Preko arhitekture do novinarstva

Ovih dana navršava se trideset godina od objavljivanja prvog teksta arhitekte Milorada H. Jevtića u NIN-u. Tim povodom razgovaramo sa našim stalnim kritičarem o počecima saradnje u našem listu i drugim temama koje su pratile njegov životni put.

Kako ste počeli da pišete za NIN?

- NIN je za mene od mladosti bio nedostižna ambicija i ja sam, ne znajući nikoga u redakciji, 1974. odneo svoj kritički osvrt na upravo završeni “Sportski kompleks 25. maj” arhitekte Ivana Antića. Urednik Kulturne rubrike Žika Bogdanović je pročitao tekst, prihvatio ga bez primedbi i odmah mi ponudio stalnu saradnju. Već posle nekoliko objavljenih napisa, ispod naslova mojih osvrta pisalo je “Od našeg kritičara arh. Milorada Jevtića”. Ne treba ni da naglašavam kolika je to bila čast za mene.

Vaša biografija je tipična za jedno učiteljsko dete...

- Otac Hranislav iz Sokobanje i majka Zora iz Kragujevca, oboje krajnje siromašnog porekla, dobili su za svoje početno učiteljsko mesto zabačeno selo Bresnicu kod Bosiljgrada, gde sam ja, kako i priliči učiteljskom detetu, rođen na Svetoga Savu 1932. godine. U tom kraju naseljenom Bugarima naučio sam svoj prvi “strani” jezik i kao dete govorio najviše bugarski. Kada sam imao nepune četiri godine moji roditelji su dobili premeštaj u selo Gornja Konjuša u Toplici i tu sam ja proveo svoje detinjstvo. Tek u četrnaestoj godini, posle oslobođenja, otišao sam u Prokuplje na nastavak gimnazijskog školovanja. Dakle, punih trinaest godina proveo sam na selu, a Gornju Konjušu i Toplicu smatram svojim zavičajem.

Odakle se javilo vaše opredeljenje za arhitekturu?

- U gimnaziji u Prokuplju mom izraženom interesovanju za literaturu i novinarstvo, te nešto manjem za crtanje, pridružio se i šah. Uz čestu saradnju sa listovima u Beogradu (koji sam, inače, prvi put posetio tek posle osamnaeste godine) sve više vremena sam poklanjao šahu. Kao novajlija iz “nešahovskog” Prokuplja na omladinskom prvenstvu Srbije u Loznici osvojio sam šesto mesto iza kasnijih reprezentativaca Đuraševića i Ćirića, a ispred osam učesnika među kojima i Vladislava Jovanovića, zanimljivog sagovornika o književnim temama i, kasnije, ministra. U to vreme u Prokuplju nije bilo nijednog arhitekte i ja zapravo nisam ni znao šta je to arhitektura, a kamoli da sam je video kao budući poziv. Moj studentski cilj je bila tada elitna Novinarsko-diplomatska škola. Nažalost, sa mojom neodgovarajućom političkom podobnošću nisam uspeo da se tamo upišem i ostalo mi je da preko leta odaberem fakultet. Da je tada bilo Svetske književnosti - to bi bio moj alternativni izbor. Ovako, počeo sam da čitam razne fakultetske programe i učinilo mi se da bi arhitektura sa crtanjem, istorijama umetnosti i matematikom bila nekako najbliža mojim sklonostima. I tako sam se ja, posle položenog prijemnog ispita u septembru 1950, našao na Arhitektonskom fakultetu.

Vama kao da je šah, u jednom trenutku, bio veća ljubav od arhitekture?

- Da, u pravu ste. Ne mnogo zainteresovan za arhitekturu, ipak sam redovno polagao ispite i paralelno se bavio literaturom i šahom. Ušao sam u red boljih šahista Srbije, a kao dobar brzopotezni igrač poprilično uspešno sam se takmičio sa Gligorićem, Ivkovim, Matulovićem. Ipak, najvećim uspehom smatram najbolji rezultat na četvrtoj tabli na Ekipnom prvenstvu države u Crikvenici 1957. koji sam postigao kao član beogradske “Slavije”. Moj drugar Matulović me je, u okviru raznih rang-lista koje je voleo da pravi, stavio na čelo majstorskih kandidata za 1957. u celoj državi, što je tada značilo veoma mnogo. Čir u stomaku je, međutim, prekinuo moj šahovski put, a ja sam se tek na pretposlednjoj, četvrtoj, godini, na veliki podsticaj tadašnjeg asistenta Uroša Martinovića i profesora Kliske, ozbiljnije posvetio arhitekturi. Zanimljivo je da je tema mog diplomskog rada bio projekat za Centralni šahovski dom u Beogradu.

