Vreme dokazivanja

Otkako se u novembru 2012. uspeo na čelnu poziciju u Komunističkoj partiji Kine, Si Đinping uspeva da izađe iz okvira očekivanja posmatrača. I dok njegova politička strategija uključuje jačanje ideološke kontrole KP, udar na institucionalnu korupciju, suzbijanje protestnih glasova i izrazitiju nacionalističku crtu u spoljnoj politici, plan ekonomskih reformi koje najavljuje neuobičajeno je hrabar.

Svet će uskoro moći da se uveri da li je Sijev konzervativni politički kurs osmišljen s ciljem da se omogući sprovođenje tržišno orijentisanih ekonomskih reformi. Nakon što je 2013. proveo konsolidujući položaj i uobličavajući svoju agendu, ove godine Si će morati da počne s ispunjavanjem datih obećanja i da demonstrira da je, kao što je bio u stanju da moć akumulira, sposoban i da je koristi. NJegov uspeh zavisiće od toga na koji način će rešavati tri glavna izazova koji se pred Kinu postavljaju.

Prvi izazov pred Sijem u 2014. jeste nesumnjivo implementacija njegovog paketa ekonomskih reformi, koji je, otkako je sredinom novembra objavljen, izazvao i uzbuđenje i skepticizam. Optimisti na ambiciozne ciljeve sadržane u paketu ukazuju kao na dokaz Sijeve posvećenosti reformama, dok kritičari uopštenost tih ciljeva i odsustvo jasnih rokova za njihovo sprovođenje uzimaju kao razlog za oprez.

Kako bi dokazao da skeptici nisu u pravu, Si svoju retoriku mora da pretoči u politiku, a politiku u konkretne, samerljive rezultate. Ovo znači da novu godinu treba započeti primenom reformi koje traže samo administrativnu akciju, poput izdavanja dozvola za osnivanje privatnih banaka, poboljšanja konkurencije uklanjanjem barijera za privatne firme, liberalizacije kamatnih stopa i deviznog kursa, te proširenja opsega rezidencijalnih prava koje ima migrantska radna snaga u manjim gradovima.

Ove mere Si će morati da prati usvajanjem zakona koji će formalizovati neke od ključnih aspekata reformi. Na ovom planu, najteže će biti pitanje zemljišne reforme. Sijeva agenda nudi samo uopštena obećanja proširenih vlasničkih prava za farmere, dok nedavne zvanične proklamacije sugerišu da birokratija ta prava želi da ograniči. U tom kontekstu Si mora da uveri domaću javnost kako neće dopustiti da prikriveni interesi blokiraju promene.

Drugi veliki izazov s kojim se Si suočava u 2014. jeste nastavak njegove veoma popularne - i izuzetno rizične - kampanje borbe protiv korupcije. S obzirom na to da je odbacio mogućnost mobilisanja kineske javnosti kako bi obezbedio podršku svom planu reformi, jedino sredstvo koje Si ima na raspolaganju ne bi li primorao birokratiju da se drži njegove agende jeste pretnja antikorupcionaškim istragama i sudskim procesima. Ali će ovu strategiju biti teško sprovesti, ne samo zbog ogromnih razmera korupcije, već i zbog ključne uloge koju ona ima u distribuciji dobiti između raznih frakcija i interesnih grupa. Kampanja protiv korupcije usmerena na veliki broj državnih zvaničnika verovatno će za rezultat imati međusobno distanciranje, nezadovoljstvo i podele unutar vladajućih elita.

Pravi lakmus tekst Sijevih namera biće to da li će njegova administracija sudski goniti DŽou Jongkanga, bivšeg člana Stalnog komiteta Politbiroa KP, najvišeg partijskog organa. Prema zvaničnim navodima, Sijeva antikorupcionaška omča počela je da se steže oko DŽoua otkako su uhapšeni mnogi od njegovih nekadašnjih saradnika. Ali procesuiranje jednog člana Stalnog komiteta, makar i penzionisanog, prekršilo bi jedan dugotrajni tabu. Počev od Deng Sjaopinga naovamo, postmaoistički režim je uložio veliki napor da osigura fizičku bezbednost svojih vodećih ljudi, kako bi se izbegla Maova greška pretvaranja unutrašnjih borbi za premoć u pitanja života i smrti, kada više niko nije bezbedan. Stoga su, iako su u prošlosti obični članovi Politbiroa već bivali na udaru (njih trojica su završila u zatvoru), članovi Stalnog komiteta dosad bili nedodirljivi. Zato se Si sada suočava s dilemom. Ako se pridržava nepisanog pravila koje ne dozvoljava pokretanje postupaka čak ni protiv bivših članova Stalnog komiteta, rizikuje da potkopa kredibilitet antikorupcionaške kampanje. Ali, ako svoje bivše kolege strpa u zatvor, mogao bi da potkopa koheziju unutar državnog vrha.

Treći izazov s kojim se Si suočava jeste nalaženje načina da se izbegne nepotrebni konflikt s Japanom. Nedavno proširenje kineske tzv. indentifikacione zone vazdušne odbrane tako da sada obuhvata i sporna Senkaku ostrva, praćeno posetom japanskog premijera Šinza Abea kontroverznom hramu Jasukuni, sugeriše da će bilateralni odnosi - već sada na najnižem nivou u poslednjih 40 godina - nastaviti da se pogoršavaju.

Si i njegovi savetnici ne bi trebalo da podlegnu zabludi da bi im takav konflikt povećao popularnost u kineskoj javnosti. Japan bi, uz podršku koju ima od strane Sjedinjenih Država, Kini naneo ponižavajući vojni poraz. U situaciji kad mu politička budućnost zavisi od sposobnosti da ispuni ono što je obećao kad su reforme u pitanju, poslednja stvar koja je Siju potrebna jeste da bude preokupiran nekim spoljnopolitičkim problemom - o vojnoj avanturi s katastrofalnim posledicama da se i ne govori.
Za Sija i Kinu ulozi u 2014. su visoki. A to onda znači da su visoki i za ostatak sveta.
Copyright: Project Syndicate, 2014.