Norveški strahovi

Norveška je odavno poznata u severnoj Evropi po rudarstvu i hidrocentralama, šumarstvu i ribarstvu. U njoj se dobro živelo i mnogo pre sedamdesetih godina prošlog veka, kada je počela da vadi i prerađuje naftu i gas iz Severnog mora, a danas je jedna od najbogatijih zemalja na svetu i zna da će to biti u budućnosti. Zalihe “crnog zlata” su ogromne i deo godišnjih zarada stavlja se u poseban fond za kupovinu obveznica u inostranstvu. Na taj način je bezbedno uloženo preko četrdeset milijardi evra. Norvežani, međutim, nisu narod koji se odmara na lovorikama, te im brzo napreduju i privredne grane koje nemaju neposredne veze s industrijom nafte.

Blagostanje je samo povećalo norvešku tradicionalnu spremnost da pomognu zemljama u razvoju ili u nevolji i prošle godine je njihov parlament izglasao pomoć Srbiji od oko dvadeset i jedan milion evra, Kosmetu dvanaest i Crnoj Gori dva. U poređenju s ogromnom štetom koju su privredi Srbije sankcijama i bombardovanjem nanele Amerika i njeni saveznici, među kojima je Norveška jedan od najprivrženijih, ta pomoć je neznatna. Ako se, međutim, uporedi s manje od sto miliona evra koje dobijamo od Amerike, onda je ipak velikodušna. Jer, kada bi nam Amerikanci davali onoliki deo svog bruto nacionalnog proizvoda koliki nam daju Norvežani, iz Vašingtona bi nam stizalo oko milijardu i po evra.

Norvežani imaju dohodak po stanovniku od preko trideset hiljada evra - mi više od deset puta manji; njih je ispod četiri posto nezaposlenih - nas je gotovo trećina; njih nema ispod granice siromaštva, nas je opet skoro trećina. Šetajući po Oslu, međutim, ne osećam da sam u veoma bogatom gradu. Čist je i sređen, udoban i prijatan, po ljudskoj meri, ali bez raskoši i sjaja koje sam sretao u nekim delovima Londona, Pariza ili Diseldorfa, ili NJujorka i Vašingtona. LJudi ne poklanjaju mnogo pažnje oblačenju. Mlade žene nose sivkaste, kratke majice i široke pantalone kao za rad u fabrici. Moja supruga Olgica je sigurno u pravu kada mi objašnjava da je to po poslednjoj modi, ali ni ja ne grešim kada kažem da izgledaju skromno. Takođe, kada upoređujem zgrade, privatne kuće, radnje, restorane, s onima u Beogradu, razlike su znatno manje nego što bi se na osnovu statističkih podataka moglo pretpostaviti.

Tu malu utehu hteo je da mi otme aerodrom u Pragu, na kome smo Olgica i ja menjali avion. Sećam ga se s početka devedesetih godina, njegovog istočnoevropskog sivila i škiljavih sijalica koje saslušavaju blede zidove. Sada je to jedan veliki i bogat trgovinski centar, malo skorojevićki razmetljiv, ali moderan i pun poleta. I u njemu je mnogo ljudi zaposleno i dobro zarađuju.

Norveška je 1972. i 1994. održala referendume o ulasku u Evropsku uniju i oba puta su protivnici s malom većinom nadglasali pristalice. Norvežani su se time odrekli neposrednog uticaja na odlučivanje u evropskim ustanovama, iako je oko dve trećine njihove robne razmene sa zemljama Unije, najviše s Nemačkom koja je veliki pobornik evropskog ujedinjavanja. Neulazak je utoliko čudniji što otežava norvešku tradicionalno blisku saradnju sa Danskom, Švedskom i Finskom, budući da su ove susedne nordijske zemlje članice Evropske unije. Po svoj prilici, Norveška će kroz nekoliko godina ipak pristupiti Uniji, jer izgleda da slabe strahovi da će Brisel ugroziti državnu suverenost, španska ribarska flota izloviti norveške vode, papa i Katolička crkva povećati svoj uticaj.

