Verujem u boga a ne u kadiju

Ja želim da komentarišem najnoviji izbor za sudije svih sudova u Srbiji. Da li će nekad u ovoj zemlji biti pravde? Opet ide izbor sudija i opet će se birati iz redova partijskih miljenika i podobnih članova. Zašto novinari spavaju? KAD ĆE VIŠE SUDSTVO DA BUDE NEZAVISNO?????”

Ovako piše jedan Miloš na nekom od mnogobrojnih net-foruma, 17. aprila ove godine.

I to je, sasvim je izvesno, pitanje koje postavlja većina građana Srbije, ako se ima u vidu podatak da samo 3,9 odsto ili 59 naših sugrađana ima “veoma mnogo poverenja u domaće sudstvo”, kako je glasilo jedno od ponuđenih pitanja agencije Galup internešnal čiji je direktor dr Srbobran Branković. Ovo istraživanje je Galup internešnal sproveo od 15. do 23. juna na uzorku od 1500 ispitanika koji reprezentuju punoletne građane Srbije bez Kosova.

Anketa je pokazala i da “prilično poverenja” u domaći sud ima 244 od 1500 naših sugrađana ili 16,3 odsto, da nimalo poverenja nema 34,4 odsto (516), a da “malo poverenja” ima najveći broj ispitanih 44,6 odsto što je 669 od ukupno 1500 ispitanika.

U istom ovom istraživanju čije je rezultate NIN dobio od dr Srbobrana Brankovića, “veoma mnogo poverenja” u Vladu Srbije ima 3,2 odsto građana ili 48 ispitanika, što znači da je srpsko sudstvo prošlo za nijansu bolje od Vlade Srbije, ali mnogo gore i od policije u koju “veoma mnogo poverenja” ima čak 7,4 odsto građana Srbije, ali i od Vojske kojoj to poverenje daje 15,4 odsto ispitanika. U Narodnu banku Srbije “veoma mnogo” veruje svega 4,2 odsto ispitanika, a u bankarski sistem još manje - 3,0. Ni mediji čiji je osnivač država, nisu bolje prošli. Samo 3,5 odsto građana im “veoma mnogo veruje”. Srpska pravoslavna crkva je i dalje neprikosnovena kada je reč o poverenju građana u nju - 33,5 odsto građana. Valjda zato što je jedino SPC nepodložna uticaju trenutne izvršne vlasti u Srbiji, bez obzira na to o kojoj je reč od poslednje tri.

Istraživači javnog mnjenja su složni u tome da je važno i kakvo ste pitanje ispitaniku postavili. Jer, sa onih 16,3 odsto sugrađana koji imaju “prilično poverenje” u domaće sudstvo, pozitivno raspoloženih prema sudijama u našoj zemlji je čak 20,2 odsto, što možda i nije strašno loš rezultat. Ali, ako bismo tako sabrali one koji imaju “malo poverenja” sa onima koji ga nemaju “nimalo”, ovo junsko istraživanje pokazuje da je prema srpskim kadijama neraspoloženo čitavih 79 odsto ispitanika. A taj podatak već ozbiljno zabrinjava. Pa možda i ne treba sabirati.

Svakako je zanimljivo podsetiti da je godinu dana posle petog oktobra, u istraživanju koje je Martin bord internešnel sproveo između 20. i 25. oktobra 2001. godine, anketa pokazala takođe dosta nisko poverenje građana u domaće pravosuđe, ali da tada “nimalo poverenja” u pravosuđe nije imalo 20 odsto ispitanika, što je mnogo manji “negativan” procenat od ovogodišnjeg junskog (34,4 odsto). Iako su, može se pretpostaviti, 2001. sugrađani odgovarali na pitanja iz ankete još uvek “na krilima revolucije”, znali su da je u prvih godinu dana bilo nemoguće da se ceo pravosudni sistem “okrene naglavačke” i potpuno očisti kako od mita i korupcije, tako i od “političkih centara moći”. Zato je tada trećina građana Srbije smatrala da mito i korupcija u velikoj meri postoje u radu sudstva, a 29 odsto građana se izjasnilo da ih ima u “osrednjoj meri”. Tada je samo jedan odsto sugrađana verovao da nema mita u pravosuđu.

Skoro tri godine posle, novi ministar pravde Zoran Stojković govori i da su u poslednje tri godine u pravosuđe primani “nestručni ljudi”. Da su to ljudi koji nemaju uslova ni za pripravnike, da su postavljani za opštinske tužioce, a da nemaju ni četiri godine radnog staža: “Da li ste ikad čuli da se u Vrhovni sud izabere dvoje ljudi koji nikada nisu napisali presudu, a to se dogodilo u poslednje tri godine. To je katastrofa. Ukoliko još budemo na vlasti, sledeća faza je debalansiranje sudova, da se oslobodimo onoga čega nema nigde u svetu, a to je da sudovi sude ono što bi trebalo da rade upravni ili prekršajni organi.”

