Preživeti rak

Pre dve godine, igrajući se svojom ogrlicom Lujza Dekobs je vrhovima prstiju osetila nekoliko majušnih čvorića oko svojih ključnjača. Mislila je da su to naslage kalcijuma. Nije bila u pravu. Lujza je već bila bolesna od uznapredovalog karcinoma pluća koji se proširio i na limfne žlezde. Pošto je tumor prodro i u zdravo tkivo, operacija nije dolazila u obzir. “Bilo je strašno”, kaže pedesetšestogodišnja učiteljica iz Atlante. “Nikada nisam pušila, moj muž nije nikada pušio, i niko u mojoj bližoj porodici nije bolovao od raka.”

Dekobsova je odmah započela sa jedino mogućim lečenjem koje su joj ponudili lekari - napadom na tumor uz pomoć intenzivne hemoterapije i zračenja i pokušajem uništavanja malignih izraštaja. Tokom sedam nedelja, njeno telo je dva puta dnevno bombardovano radijacijom, a jedanput nedeljno je bukvalno trovano toksičnim hemikalijama, tj. hemoterapijskim lekovima.

Godinu dana kasnije, do Dekobsove su doprle loše vesti o tumoru, koji je ponovo počeo da raste u njenim plućima. Međutim, ovog puta lekari su joj ponudili nešto drugo: dva nova leka protiv raka koji ciljaju na tumorske ćelije mnogo preciznije i sa manje toksičnosti. Lekovi su tek bili odobreni od strane američke Uprave za hranu i lekove. (U međuvremenu, do danas su odobrena još dva nova leka). U avgustu prošle godine, lekari iz AndersOnovog centra za rak u Hjustonu, uveli su Dekobsovu u klinički projekt ispitivanja kombinacije ta dva leka, “tarceva” i “avastina”. “Ovo je razlika kao dan i noć” kaže Dekobsova. “Uzimam pilule svakog dana, a svake treće nedelje dobijam infuziju koja traje oko 30 minuta.”

Posle skoro godinu dana lečenja eksperimentalnim koktelom, njen primarni rak u plućima smanjio se za 50 odsto. Dekobsova je deo prethodnice - prvog talasa pacijenata koji su osetili dobrobit od molekularno zasnovanog napada na bolest i boljeg ciljanja na tumorske ćelije. Staromodna hemoterapija i zračenje bili su neefikasno oružje koje je istovremeno sa ćelijama raka ubijalo i zdrave ćelije. Zbog preterane toksičnosti, mnogi pacijenti nisu mogli izdržati ovakvo lečenje. Poređeni sa staromodnim lekovima, lekovi nove generacije su kao kompjuterski navođene rakete koje pogađaju cilj sa minimalnom kolateralnom štetom. Kad se koriste u kombinaciji sa modernim tehnikama klasifikacije tumora po njihovim molekularnim “potpisima” i pregledom dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) pacijenata, lekovi transformišu rak od smrtonosne bolesti u hronično stanje koje se može lečiti beskrajno dugo. Uprava za hranu i lekove koja je odgovorna za odobravanje lekova u Americi, priznala je novi trend lečenja početkom ove godine izdavanjem novih uputstava za procenu tipova molekularnih i genetičkih podataka.

“Eksperimentalna istraživanja su se preselila do bolesničkih kreveta”, kaže doktor Roj Herbst iz Andersonovog centra za rak. “Mi smo zaista u eri ciljanja na molekule.” Posle višegodišnjeg gubitničkog osećanja u ratu protiv raka, doktori i istraživači sreli su se pretprošle nedelje na skupu Američkog društva za kliničku onkologiju u NJu Orleansu odakle je stigao izveštaj da je najzad došlo do dovoljno dubokog razumevanja molekularne osnove raka što pacijentima nudi novu nadu. “Paradigma je promenjena”, kaže dr Dejvid Sidranski, specijalista za rak na Medicinskom institutu “Don Hopkins”. “Novi i lekovi koji pogađaju cilj dolaze, a mi moramo smisliti kako da ih iskoristimo.”

Identifikacija mutacije: Detektivski posao potreban za borbu protiv raka stvarno je započeo u samim malignim ćelijama. Tumor je, u suštini, rezervoar mutacija. On nekontrolisano raste zbog toga što njegova DNK funkcioniše pod težinom višeslojnih genetičkih grešaka, te postaje nestabilna i nesposobna za reparaciju posle oštećenja. Proučavanjem mutacija naučnici mogu poprilično saznati kako pojedine ćelije raka postaju maligne i koje puteve koriste da bi došle do hranljivih materija koje im omogućavaju rast. Neka od tih mutacija može se pokazati kao tumorska Ahilova peta - slaba tačka koja tumor čini ranjivim na određeni lek.

Na sastanku u NJu Orleansu, dve grupe naučnika, jedna iz Masačusetske opšte bolnice, a druga iz Instituta za rak Dana - Faber, izvestile su prisutne o svojim traganjima za slabom tačkom tumora u maloj grupi pacijenata sa rakom pluća koji su lečeni “gefitinibom” (komercijalni naziv: “Iressa”), nedavno odobrenim lekom koji blokira ključni protein poznat kao epidermalni faktor rasta. Ćelijama raka epidermalni faktor rasta je neophodan za dalju deobu; smislite li lek koji će sprečiti deobu ćelija usporićete ili čak sprečiti dalji rast raka.

