i da u rekordnom roku pokažu da su sposobne da organizuju uspešne predsedničke izbore. Međutim, veliko je pitanje da li je prava odluka bila ukidanje cenzusa (što će nam sigurno obezbediti predsednika) ili bi bilo bolje da se dalo prvenstvo donošenju novog ustava i da je izbor predsednika prešao u nadležnost Skupštine. Na taj način bi bila ukinuta skupa izborna procedura, postupak pojednostavljen a Srbija bi dobila predsednika. Forma bi bila zadovoljena, a o suštini ne bi trebalo mnogo razmišljati jer ovlašćenja i ulogu koju predsednik ima po važećim zakonima, ne donosi nikakvu opipljivu političku moć.

Protivnik takve ideje bila je pre svega Demokratska stranka Srbije jer je smatrala da izvršna vlast ima preveliku moć u svojim rukama i da bi ona samo bila uvećana ako bi je birala skupštinska većina koja podržava tu vlast. Takav pristup bi upravo mogao da košta baš DSS, jer SRS već otvoreno najavljuje da će insistirati na vanrednim parlamentarnim izborima ukoliko njihov kandidat postane predsednik. Naravno, Tomislav Nikolić ne bi mogao baš da ušeta u zgradu na Andrićevom vencu i raspusti Skupštinu kao što je to svojevremeno učinio Slobodan Milošević (tada se sve moglo), ali bi mogao da sačeka ili da SPS otkaže poslušnost vladi ili da otpočnu svađe u vladajućoj ali manjinskoj koaliciji. Dosadašnje iskustvo je pokazalo da svađa uvek dobija veći intenzitet posle političkog neuspeha. A takođe je pokazalo da pobednik (čak i bez prevelikih ovlašćenja) postaje miljenik narodnih masa i preko noći uvećava svoje biračko telo.

Tomislav Nikolić neće postati predsednik Srbije i ta opasnost ne postoji, uvereno tvrdi Vojislav Koštunica nemačkom listu “Špigl” i dodaje: “Uprkos ispitivanju javnog mnjenja, Tomislav Nikolić neće biti predsednik Srbije. Vladajuća koalicija ima svog kandidata. Istraživači javnog mnjenja su i Miloševića u septembru 2000. videli kao pobednika i pogrešili.”

Koliko je vlada sigurna u pobedu svog kandidata, svedoči činjenica da je Koštunica takođe najavio nove parlamentarne izbore ukoliko ne pobedi njihov kandidat. Ali, na drugoj strani, prilično je siguran i Tomislav Nikolić koji je već osmislio nekoliko poteza koje će povući sa čela države, a jedan od njih je povratak porodice Slobodana Miloševića u zemlju.

Bez uključivanja u priču i ostalih predsedničkih kandidata, jasno je da, sem u slučaju Maršićaninove pobede, sledi veoma nestabilno političko leto, izbori na raznim nivoima i nova pregrupisavanja. A sve je posledica zaključka da Srbija mora da ima predsednika.

Na drugoj strani, ostaje pitanje da li je biračko telo baš tako duboko uvereno da je Srbiji potreban predsednik, mada ga na to uredno upozoravaju svi predsednički kandidati i sve političke stranke. Jer, jednogodišnju apstinenciju na tri pokušaja da se izabere predsednik možda bi trebalo pogledati i iz drugih uglova. Jedan, svakako najvažniji, jeste taj da je sada već svima jasno da u Srbiji jednostavno ne postoji kandidat koji stvarno ima podršku većine birača i da se niko nije nametnuo toliko snažno da bi mu polovina od polovine upisanih birača poklonila poverenje. A kada nekoga ne želi ni svaki četvrti čovek u ovoj zemlji, pitanje je da li je zaslužio predsedničku funkciju. Drugi ugao se odnosi na samu predsedničku funkciju. U jednoj veoma maloj zemlji trenutno imamo dva premijera, tri predsednika i tri predsednika parlamenta. Ako se prisetimo činjenice da je Kosovo još uvek integralni deo Srbije i Crne Gore, onda se broj vodećih funkcija podiže za još tri. Ako tome dodamo i Vojvodinu, eto još jednog predsednika parlamenta. Bez ulaženja u nagađanja koliko će nam ova država potrajati, dok traje, možda bi bilo logično da Srbiju i Crnu Goru vode premijeri, a da se, bar shodno našem budžetu i predsedničkim ovlašćenjima, zadovoljimo jednim predsednikom koji stoji na čelu zajednice Srbija i Crna Gora. Za protokol, više nego dovoljno.

