Privilegija nejednakih prava

Veliki deo sjaja i bede starih demokratija u modernom svetu ispričan je na naslovnim stranama holandskih novina pre nekoliko godina. Tamošnje vlasti uhapsile su, naime, somalijske pirate u jednoj od svojih misija, ali pre nego što su ih izveli pred sud, obio im se o glavu sav luksuz njihovog uređenog društva. Kako je po holandskim zakonima zabranjena deportacija ljudi u područja zahvaćena ratom, ta zemlja nije imala kud do da piratima Somalcima pokloni svoju najskuplju vrednost - državljanstvo i sve privilegije koje taj papir podrazumeva. U društvima blagostanja, socijalna pomoć je zgoditak na lutriji u poređenju sa bilo kakvim životom u Somaliji, zemlji neprekidnog rata. Tako su Somalci i pored kazne od nekoliko godina robije, trljali ruke, a Holanđani se hvatali za demokratske glave. Jer, naravno, moglo se pretpostaviti da će drugi, ratom zahvaćeni, doći na svakakve ideje ne bi li se nametnuli holandskim mirovnim misijama.

JAZ
Nejednakost je starim demokratijama uzrokovala dva najveća problema današnjice: nestanak srednjeg sloja i imigraciju. Branko Milanović, ekonomista Svetske banke, stručnjak za nejednakost, objašnjava za NIN na koja dva ključna načina taj fenomen ugrožava funkcionisanje demokratije u razvijenim zemljama. Veća polarizacija između bogatih i siromašnih uslovljava smanjenje srednje klase i u pogledu broja ljudi koji joj pripadaju i u pogledu veličine dohotka u odnosu na prosek. Istorijski je razvoj demokratije bio uslovljen razvojem srednje klase, koja je imala motiv da spreči bogate da vladaju nad njom i siromašne da joj uzmu imetak. Srednja klasa bila je stožer demokratskih procesa. Onda dolazimo do pitanja da li demokratija može da funkcioniše bez srednje klase?

Sa druge strane, veća nejednakost, prema Milanovićevim rečima, znači da su bogati sve više u stanju da kontrolišu političke procese i stvaraju plutokratiju, dajući novac za izborne cikluse. Najnovija ilustracija ovog problema je, po njemu, Španija.
Još uvek, međutim, stare demokratije kakve su SAD, Velika Britanija, skandinavske zemlje i delom zapadna Evropa, mogu da se pohvale neometanim funkcionisanjem sistemskih prednosti demokratije - vladavinom prava, slobodom govora i naučnog rada, zaštitom ljudskih prava, besprekornom primenom zakona kojima se uređuje politička borba i predstavništvo. Ali, demokratskom uzoru kakva je Amerika Noam Čomski zamera što su životna pitanja glasača namerno zapostavljena u korist perifernih problema kojih su pune američke izborne kampanje. To prouzrokuje sve veću apstinenciju birača, a izbore onda dobija 20 odsto birača. Većina se opsežnom akcijom drži dalje od važnih informacija, dok se odluke, koje bi većina odbacila, kriju i tako ograničavaju prava većine.

Danas se većina slaže da se većina ne pita mnogo. NJeno pravo da upražnjava demokratiju svodi se na jedan dan izbora na četiri do pet godina. A upravo su demokratska pravila omogućila takav neočekivan sled događaja. Objašnjavajući sve veću apstinenciju birača, Milanović se poziva na studiju profesora Univerziteta Prinston Larija Bartelsa koji je empirijski dokazivao koliko američki senatori prepoznaju zahteve siromašnih i srednje klase u njihovim državama. Bartels je dokazao da na senatore 5 do 6 puta veći uticaj imaju teme koje brinu bogate, nego srednji sloj i siromašne birače.

To se, u starim demokratijama, dešava iz više razloga. Jedan je taj što kampanje sve duže traju i sve su skuplje. Drugi, što je došlo do promene zakona koji uređuju finansiranje stranaka, pa finansiranje od strane bogatih pojedinaca sada može biti direktnije nego pre. Treća stvar je da je polarizacija i relativni pad dohodne moći onemogućila srednjem sloju da većim donacijama utiče na teme koje se pokreću u politici. Tako imamo demokratiju koja sve više liči na jedan dolar, jedan glas. Na kraju, kriza koja je uslovila naglašavanje problema koji su i ranije postojali, ali nisu do te mere bili u fokusu. Nejednakost dolazi do izražaja u SAD, Velikoj Britaniji, Španiji, Francuskoj, nešto manje u Nemačkoj. Ali i u zemljama sa nižim stepenom nejednakosti kao što su Austrija, Švajcarska, Mađarska, Slovenija. Najmanje u Skandinaviji, gde postoje drugi problemi, kakva je imigracija, ali u smislu nejednakosti, ona ostaje svetli izuzetak, kaže Milanović.

KSENOFOBIJA
Proučavajući demokratiju u američkom sistemu, Tokvil je tvrdio da ona dolazi i održava se iznutra i da je njeno pokretačko načelo jednakost uslova. Širenje jednakosti, stoga, doprinelo je širenju demokratije. Prema novijim teorijama, parlamentarna demokratija je postala suviše trom sistem u odnosu na jednopartijsku državu kakva je Kina. U uslovima krize, Kina je u razvijanju novih tehnologija uspela da pretekne društva blagostanja. A time je stvorila mogućnost da obezbedi bolji život svojim građanima.

