Žilav je Đenka

Srbija i Crna Gora su prema statističkim podacima među najnerazvijenijim zemljama Evrope. Ipak, zahvaljujući nekim srećnijim vremenima, mnogobrojim pregaocima i entuzijastima, naša kultura je uz sport možda jedini proizvod kojim naša zemlja može da se podiči. A najlepši dragulj u toj našoj kulturnoj ogrlici je svakako naša kinematografija. Obilje sjajnih autora starije i mlađe generacije, vrhunski glumci i uvek svež i originalan pristup savremenim temama, doprineli su da snaga srpske kinematografije uveliko nadmašuje naš uticaj i zastupljenost u ostalim sferama života. Neizostavan segment lepšeg dela priče o položaju srpske kinematografije čini i filmska publika - verna, obrazovana, odgajana na mnogobrojnim festivalima, od kojih je svakako najznačajniji FEST.

Šta je danas ostalo od idilične slike s početka ovog teksta? Mladi i talentovani autori muku muče da skupe novac za snimanje filmova, vrhunski glumci imaju sve manje šansi za dokazivanje, a jedino verna publika i dalje ima potrebu da gleda filmove. Problem je u tome što najveći deo gledalaca svoju žeđ za dobrim filmskim naslovima utažuje na ulicama naših gradova gde sa improvizovanih tezgi kupuju na nelegalnim formatima piratska filmska izdanja (slično je i sa muzičkim izdanjima i softverom). Šta je posledica ove dugogodišnje prakse? Sve su manji prihodi legalnih distributera i prikazivača. Sve manje novca ostaje za snimanje domaćih filmova. Bioskopi nemaju sredstva ni da plate osnovne potrebe (plate radnicima i grejanje), a o nekakvom ulaganju u savremeniju opremu, nova sedišta i klimatizaciju - i ne sanjaju. Veliki broj nekada uglednih prikazivača su svoje sale izdali kao magacinski prostor. Mnogi gradovi ostaju bez bioskopa. Kada stari kinooperateri odu u penziju, nema mlađih da ih zamene. Nema više Đenke! Kada se sve ovo pretoči u jezik brojki, stvari izgledaju još poraznije. U prošloj godini je u Srbiji i Crnoj Gori 3,6 miliona ljudi kupilo bioskopsku kartu. Poređenja radi to je manje nego u Sloveniji koja ima četiri puta manje stanovnika. U Mađarskoj, koja ima otprilike isti broj stanovnika kao SCG, prošle godine je u biskopima filmove gledalo 20 miliona ljudi, dakle skoro šest puta više nego kod nas. Ove godine će se, sudeći po svemu pad gledanosti u našim bioskopima nastaviti.

Videotekari su po prirodi stvari žilaviji od bioskobdžija. Oni još i mogu da se s vremena na vreme u manjem ili većem obimu pomognu piratskim kasetama i diskovima, znajući da time krše zakon. Ali ni to nije dugog veka. Srpski video-klubovi (čak i oni piratski) polako gube bitku sa uličnom piraterijom. Samo u toku ove godine ih je zatvoreno stotinak, što iznosi oko 20 odsto od ukupnog broja. Nemoguće je odoleti konkurenciji koja pušta u promet najnovije naslove (koje po zakonitostima svog posla legalni distributeri ne mogu izdati dok traje bioskopska eksploatacija), konkurenciji koja je jeftinija jer ne plaća licence, poreze, zakupe prostora, koja ne prijavljuje radnike...

Televizijska piraterija je svoje zlatno doba imala u vreme sankcija. Tada je bilo skoro stvar nacionalnog prestiža prikazati nelegalno veliki filmski hit. Ipak, od tada se stvar promenila utoliko što takozvane velike televizije prikazuju legalan program, kao i velika većina manjih stanica. Postoji nekoliko lokalnih TV stanica koje i dalje prikazuju filmove bez prava, ali ta pošast više nema takve razmere kao pre nekoliko godina. Ipak, u poslednje vreme, sa sve većim uvođenjem kablovsko-distributivnih sistema, ovaj problem se ponovo aktuelizuje, ali na jednom drugom nivou: pravu reemitovanja stranih programa različite vrste. To je jedno novo područje, potpuno neuređeno, koje tek treba da bude predmet rada radio-difuznog saveta.

Srpski filmski distributeri, isti oni koji su preživeli pakao hiperinflacije i sankcija, koji su održali filmske festivale i FEST, koji su izdavali kasete dok su padale bombe i koji su prevozili filmske kopije skelama preko Dunava da bi se, recimo, u Novom Sadu prikazao film, sada su svedoci ubrzanog raspada jednog perspektivnog tržišta. No, iako je situacija teža nego ikad, mi nismo klonuli duhom. Odlučili smo da se borimo. U saradnji sa MPA (Motion Picture Association) osnovali smo Antipiratsku asocijaciju SCG (APA) i otpočeli mukotrpan i težak posao zaštite naših interesa. Pokrenuli smo više od sto sudskih sporova, učestvovali u organizovanju seminara za tužioce i sudije, nastupali u radio i TV emisijama objašnjavajući svu štetnost zloupotrebe autorskih prava, upućivali dopise nadležnim državnim organima. Početkom maja meseca ove godine, uz nesebičnu pomoć republičkog Ministarstva kulture, osnovan je Filmski centar Srbije koji je okupio autore, producente, prikazivače i distributere u borbi za obnovu srpske kinematografije.