A profesor dr Milan Pak, zamenik saveznog javnog pravobranioca, upozorava na politizaciju našeg pravosuđa i činjenicu da su pojedine sudije članovi političkih stranaka što ozbiljno ugrožava princip nezavisnosti sudstva. On kaže: “Nešto što se može nazvati mešanjem politike i nezavisnosti pravosuđa je to da su sudije, nažalost, ne samo naših ustavnih i drugih redovnih sudova, takođe trgovinskih sudova, pripadnici političkih partija. U odlučivanju, gde se na prvom mestu stavlja nepristrasnost sudije koji nije podložan nikakvim uticajima, u velikoj većini zemalja se zabranjuje sudijama da budu pripadnici političkih partija da bi sačuvali svoj integritet, nezavisnost odlučivanja i objektivnost pravosuđa. Mi smo, nažalost, ovo staro pravilo povredili, i bez obzira na ovakve odluke može se bar izraziti izvesna sumnja u to da se prilikom odlučivanja a naročito pri odlučivanju u većima, pojavljuje ova nota koja ostavlja ne samo na nas nego i na ceo svet dosta ružan utisak.”

Konačno, zaključak je i sudija u našoj zemlji da se ništa i nije promenilo u sudstvu za poslednje četiri godine. Na Skupštini Društva sudija Srbije (koje je formirano 1996, posle izborne krađe glasova) održanoj oktobra 2003, sudije su ocenile da su zakoni menjani bez konsultacija sa stručnom javnošću, da koncepcija reforme pravosuđa i nije sasvim jasna, i da je pritisak političara na sudije Srbije ostao isti. Samo su politički akteri promenjeni. Mada, bilo je i onih koji su uvereni da “konačno imamo sudije kao nezavisne ličnosti i da je stepen nezavisnosti sudstva prilično povećan”.

I sudije i građani su saglasni u jednom. To je da će nezavisnost sudstva biti povećana ukoliko oni sami budu radili na tome. Prema njihovim tvrdnjama, svaki sudija koji je profesionalac u svom poslu, može da odoli pritiscima bez obzira na to odakle ti pritisci dolaze. Sve zavisi od savesti sudije.

NOTA BENE Koreni ideje o podeli vlasti potiču iz antičke političke misli Plutarha, Platona i Aristotela. Tako je Aristotel u svom delu “Politika” istakao tri elementa neophodna za postojanje svake države: a) savetodavnu vlast; b) izvršnu vlast; c) sudsku vlast, koje su preteča današnjoj podeli na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. U svom savremenom značenju načelo podele vlasti proisteklo je kao posledica reakcije na feudalnu državu, naročito na period apsolutne monarhije koji je karakterisao neprikosnoveni položaj monarha-apsolutista. Monarh-apsolutista nastojao je da u svojim rukama koncentriše svu vlast i svu moć, te je u takvim uslovima država postala lični instrument vlasti koji za svoj rad pravno i politički nije odgovarao nikom. Poistovećujući put vladara sa državom, francuski vladar Luj DIV svojevremeno je rekao: “Država, to sam ja.” Tvorac načela podele vlasti je engleski politički i pravni filozof Don Lok koji je u delu “Dve rasprave o vladi” iz 1689-1690. godine prvi formulisao osnove navedene koncepcije. Teoriju podele vlasti zatim je razradio Šarl Monteskije u čuvenom delu “O duhu zakona” iz 1748. godine. Načelo podele vlasti našlo je svoj put u stvarni život najpre u političko-ustavnoj praksi Engleske tokom 17. veka, a zatim i u velikim građanskim revolucijama i prvim ustavima i deklaracijama o pravima i slobodama čoveka i građanina koje su nakon njih usledile. Načelo podele vlasti je tokom 19. veka odigralo ključnu ulogu u nastanku koncepta pravne države i vladavine prava, a zatim i koncepta socijalne države. Zato se danas i kaže da je načelo podele vlasti imalo najveći i najdalekosežniji uticaj na organizaciju savremene države. Sa stanovišta ideje ljudskih prava naročito je značajno odrediti ulogu i mesto nezavisnog sudstva u sistemu podele vlasti. Bez dosledno sprovedenog načela podele vlasti, gde jedna vlast služi kao prepreka drugoj da ostvari apsolutnu prevlast, ne bi bilo ni nezavisnog sudstva. Iz knjige “Podela vlasti i nezavisno sudstvo” (Komitet pravnika za ljudska prava, 2002. godina)