Evropa nagovara Norvežane da joj se odmah priključe, a oni se nećkaju; mi Evropu molimo da nas primi, a ona se dvoumi da li da to bude u dalekoj ili vrlo dalekoj budućnosti. Dok Norvežani odmeravaju da li će im ulazak doneti veću korist ili štetu, mi očekujemo da nam ulazak reši maltene sve probleme a ne pada nam na pamet da bi mogao i da nam šteti. Norveški strahovi jesu preterani, ali naše nade su još preteranije. Mada su na referendumima Norvežani verovatno doneli pogrešnu odluku, za pohvalu je što jedan mali narod od četiri i po miliona nije zaslepljen Evropom i misli svojom glavom. Da, mi smo mnogo siromašniji i ne tako davno smo bili obuhvaćeni ratovima, ali to ipak ne bi smeli da budu izgovori za nedostatak velike javne rasprave o članstvu u Evropskoj uniji - o prednostima i manama, uslovima i pripremi.

Norveški maniri. Norvežani su se oslobodili danske vlasti tek početkom devetnaestog veka i ne šale se kada govore o “noći od četiri stotine godina”. Oni nisu imali vlastitu aristokratiju i još se po Skandinaviji mogu čuti anegdote i vicevi u kojima su Norvežani prostodušni, neotesani, sirovi. Norveška hrana, na primer, sprema se bez složenih začina i preliva. Mada je sušeni losos izuzetno cenjen svugde u svetu, omiljeno norveško jelo ipak su svinjska rebra s kupusom uz hladno pivo. I nije nestao običaj da gost u predsoblju izuje cipele.

U Norveškoj se ne trude da budu dame i gospoda. Posebno ne ovo prvo - žene kao da se plaše frizerskih salona, malo koriste pomadu, puder i ruž, rado nose patike i gotovo muške cipele. Na centralnim avenijama Osla ređe se sreću elegantne žene nego u krugu dvojke u Beogradu, ali zato je manje i onih napadno i neukusno obučenih. Poslednjih decenija dvadesetog veka, feminizam, neusiljeno ophođenje i nemaran način života obuhvatili su čitav svet. Ipak, Norvežani kao da su jedva čekali da se delimično vrate gruboj jednostavnosti svojih predaka - ratara i čobana, ribara i mornara.

Olgici se dopada što ljudi na koje nailazimo izgledaju opušteni. Čini joj se da ne nameću sebi preterane obaveze. Dok gledam kako se po Oslu mirno vozi i propuštaju pešaci čak i van pešačkog prelaza, shvatam koliko nas u Beogradu ima naprasitih i gnevnih. Mada, ko zna, možda su Norvežani takođe napregnuti, samo to ispoljavaju na drugi način. Čak i višespratni beli brod, koji čeka u luci da po podne isplovi za Kopenhagen, pomalo zavarava svojim vedrim samopouzdanjem. Posle romantične plovidbe, sve sa zalaskom sunca i zvezdanim nebom, njegovi putnici će se ujutro iskrcati u lepom, bogatom gradu koji je značajan kulturni centar. Ali, mnogi putuju samo radi alkoholnih pića oslobođenih poreza. Piće i seks?, pitam. Više ovo prvo, dobijam odgovor. Posle male šetnje po Kopenhagenu, krenuće brodom nazad, ponovo se prepustivši opojnim čarima “dutdž free” napitaka. Lakše razumem ili mislim da razumem kada se kod nas neko ne trezni nekoliko dana - podsetim se na nezaposlenost, ili na slabu platu i nezanimljiv posao, ili na nemanje perspektive i gubitak nade.

Meni norveška lica izgledaju zdravo i čestito, ali nikad ne bih pomislio da Norveška spada u zemlje u kojima se najviše čitaju i kupuju knjige. U njoj takođe ima mnogo pisaca, koji se i dosta prevode. “Sofijin svet”, roman za mlade Justejna Gordera za koji se obično kaže da je Alisa u zemlji čuda filozofije, svetski je bestseler objavljen i kod nas. Ono što mene, međutim, zadivljuje, jeste da se godišnje mnogo više književnih dela prevede s norveškog na nemački, nego s nemačkog na norveški. Ne znam drugi primer u svetskoj kulturi da Golijat s tolikim zanimanjem čita Davidove knjige.

Brže nego iz Beograda na Avalu, stiže se iz Osla na Holmenkolen, svetski poznati skijaški centar za nordijske discipline. Kroz borove šume prokrčene su staze, ali one ne služe samo za takmičenja, već je na njima uvek puno skijaša, a leti šetača. Pošto je zimi dan kratak, preko sto kilometara staza je noću osvetljeno. Iz podnožja džinovske skakaonice puca pogled na grad i more, široka zelena brda i mala jezera. Svetski mediji nazivaju skakače “ljudi ptice” i “orlovi na skijama”, i na Holmenkolenu skijaši doista lete preko dve stotine metara. Zar ne bi bilo lepo da ih jednog dana, pošto se sjure niz skakaonicu, ponesu vazdušne struje do desetak kilometara udaljenog Oslo fjorda i oni onda nastave da skijaju na vodi.