Kako ste se otisnuli u svet?

- Kada sam odslužio vojni rok zaposlio sam se u Urbanističkom zavodu Beograda i posle nepune godine 1960, vratio sam se u Prokuplje na rad u Projektantskom preduzeću. Dve godine zatim, primljen sam za asistenta na tek otvorenom arhitektonskom odseku Fakulteta u Nišu. Kada mi se 1964. ukazala šansa da preko naše Tehničke pomoći odem u Libiju, iskoristio sam je i u Tripoliju proveo šest lepih godina. Tamo smo supruga Mirjana i ja, pored kćeri Marije rođene u Prokuplju, dobili i sina Miroslava. U Libiji sam, pored nekih manjih objekata, ostavio i nekoliko značajnih građevina među kojima su Ministarstvo agrikulture i Libijska agencija za informacije u Tripoliju, te Glavna pošta u gradu Homs. Iz Libije sam poneo aktivno vladanje (uz pisanje) arapskog jezika, tamo sam naučio italijanski i usavršio engleski jezik. Po povratku u Beograd 1970. zaposlio sam se, podosta neočekivano, u velikom spoljnotrgoviskom preduzeću INEKS. Pored redovnog rada u Ineks-inženjeringu, uglavnom na menadžerskim poslovima vezanim za inostranstvo (gde mi je mnogo značilo, pored pomenutih, i znanje ruskog jezika), poželeo sam da se bavim i publicistikom, i time se, evo, vraćamo na početak ovog razgovora i moj prvi odlazak u NIN. Tako se ostvario moj mladalački san i ja sam se, posredno, preko arhitekture našao u novinarstvu i to u nedeljniku tako visokog ugleda kakav je NIN.

Vi ste za NIN crtali i karikature i pisali kritičke osvrte na događaje u ovoj disciplini koja spaja novinarstvo i likovnu umetnost. Recite nam nešto o tome.

- Karikaturom se povremeno bavim i danas, dobio sam i nekoliko značajnih nagrada, a 1995. objavio sam knjigu portretnih karikatura “Vedra strana medalje”. Objavljivanje ove zbirke inicirano je mojim ilustracijama uz tekstove Milivoja Glišića u poznatoj NIN-ovoj kolumni “Junaci našeg doba”. Od nekoliko samostalnih izložbi najdraža mi je prošlogodišnja sa 72 šaljiva portreta mojih kolega iz PANU (Pasuljske akademije novinara i umetnika). Inače, redovno pratim osvrtima značajne događaje u karikaturi.

Šta mislite o našoj današnjoj arhitekturi, publicistici, kritici...

- Osnovni problem naše kreativne arhitekture je opšte siromaštvo, pa mnogi talentovani stvaraoci jednostavno ne mogu da dođu do izražaja. Kada se kod nas tokom godine sagradi jedva desetak objekata vrednih pažnje, onda je tu suvišan širi komentar. Što se kritike tiče ona se samo povremeno javlja u štampi i stručnim glasilima, a činjenica je da NIN jedini već godinama ima stalnu rubriku arhitektonske kritike.

Poslednjih godina pojavilo se nekoliko kvalitetnih časopisa kao što su FORUM+ u izdanju Saveza arhitekata Srbije i novosadski DaNS. “Arhitektura” Kluba arhitekata je obimom mali mesečnik, ali jedini izlazi redovno već šest godina. Niz novih časopisa imaju više reklamni nego publicistički karakter. Nekoliko novih knjiga znatno je uvećalo našu stručnu publicistiku, a izuzetno burne reakcije prate nedavno objavljenu knjigu M. R. Perovića ARHITEKTURA SRBIJE XX VEKA, o kojoj sam ja, kao umnogome spornoj istorijskoj slici, već pisao u NIN-u.