Evropa godine nulte

Nije to samo osobina onih čija imena (zbog “izborne tišine”) ne smem da pomenem, već je reč o mentalitetu svih naših političara, onih na vlasti i onih iz opozicije, da stalno ponavljaju kako nam je jedini spas put u Evropu. Inače smo obrali bostan.

Na prvi pogled, željena evropska integracija se čini kao lak posao: treba sarađivati sa Tribunalom u Hagu i prilagoditi domaće zakone standardima EU. U redu. Ovo nam otkriva da su srpski političari, bez obzira na međusobne ideološke razlike, vatrene pristalice procesa globalizacije. Bez obzira na to što doktrina globalizacije nije idealna - daleko od toga! - ovo opredeljenje je legitimno. Izgleda da drugog nema.

Ali, nevolja je u tome da se, u opštoj političkoj svesti, fenomen globalizacije ustoličio u obliku mantre, kao bajalica: samo treba da nas priznaju kao “Evropljane” i sve nevolje biće kao rukom odnesene. To je, s oproštenjem, izraz plemenskog mentaliteta. Prosto: to je primitivno. Naročito u svetlu nove politike same EU, koja ne samo da je obnarodovala kako novih primanja u njeno članstvo uskoro neće biti, nego je, kada se prvomajsko slavlje zbog pomeranja njenih granica na Istok stišalo, novoprimljenim zemljama zapretila sankcijama ukoliko svoju političku i ekonomsku strukturu brzo ne dovedu u “pristojno stanje”.

Kako je to primetio jedan francuski nezavisni intelektualac, Evropa nije bila svesna svoje ekonomske moći jer je bila politički patuljak. No, izgleda da je ekonomija konačno nadvladala politiku ili bar doprinela procesu transformacije političke svesti, koja se, eto, prvenstveno demonstrira kao unutrašnji problem EU, kao najava čišćenja kuće. Naravno da bez saradnje sa Hagom - prijala ona nekome ili ne - nema ništa od puta u Evropu. Ali to više nije dovoljno. Kao što će od malog značaja biti prepravljanje ovdašnje zakonske regulative. Jer pravna država po kriterijumima EU ostaje mrtvo slovo na papiru ukoliko nije podržana suštinskom demokratizacijom društva, izgradnjom - i stabilnošću - zbilja demokratskih institucija.

Taj nam posao, kako znamo, ide teško. Delimično je to rezultat tradicionalističkog (“plemenskog”) poimanja stvari, budući da je na ovim prostorima demokratija oduvek bila nepoznata kategorija, nešto strano našem načinu života (i famoznoj srpskoj duhovnosti), ali je, s druge strane, otpor demokratskim promenama takođe i produžetak postojeće egzistencije na ivici biološkog minimuma. Demokratija nije nešto što se maže na hleb. Valjda zato što neki nemaju ni za hleb. Naime, demokratija u svesti ovdašnjeg čoveka deluje kao šarena laža u situaciji privrednog kolapsa, “burazerske privatizacije”, vrtoglavog rasta nezaposlenosti, raznih afera i stalnog povampirenja mafijaških obračuna.

U takvom životnom kontekstu evropske ambicije - dakle, demokratija - deluju sasvim nemoćno prema socijalnom autizmu i opančarskoj kulturi. Mi smo kolektivni turbo-folk. Oni koji tu nespornu činjenicu, da smo nacija turbo-folka, drže samoniklom pojavom, odnosno produktom medijskih mešetara, takođe su tipični autisti, koji umišljaju da će se narodno zdravlje obnoviti pukim povratkom srpskim duhovnim korenima, odnosno vrednostima tradicionalnog (“domaćinskog”) načina života čije je istorijsko vreme, nažalost, davno isteklo.

Turbo-folk svest je samo posledica. Za divno čudo, ta posledica je baš plod ambicije da se, preko noći, onako prečicom, priklonimo zapadnjačkom liberalizmu. Ako je tranzicija već naša sudbina, onda se prema njoj ne treba odnositi kao da je mačji kašalj. Naročito iz razloga što je to potpuno nov fenomen, nepoznat u teorijama društva DŽIDŽ i ranog DŽDŽ veka, koji se - možda tek prividno - zasniva na obrnutoj evoluciji, na prelasku iz totalitarizma u liberalizam, iz komunizma u kapitalizam. A to nisu male boginje. Žan Žilijar, kolumnista Nuvel opservatera, kaže da je “liberalizam, od kojeg se očekivalo suviše, i suviše brzo, razočarao u praksi, na terenu, svoje najzagriženije pristalice. Tek što su izašli iz komunizma, narodi Istočne Evrope umislili su da je dovoljno da se priklone tržišnoj ekonomiji pa da odjednom počnu da uživaju u onom napretku na kojem su tako silno zavideli svojim zapadnim susedima. Naravno, od toga nije bilo ništa, jer...kapitalizam mnogo toga uništava pre nego što počne da obnavlja.”

Gde smo mi sada u odnosu na ovaj stav? U fazi uništavanja. Nadajmo se kako se ta faza približava svom kraju. Namera da se svi lopovi smeste u zatvor simboličan je znak finalizacije tog (neminovnig) procesa tranzicije, ali će ta namera, čak i ukoliko se uspešno sprovede do kraja, ostati samo simbolična bez odlučnog otpora recesiji, ili, što je isto, opštoj propasti u iluziji sreće. Taj otpor su vrata putu u Evropu, ali je to od sporednog značaja.

U pitanju je naša sopstvena sudbina.