Na Holmenkolenu je i veoma zanimljiv Muzej skijanja. Za penjanje uz strmine, na primer, navlačilo se krzno na skije da one ne bi klizale unazad, a za lov na vukove koristile su se vrlo široke skije koje ne propadaju kroz meki sneg u šumama. Skijanje, kao način prevoza, staro je preko četiri hiljade godina, ali je tek sredinom devetnaestog veka postalo takmičarski sport. Tradicionalni pokrovitelji skijaškog sporta su norveški kraljevi, koji se i sami bave njime.

Fotografišem ispunjenog belog medveda. Zatim još većeg mrkog, koji liči na grizlija - ali kako to, kada njih nema u Norveškoj? Nadam se da će se sedmogodišnja Marija i devetogodišnji Nikola, koji u Beogradu čekaju da se mama i tata vrate, obradovati ovim nemanima. Ali, i meni su zanimljive. Kada se, međutim, Olgica i ja slikamo pored “trola”, šumskog patuljka napravljenog od drveta u veličini odraslog čoveka, sa skijama u rukama, to smatram roditeljskim žrtvovanjem. I još su ovoj spodobi s dugom kosom i velikim nosom, preko celog lica usta razvučena u osmeh.

Iz muzeja se neprimetno a, pretpostavljam, i ne slučajno prelazi u prodavnice suvenira. Za vunene džempere sa šarama iz narodnih nošnji moglo bi se pomisliti da su izloženi predmeti. Veoma su lepo izrađeni i pomišljam da bi Olgici dobro stajali. Ona odmahuje glavom i pokazuje cene - preko tri stotine evra.

Razoružani Vikinzi i večiti istraživači. Na staronordijskom viking znači ratnik, gusar, borac koji iznenada napada. Otprilike od 800. godine do sredine jedanaestog veka, Vikinzi su iz svojih luka u Skandinaviji napadali obalske naseobine u Irskoj, Škotskoj, Engleskoj i Francuskoj. Svedočanstva iz tih vremena, najčešće hronike koje su pisali kaluđeri u manastirima, govore o divljim varvarima, koji ubijaju, uništavaju i pale, otimaju i ucenjuju, vode u roblje. U poeziji samih Vikinga mačevi su klizavi od krvi, crveni plamenovi jedu krovove kuća, i nije neobičan stih “besneći smo ubijali i ubijali”. Savremeni norveški istoričari pokušavaju da izmene ovu sliku o Vikinzima i ističu složenost njihovog društvenog života, podsećaju da su bili vešte zanatlije i prilični prekomorski trgovci, kao i da su u osvojenim zemljama stvarali svoje naseobine.

Većini stranaca koji dođu u Oslo prvo padne na pamet da posete Vikinški muzej. Doista vredi videti te “duge brodove”, majstorski istesane i sklopljene, čvrste a lake. Pokretala su ih vesla i jedno jedro, i njihov plitak gaz omogućavao je brzo iskrcavanje. Trup broda je doduše bio male zapremine, pa nije jasno gde su Vikinzi mogli da stavljaju robu za trgovinu. Više od vikinških ratničkih podviga, zadivljuje me njihova smelost da se bez navigacionih uređaja i poznavanja astronomije otisnu na severni Atlantik, jedno od najsurovijih mora na svetu.

U muzeju nema vikinškog oružja, širom sveta poznatog po svojoj ubojitosti. Rado bih video ta koplja i sekire, lukove i strele, i posebno mačeve koji su brižljivo ukrašavani i drške im kovane od srebra i zlata. Ali, diplomatski se trudim da odmah ne spomenem krvožednije delove ratničke opreme, pa kažem kako mi se dopadaju vikinški šlemovi. Gde bi mogli da se vide? Oružje je u Vojnom muzeju, dobijam kratak odgovor. U sebi pitam: Zar vikinškog oružja nema dovoljno za oba muzeja? Norveška je mala zemlja koja u poslednjih nekoliko vekova jedva da je ratovala i stranci retko posećuju Vojni muzej. Pretpostavljam da je sve oružje upravo zato tamo i odneseno.