U istraživačkom projektu bolnice u Masačusetsu, lekari su proučavali 16 pacijenata lečenih “Iressom”. U devet pacijenata tumori su se skvrčili dok je u ostalih efekat leka bilo mali. Ispostavilo se da je osam od devet pacijenata koji su imali dobrobit od “gefitiniba” pokazalo mutaciju na receptorima koji vezuju epidermalni faktor rasta; nijedan od pacijenata koji nisu imali koristi od lečenja nije pokazao pomenute mutacije. Faktor rasta ispoljavaju težnju uklapanja u receptor na površini ćelije raka, kao ključ u odgovarajuću bravu. Na neki način, mutacije u osam pacijenata učinile su da njihova receptorska brava odlično odgovara “gefitinibu” kao ključu.

U studiji Instituta Dana - Faber, istraživači su posmatrali veliku grupu pacijenata iz Amerike i Japana i našli sličan obrazac sa različitim ustrojstvom mutacija u istom receptoru. “Sad kada znamo da ovi lekovi deluju, približavamo se bliže mogućnosti procenjivanja pacijenata i usmeravanju odgovarajućih lekova prema njima”, kaže dr Tomas Linc koji je vođa studije iz Masačusetsa. NJegova grupa još analizira veću grupu pacijenata sa rakom pluća i ukoliko se rezultati pokažu održivim, lekari će uskoro moći da identifikuju pacijente koji će odlično reagovati na nove lekove, već od dana u kome im je postavljena dijagnoza raka. Ovo će omogućiti lekarima da zaobiđu hemoterapiju i započnu sa “gefitinibom” kao prvom linijom lečenja.

PraĆenje promena: Ćelije raka nisu statičke tvorevine.

Kako se tumor razvija, tako počinje da se menja genetički i fizički, a istraživači pokušavaju sa identifikacijom ovih promena preko različitih hemijskih jedinjenja koje rak luči tokom svog sazrevanja. Kada se oslobađaju preko mokraće ili krvi, ova jedinjenja otvaraju doktorima prozor u bolesti, omogućavajući im da vide šta to tumor radi i to bez uzimanja uzorka, tj. biopsije. “Tumor koji je bio odstranjen pre tri godine, a potom se ponovo širi, verovatno nije više onaj isti tumor”, ukazuje Hauard MakLeod, profesor onkologije na Vašingtonskom univerzitetu u Sent Luisu. “Kad tumor preživi prvu liniju terapije u njemu se nešto promenilo i daje mu prednost. Kad preživi drugu liniju terapije takođe se u njemu nešto menja. Da bi preživeo dovoljno dugo i da bi se rasejao na druga mesta u njemu su se stvorile još veće razlike.”

Što doktori bolje upoznaju rak to su im veći izgledi da ga poraze. Šanse se uvećavaju ukoliko lekari na raspolaganju imaju više od jednog načina za borbu protiv raka. Pošto do detalja poznaju - na molekularnom nivou - svet u kome uspeva tumor, postaju ubeđeni da je pristup “jedan lek - jedan tumor” nedovoljan. Upravo kao što lekari koji se bave AIDS-om koriste više lekova za napad na HIV, u različitim stadijumima njegovog ciklusa, tako onkolozi počinju da opkoljavaju tumorske ćelije kombinacijom različitih činilaca koji oslabljuju rak u toku rasta tako što mu ukidaju sisteme za životnu podršku.

Već je postalo jasno da su sistemi za životnu podršku raku važniji od mesta u telu iz koga je rak počeo da raste.

“Mesto iz koga polazi rak postaje manji problem od razumevanja signalnih puteva koje ćelija raka koristi”, kaže dr Dejms Embraze iz Andersenovog centra za rak. U godinama koje dolaze doktori neće govoriti o raku dojke ili raku debelog creva nego o raku faktora rasta ili o signalnom raku.

Odabir pacijenata: Pošto lekari identifikuju rak i odaberu kombinaciju lekova za borbu protiv njega, još uvek ne postoji garancija da će lek delovati. To je zbog toga što ne postoje dva ista pacijenta. Suptilne razlike u njihovom genetičkom kodu određuju kako će lek biti tolerisan i kojom će se brzinom razgraditi u telu. Neki pacijenti stvaraju enzime koji neutrališu najtoksičnije sporedne učinke lekova, dok drugi nemaju takve enzime ali imaju gene koji izazivaju suprotne efekte ili ih čine osetljivijim na nepoželjna dejstva lekova. Istraživači iz Masačusetsa, na primer, utvrdili su da promene u kodiranju gena za enzim uključen u reparaciju DNK može objasniti razliku izumeđu onih pacijentkinja sa rakom dojke koje mogu tolerisati hemoterapiju od onih koje će imati dvostruko veće izglede za doživljavanje toksične reakcije.

Ako je to tako, onda nova paradigma može dostići dramatične rezultate. Najveći deo od novoodobrenih lekova deluju samo na 10 do 30 odsto pacijenata, ali u ovih pacijenata tumor se smanjuje na manje od polovine prethodne veličine. Broj novih i odobrenih lekova je mali, njihova cena je visoka (najmanje 20 000 dolara po ciklusu) a napredak je spor. Shodno podacima Američkog društva za rak, petogodišnje preživljavanje za sve vrste raka je 63 odsto, što je više od 51 odsto, koliko je bilo u 1975. godini. Ali, najveći učinak pripisuje se antipušačkoj kampanji, a ne boljim lekovima. Zahvaljujući pacijentima kao što je Lujza Dekobs, koja je pomogla u uvođenju nove i bolje terapije i njenom usvajanju kao standarnog lečenja, ovo će se uskoro promeniti.

Prevela: Ivana M. Đorđević
“Time”