Dejvid Čendler, profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Vesminster kaže za NIN da je demokratskim društvima kriza do te mere postala izgovor da se čini da njihove vlade uvek prave poteze iz nužde, a nikada na osnovu slobodnog izbora, te da su njihovi programi uvek odgovori na krizu, a nikada reprezentativni projekti zasnovani na demokratskoj participaciji. Politička borba je retko zasnovana na slobodno izabranim ciljevima i programskim stremljenjima, a često na osnovama tehničke i administrativne efikasnosti. Kriza izmešta demokratske ciljeve izvan političkih agendi, prazneći javnu političku sferu mišljenja. Istovremeno, diskusije o demokratiji su izgovor vladama da ne čine poteze socijalnog osnaživanja - omogućavanja građanima da učine život boljim. Vlade koje formiraju političke partije bez snažnih programa i stabilne podrške građana, vide krizu kao šansu da se predstave kao tehnički i administrativni menadžeri. Jer, prihvatanje neophodnosti da se upravlja krizom je mnogo lakše nego preuzimanje odgovornosti za niz programskih političkih ciljeva kaže Čendler.

Ali za razliku od Amerike, koju takođe muči kriza, evropske demokratije guše se u još dva specifična problema. Jedan su migracije, čiji rezultat su brojni socijalni problemi, ali indirektno i sve veća ksenofobija koja bi na političkom nivou mogla da ugrozi neprikosnovenost demokratskih načela. Lideri Francuske, Nemačke, Italije već su proglasili kraj multikulturalizma u Evropi. Sve je veća podrška grupama i partijama koje se okupljaju oko nacionalnih ideja i rastu na krilima raširenog straha od imigranata. A politika zemalja tradicionalno pod najezdom imigranata je i do sada bila da pravo glasa doseljeniku ne može biti omogućeno čak ni nekoliko godina po sticanju državljanstva. Prava ovih manjinskih grupa, u tim zemljama, ostaju lišena bilo kakve mogućnosti da steknu zaštitu u strankama i parlamentima.

Danas niko ne može garantovati da su demokratski procesi nepovratni i da se vrednosti starih demokratija ne mogu dovesti u pitanje. Jer ako demokratija dolazi iznutra, ona je očigledno u krizi. Ponajpre zato što ona više nije ista za sve njene građane. Ali i takve, ni izbliza idealne, daleko od blagostanja u kakvom su bile s kraja prošlog veka, zemlje starih demokratija još uvek imaju retke privilegije koje ne uživa ostatak sveta - mir, vladavinu prava i visok stepen zaštite osnovnih ljudskih sloboda. I još uvek građani tih zemalja rade manje, a zarađuju neuporedivo više od ostatka sveta.
(u narednom broju: Demokratija i manjine)

Razlike

Bilans socijalnih razlika na kraju 20. veka je sledeći: polovina čovečanstva živi u siromaštvu, više od trećine ispod te granice, 800 miliona ljudi pati od neuhranjenosti, skoro milijarda je nepismena, milijarda i po nema pitku vodu, dve milijarde još uvek nema struju. U zemljama starih demokratija, koje su ovim globalnim problemima najmanje pogođene, preti da nestane srednji sloj, koji je, po Aleksisu Tokvilu, pokretač demokratije i bez kojeg ona ne može da postoji. DŽini koeficijent, kojim se nejednakost meri od 1 do 100, narastao je poslednjih godina sa 35 na 40 u SAD, sa 30 na 37 u Velikoj Britaniji, a čak i u Švedskoj, podigao se sa 22 na 29. Jedna savezna nemačka država prošle je nedelje Ustavnom sudu podnela žalbu u kojoj zahteva da se raspodela javnih sredstava promeni zbog toga što neke države zarađuju, a time žele i da dobiju, drastično više od drugih.

Netolerancija

Grupa stručnjaka koju je okupio Savet Evrope sačinila je nedavno izveštaj Živeti zajedno koji upozorava na veliko širenje netolerancije i diskriminacije u Evropi, pre svega prema Romima, imigrantima, tražiocima azila, ali i na rastuću podršku ksenofobičnim strankama i gubitak demokratskih sloboda. Ta grupa upozorila je da će ukoliko se rigidna politika sticanja državljanstva u starim demokratijama ne promeni, 2050. godine Evropi nedostajati 100 miliona radno sposobnih stanovnika. Za isto toliko, zvanična statistika Nemačke upozorava da bi ta država, ovim tempom, trebalo da ima 34 odsto stanovništva starijeg od 65 godina, i duplo manji broj novorođenčadi nego sedamdesetogodišnjaka.
Milanović kaže da Evropa trenutno nije u stanju da se nosi sa problemima migracije i starenjem stanovništva i da joj to stvara nove probleme. Penzioni sistem društva blagostanja je zbog toga teže održiv. Sve je manje radno sposobnog stanovništva, pa je inovativni potencijal društva sve manji.