Vikinzi su bili najsmeliji evropski moreplovci svog vremena, ali s njima u Norveškoj kao da nestaju pomorski avanturisti. Tek krajem devetnaestog veka Norvežani počinju da istražuju mora i krajeve na dalekom severu, da bi najzad krenuli u osvajanje Severnog i Južnog pola. Dok su Vikinzi uglavnom bili pljačkaši, ove istraživače, od kojih su najpoznatiji Fritjof Nansen i Raul Amundsen, nije zanimao plen, već su se naporima i opasnostima izlagali radi nauke i slave. Moćni “Fram” (Napred), izložen u istoimenom muzeju, bio je najmoderniji istraživački brod s početka prošlog veka, napravljen tako da kada se more oko njega zaledi i zarobi ga, led ga ne slomi, već ga izdigne. Dok bi čekali otopljenje, a to je trajalo najmanje nekoliko meseci, članovi posade su osmatrali i merili, proučavali more i led, hvatali ribe i životinje.

Pedesetak godina kasnije, Tor Hejerdal je odlučio da dokaže kako se u praistorijsko doba moglo stići iz Južne Amerike u Polineziju. Na splavu od lakog tropskog drveta, čuvenom “Kon Tikiju”, i s posadom od svega nekoliko članova, uspeo je da pređe pet hiljada milja Tihog okeana. Avanturistički duh živ je i danas i Borge Osland, rođen 1962, sam je na skijama došao do Severnog pola i prešao preko Antarktika.

Norveški istraživači bili su skloni da svojim poduhvatima daju filozofski smisao. Propovedali su univerzalne liberalne i humanističke ideje i, budući protestantske vere, isticali su osećanje dužnosti i oslanjanje na vlastite snage. NJihova razmišljanja nisu posebno originalna i ponekad su čak dosadna, ali su zato jednostavno i uverljivo izložena. I često su svoje reči pretvarali u dela. Možda je najbolji primer Fritjof Nansen, koji je od sportiste, avanturiste, istraživača i naučnika, postao diplomata, dobio 1922. Nobelovu nagradu za mir i pre neku godinu od svojih sunarodnika proglašen za Norvežanina veka.

Nansen je posle Prvog svetskog rata pomogao povratak kućama skoro pola miliona ratnih zarobljenika. Godine 1921-1922. organizovao je dopremu hrane milionima gladnih Rusa, koje Zapad kao “komuniste” u početku nije hteo da pomogne. Na zahtev grčke vlade i uz odobrenje Lige naroda, rešavao je 1922. probleme grčkih izbeglica iz Turske.

Nansen je pomogao i meni, mnogo godina posle svoje smrti 1930. Kao prvi šef visokog komesarijata za izbeglice pri Ligi naroda, izmislio je za izbeglice bez državljanstva takozvani “Nansenov pasoš”, putni dokument koji omogućava identifikaciju kada se putuje u druge zemlje. Kao politički emigrant u Velikoj Britaniji, dobio sam 1983. ovaj dokument plavih, malo hrapavih korica. I s njim sam mnogo putovao.

Moj prijatelj Lajf Hovelsen, dok je Olgici i meni pokazivao Muzej pokreta otpora, ispričao nam je jedan događaj iz svog života koji odražava norvešku malo naivnu moralnu ozbiljnost i gotovo dečačku želju da se svet učini boljim. Kada je Norveška oslobođena maja 1945, dotadašnji zatvorenici, članovi pokreta otpora, osvetnički su prisilili svoje nemačke tamničare na teške fizičke napore. Neka malo oni osete kako je to! Jedan od njih, znojav i žedan, molio je Lajfa da mu da vode. Ovaj se setio svih muka i poniženja, pao mu je mrak na oči i pljusnuo mu je kofu vode u lice. Ali, dok se vraćao kući, osetio je grižu savesti. Morao je da prihvati da i u njemu, hrišćaninu i norveškom patrioti, postoje demoni zla kao u Gestapou.

Posle gotovo pola veka, kao već star, Lajf je krenuo da po Nemačkoj traži svog tamničara i žrtvu. Uz velike napore i posle mnogo peripetija, naišao je na njegovu rođaku, od koje je saznao da je on preminuo nekoliko godina ranije. Najzad je pronašao kćerku, sve joj ispričao, i objasnio da je želeo da mu njen otac oprosti. Odgovorila je da ona prašta i da bi to i otac učinio. Otišli su zajedno na tamničarev grob i Lajf je stavio tri ruže. Nepotrebno, naivno, sentimentalno? Možda. Ali, mada su ruže odavno istrulile na nemačkom grobu, ipak su došle sa mnom iz Osla u Beograd.

Aleksa Đilas