Jedan od primarnih zadataka je borba protiv piraterije na filmu. Naši najpoznatiji glumci i režiseri su izrazili spremnost da učestvuju u akciji koja bi skrenula pažnju javnosti na ovaj problem koji ubija našu filmsku industriju. Millennium Film je sa zadovoljstvom prihvatio poziv Američke privredne komore u SCG da bude član Radne grupe za zaštitu intelektualne svojine (IPR Task Force) zajedno sa uglednim kompanijama iz drugih industrijskih grana koje takođe na specifičan način osećaju posledice loše zaštite autorskih prava, robnih marki, patenata i sl. Činjenica da su članovi te grupe, između ostalih Microsoft, JTI, Oracle, Procter & Gamble, Pfeiser, pokazuje koliko je ovaj problem zahvatio sve pore društva i koliku štetu nanosi. Borba protiv piraterije u najširem smislu se mora voditi konstantno: obrazovanjem, podizanjem svesti stanovništva, formiranjem posebnih carinskih, policijskih i inspekcijskih jedinica koje bi se bavile ovim problemom. Ali prvi i najveći korak mora da napravi država donošenjem odgovarajućeg zakonskog okvira koji bi sankcionisao prekršioce zakona o autorskim i srodnim pravima.

Predlog jednog takvog zakona već je predat nadležnom ministarstvu državne zajednice SCG. Potrebno je samo da se parlament Zajednice sastane i usvoji ovaj zakon. Ali parlament se ne sastaje, a donošenje ovog zakona u republičkim parlamentima bilo bi u suprotnosti sa Ustavnom poveljom. Nalazimo se u začaranom krugu. Vreme neumitno prolazi, a šteta je svakim danom sve veća. Kompanije koje su investirale u Srbiju, ne ostvaruju zarade koje bi mogle da imaju da je tržište regulisano. Uplaćuje se manje poreza, zapošljava se manje radnika. Zatvaraju se bioskopi i video-klubovi. LJudi koji su do juče imali posao, više ga nemaju. Za to vreme kriminalci nesmetano prodaju na ulicama piratska izdanja i sav novac stavljaju u svoje džepove. U njihovom rečniku ne postoje reči: porez, doprinos, osiguranje... Zato ne bi trebalo da se čudimo što su nam putevi prepuni rupa, što su doktorima i nastavnicima male plate, a u bolnicama nema lekova. Novac za to postoji, ali se ne sliva u državnu kasu, već u džepove švercera i kriminalaca (ironija je da su policija i inspekcije prema takvim ljudima prilično popustljivi uz komentar da se radi o sirotinji.) Sve gore navedeno šalje potencijalnim stranim investitorima lošu sliku o Srbiji i Crnoj Gori. Rezultat toga su smanjena strana ulaganja i još manje novih radnih mesta. Spirala nepovoljnih posledica nas vodi u sve niže krugove pakla koji se zove zaostajanje i beda.

Poštovanje intelektualne svojine se nalazi veoma visoko u agendi svih organizacija u koje bi trebalo da se učlani naša zemlja, počev od Evropske unije (EU) do Svetske trgovinske organizacije (WTO). Dakle, bez uređenja ove oblasti, nema evro-atlantskih integracija za našu zemlju, nema investicija, nema napretka. Izvesno je samo tavorenje u sadašnjem siromaštvu, a možda čak i novi vidovi sankcija. Smatram da je izbor veoma jednostavan i da ovog puta naša država mora pokazati zrelost i odlučnost.

Problem nepoštovanja intelektualne svojine jeste težak problem po svojim posledicama, ali ga je znatno lakše rešiti od drugih problema koji muče našu zemlju. Opšte je mišljenje da bi se 80 odsto problema rešilo u roku od 10 dana po donošenju novog zakona i njegovom striktnom primenom. Preostalih 20 odsto je stvar svakodnevnog rada nadležnih organa, kao i kod drugih oblika kriminala. Dakle, sada je na potezu država.

Konferencija o zaštiti prava intelektualne svojine, održana 23. juna ove godine u Beogradu, samo je prva u nizu aktivnosti Radne grupe pri Američkoj privrednoj komori u SCG, na informisanju naše najšire ali i stručne javnosti o problemima koji nas tište. Nastojaćemo da i ubuduće održimo pozitivan i aktivan pristup: ukazivaćemo na probleme, predlagaćemo zakonska i druga rešenja, učestvovaćemo u obrazovanju postojećih nadležnih organa, iniciraćemo stvaranje novih specijalizovanih jedinica za borbu protiv piraterije svih vrsta. Svesni smo da smo napravili prvi korak na dugom i napornom putu. Ali smo i uvereni da ćemo u toj borbi pobediti jer prosperitet Srbije i Crne Gore i priključivanje uređenim i bogatim evropskim državama jednostavno nemaju alternativu.

Zoran Savić, direktor

Kampanjom protiv piraterije Ministar privrede Italije prof. Antonio Marzano upoznao je prisutne na Međunarodnoj konferenciju o dizajnu koja je održana u Veneciji od 12. do 14. maja 2004. godine sa programom koji je Vlada Italije usvojila u cilju jačanja i afirmacije intelektualne svojine. Program obuhvata ustanovljenje tzv. made in Italdž brenda koji će se dodeljivati samo za neke proizvode čiji će se kvalitet strogo kontrolisati. Povreda ovog brenda biće krivično sankcionisana. Posebna pažnja se posvećuje širenju kulture intelektualne svojine, naročito na nivou malih i srednjih preduzeća. U tom cilju osnivaju se manji pravni biroi koji će imati savetodavnu ulogu. Predviđena je široka informativna kampanja koja će obuhvatiti i diseminaciju praktičnih informacija o podnošenju prijava, ceni zaštite i dr. U toku je veoma agresivna kampanja protiv piraterije koja se vodi pod sloganom: “Inovacije su budućnost, piraterija je prošlost”. U dobro organizovanim policijskim akcijama zaplenjeno je 166 000 krivotvorenih proizvoda i 14 miliona kompakt diskova sa video-igrama. D. P.