Prisustvo boja

Ređe se, međutim, dešava da bude koncipirana tako da je izvode deca (za decu a možda i za odrasle). Kopriva, kopriva, premijerno prezentovana u operi-teatru Madlenijanum, upravo pripada drugoj navedenoj vrsti. Milan Ilić je namenio delo dečjim horskim glasovima i malom orkestarskom sastavu (od klasične tradicije udaljen prisustvom zvučnih boja karakterističnim za pop odnosno rok muziku, bubnjeva pre svega). Pripovest o koprivi, operica, kako je žanrovski određena, sačinjena od niza songova, kraćih istupanja soliste (deonica je namenjena basu i to je jedini zahtev za profesionalnog muzičara), i ponekim kraćim dijalogom u funkciji povezivanja numera, otkriva značajne uticaje folklora ali i popularne muzike i nije previše udaljena od mjuzikla. Muzički zahtevi su primereni mogućnostima dece koja uz pevanje imaju sasvim ozbiljne plesačke zadatke (režija i scenski pokret povereni su Ivici Klemencu).

Kopriva, kopriva je odlično pripremljena, hor i orkestar usklađeni (zasluga dirigenta i autora muzike, Milana Ilića). Solista, bas Goran Krneta, kao Peđa, bez dvoumljenja se vratio u detinjstvo i pridružio lepim i zvonkim glasovima članica hora Kir Stefan Srbin.
Kopriva, kopriva, opet, nije samo muzička, ona je istovremeno ekološka i priča o drugarstvu ali i edukativna; podrazumeva uvođenje publike u interpretaciju (ritmičkom podrškom), čemu, primećujemo, nisu odoleli ni po pravilu smoreni tinejdžeri. Rečju, vrednost ove dečje opere leži i u uključivanju dece u izvođenje složene muzičko-scenske strukture (bilo da su na sceni ili u publici!). To jeste put afirmacije muzičke umetnosti: jer niko ne može da zavoli ono što ne poznaje, u čemu ne učestvuje.