Ovakva ideja nijednoj vlasti nije pala na pamet, a teško i da hoće jer smo, jednostavno, narod koji voli i funkcije i funkcionere. Zbog toga je izborna trka otpočela, a koliko je primamljiva, svedoči činjenica da su se u nju uključili i kandidati za koje nikada niko nije čuo. Nije ih sprečila ni zakonska odredba da je za kandidaturu potrebno 10 000 potpisa, koje nije baš lako prikupiti. U jednom trenutku se čak razmišljalo o tome da se broj potrebnih potpisa smanji, ali je prevladalo mišljenje da onaj ko nije u stanju da skupi petocifreni broj, nije ni zaslužio da učestvuje u trci za predsedničko mesto. Međutim, možda je bez razloga odbačen predlog Cesida da se u novi izborni zakon uvrsti njihov predlog o potrebnih 50 000 potpisa, ali da oni budu prikupljeni u najmanje 50 opština. U Cesidu kažu da sličan model postoji i u Francuskoj i da on obezbeđuje dokaz o podršci sa cele teritorije, a ne samo iz prestonice. Recimo, sve velike partije imaju mogućnost da 10 000 potpisa prikupe samo u Beogradu (pa i 50 000), ali to ne znači da imaju podršku u celoj Republici. Činjenicu da samo veoma velike partije ili veoma bogati ljudi mogu da obezbede podršku po predloženom modelu, ova nevladina organizacija koja godinama uspešno prati izbore, vidi kao realnost koju bi trebalo poštovati: svuda u svetu su predsednici država ljudi iz vodećih stranaka, a ako se kandiduje neko ko nije u partiji, moraće da je formira.

Pre ovih izbora bila su dva pokušaja da bogati nestranački ljudi oprobaju svoju moć na izborima. Milanu Paniću je skoro uspelo, a u pohodu na predsedničko mesto ga je zaustavio samo autoritarni režim Slobodana Miloševića koji je držao pod kontrolom sve: od medija do glasačkih kutija. Jezdimiru Vasiljeviću nije uspelo.

Ovoga puta na tako nešto odlučio se Bogoljub Karić, čime je postao jedina nepoznanica ovih izbora. Prema rezultatima ispitivača javnog mnjenja, do sada mu je najbolji rezultat nešto iznad sedam odsto, mada SRS tvrdi da su takvi rezultati namešteni. Međutim, istraživači “Faktora plus” imaju objašnjenje: Karićeve šanse su umanjene zato što iza sebe nema stranku, ali uvećane time što nema vođu, ima medije i veoma je bogat. To znači da se ne kandiduje da bi popravio lični materijalni položaj (na šta je naš narod veoma osetljiv), a način na koji razgovara sa ljudima je “narodski” i baziran na najurgentnijim temama: privredi, zapošljavanju i ekonomiji.

Koliko bi takav pristup politici mogao da nađe plodno tle na uzavreloj političkoj sceni u kojoj su međustranački ratovi pretvoreni u intelektualnu hranu za birače, pokazaće se tek na izborima. Do tada, za razliku od favorita Tomislava Nikolića i Dragana Maršićanina, ali i za razliku od mnogih koji sigurno nisu favoriti, predsednik BK kompanije i Udruženja industrijalaca i preduzetnika, ne najavljuje da očekuje pobedu, pa ni sigurni ulazak u drugi krug. U slučaju da ne uđe, podržaće demokratskog kandidata (Tadića ili Maršićanina).

Na ovako jasan način svoje namere saopštio je i preostali favorit Boris Tadić, koji je podršku u drugom krugu obećao Maršićaninu. Ponuda mu nije uzvraćena jer je Maršićanin uveren da se nikada neće naći u prilici da razmišlja o tome da u drugom krugu da podršku nikom drugom osim sebi, kao ni Tomislav Nikolić, od koga to niko nije ni tražio ni očekivao.

Iz takvog pristupa je jasno da se od predsedničkih izbora ne očekuje da odrede samo predsednika, već da se sačuva ili oduzme moć. Tomislav Nikolić sve nade polaže u prvi izborni krug jer se boji da će se u drugom na njega dići i “kuka i motika”. Pitanje je koliko su mu strahovi opravdani jer se do sada pokazalo da ima veoma stabilno biračko telo, a da Srbija nije Francuska i da u njoj teško može da se dogodi scenario koji je zbrisao Le Pena. Ipak, postoji šansa da se nekim čudom u drugom izbornom krugu nađe zajednički jezik oko kandidata koji u njega prođe, mada bi se pre moglo očekivati da Tadićevi birači podrže Maršićanina, nego obrnuto. I to ne samo zbog poruke kandidata.

Jer, jasno je da Boris Tadić predstavlja igrača na duge staze koji pretenduje da bude lider demokratskog bloka. Uostalom, on je i lider stranke, što Maršićanin nije. Zbog toga će njegov poziv da se glasa za demokratskog kandidata biti iskren, jer mu sigurno ne pada na pamet da se bruka ni pred svojim biračima a ni pred međunarodnom zajednicom kao neko ko je posredno obezbedio pobedu kandidata radikala.

Na drugoj strani, kandidat vladajuće koalicije bio bi u veoma nepovoljnom položaju kada bi morao da lobira za Tadića. To bi značilo da je čitava kampanja zasnovana na nerealnoj činjenici da demokrati moraju da se prognaju iz vlade jer su ih na tu kaznu osudili birači. To bi automatski dovelo pod sumnju i kredibilitet njihove vlade, a svakako bi se značajno odrazilo na sledeće parlamentare izbore. Ni alternativa nije bolja: ukoliko bi vladajući blok uskratio podršku Tadiću ili je dao bez žara, sa namerom da zadovolji formu, vlast bi morala da se podeli sa radikalima. A Koštunica je još prilikom formiranja vlade izjavio da je tako nešto nemoguće jer svet može da im oprosti socijaliste, ali radikale ne bi nikada.