Država kao lična inspiracija

Može li se nešto od onoga što je izgubljeno u ratu dobiti u miru? Srbi to pokušavaju da utvrde na Međunarodnom sudu pravde u Hagu, gde tuže NATO zbog bombardovanja 1999. godine. Tužbu je pokrenuo Slobodan Milošević, a savezna država je nasledila zajedno sa tužbama koje su Bosna i Hercegovina i Hrvatska pokrenule protiv Miloševićeve Jugoslavije zbog napada JNA.

Promena vlasti tu ne menja ništa: Beograd je pred međunarodnim pravom i dalje odgovoran za državne akte iz vremena Slobodana Miloševića. Na tome svet počiva. U idealnom svetu bi trijumfovala pravda, narodi bi se posle odlaska Miloševića, Tuđmana i Izetbegovića izmirili, Vuka Draškovića bi kao dobrog suseda počastima dočekali u Zagrebu, a NATO bi se zbratimio sa Beogradom. U stvarnom svetu države vagaju kakve su im šanse da pravnim sredstvima dobiju bar nešto od onoga što su u ratu protiv vojno nadmoćnog neprijatelja izgubile.

Onda vagaju da li im se to uopšte isplati. Ponekad je šteta veća od koristi: više se izgubi na političkoj ćupriji nego što se dobije na mostu. Tako je Nikaragva krajem osamdesetih godina prošlog veka “pobedila” Ameriku na Međunarodnom sudu pravde (Amerikanci su nezakonito minirali nikaragvansku luku), ali je posle pada “sandinista” brže-bolje, u korist dobrih odnosa sa SAD, zaboravila na svoj sudski trijumf i nikad nije zatražila da Amerikanci nadoknade načinjenu štetu. Amerikanci su pak dobro zapamtili lekciju: gubitak spora sa Nikaragvom pred Međunarodnim sudom pravde ih nije na kraju koštao ništa osim prestiža, ali zato više nikad nisu dali saglasnost da se bilo koji njihov spor sa bilo kojom državom na svetu rešava pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. (To je razlog što Milošević nije mogao da ih tuži u Hagu, zajedno s ostalim državama članicama NATO-a.)

Beograd ne mora da “strahuje” da će na sudu poraziti NATO a u životu izgubiti naklonost najjače vojne alijanse. Milošević je tužio NATO za ono što je jedino mogao (genocid, kao jedino krivično delo koje podleže međunarodnoj konvenciji) iako je morao da zna da ni najelastičnije moguće tumačenje genocida ne bi bilo primenjivo na NATO udare iz 1999. godine. Znao je, međutim, koliko će neprijatno za države članice NATO-a jednog dana biti da na međunarodnom sudu brane vojnu intervenciju protiv suverene države, poduzetu bez pravnog pokrića (rezolucije Ujedinjenih nacija), i to nakon što su neki parlamenti tih država bombardovanje već proglasili nezakonitim (iako “moralno legitimnim”, što, međutim, nije kategorija međunarodnog prava). Uostalom, bivši holandski ministar odbrane De Grave u junu je svedočio na lokalnom, holandskom sudu povodom privatne tužbe protiv NATO-a (pre njega na sudu su se pojavili i bivši premijer i ministar spoljnih poslova) i jasno se videlo da mu nije prijatno u sopstvenoj koži: priznao je da bi se “dalo raspravljati” o vojnoj opravdanosti napada na RTS, tvrdio da nije imao pojma da će do tog napada doći, i dodao da su holandski avioni F-16 odmah posle napada na pijacu u Nišu prestali da koriste kasetne bombe tokom bombardovanja Srbije.

No Beograd ima valjane razloge da očekuje da će izgubiti proces protiv NATO-a u Hagu. Na prvi pogled, Beograd nema šanse da dobije sudsku satisfakciju protiv NATO-a, a politička šteta već postoji (nema ulaska u Partnerstvo za mir bez odustajanja od tužbe protiv NATO-a, neprekidno nam javljaju sa Zapada).

I time je iscrpljen spisak razloga koji idu u prilog ideji Vuka Draškovića da predloži Savetu ministara SCG da se povuče tužba koju je Jugoslavija podnela u Međunarodnom sudu pravde u Hagu protiv 10 zemalja članica NATO-a 1999. godine. Ti razlozi nisu kakve političke težine, jer Beograd ni ovako ni onako ne može u Partnerstvo za mir dok je Ratko Mladić begunac i dok postoje razlozi za sumnju da se on krije na tlu Srbije i Crne Gore. (To nam je saopšteno sto puta do sada, isto onako jasno i glasno kao i želja da povučemo tužbu protiv NATO-a.) Pravno gledano, međutim, stvari stoje tako da Beograd ima jake razloge da ne odustaje od tužbe protiv NATO-a sve dok mu za vratom stoji bosanska tužba za genocid. Dve tužbe naizgled nisu povezane, ali posredna veza ipak postoji u osnovi za nadležnost Međunarodnog suda pravde. Postoji, naime, šansa (ne tako velika, ali nipošto zanemarljiva) da će sud u Hagu da presudi da Jugoslavija u momentu podnošenja tužbe nije bila članica UN, što bi tužbu automatski diskvalifikovalo na sudu. Takav ishod bi bio pravi zgoditak za naš spor sa Bosnom i Hercegovinom, jer bi onda možda i ta tužba otpala po istoj osnovi (da SRJ nije bila članica UN u momentu kada je protiv nje podnesena tužba). Beograd bi se tako, pukom srećom, izbavio iz spora za genocid u kom Bosna i Hercegovina ima u nastavku procesa sasvim dobre izglede protiv državne vlasti koja je nasledila Miloševića (za razliku od Beograda u sporu protiv NATO-a).

Od spora protiv NATO-a Beograd tako na kraju možda može ipak imati neke kolateralne koristi. Od odustajanja od spora u ovom času - gotovo nikakve. Sve to nema, naravno, mnogo veze sa pravdom i etikom, ali sa međunarodnim pravom i te kako ima veze. Možda čak ima i neke poetske pravde u tome da zemlja, koja je poslužila kao poprište krupnih eksperimenata u međunarodnom humanitarnom pravu, posle “kolateralne štete” upozna i značenje “kolateralne koristi”.

Najviše međutim zbunjuje onaj deo Draškovićevog tumačenja predloga da se odustane od tužbe koji se odnosi na njegovo “uverenje” da će tužbe protiv Srbije i Crne Gore istovremeno povući i Hrvatska i Bosna i Hercegovina. Tim pre što u susednim državama niko nikad ništa slično nije rekao (naprotiv, u više su navrata rekli da im to na pamet ne pada), a na Zapadu se dobro čuvaju da nas u takvim zabludama ne podstrekavaju. Ni Draškovićevo lično iskustvo sa susedima, koji mu ništa ni zaboravili ni oprostili nisu, ne pruža osnova za takvo “uverenje”. Slično je i sa Zapadom: Amerikanci su godinama gradili odnose sa Draškovićem, nagovarali ga da se priključi Savezu za promene, tretirali ga kao dragocenog sagovornika. No kad su se u jednom trenutku, u leto 1999. godine, uplašili da će se Drašković vratiti u politički savez sa Miloševićem, brzo su ga podsetili da je početkom devedesetih imao veze sa osnivanjem paravojnih formacija, i da se i njegovo ime može pojaviti na spisku mogućih ratnih zločinaca. Informacije o tome su odmah dospele i do “NJujork tajmsa”. Bila su to okrutna vremena, na okrutnom prostoru, ali bilo je tako.

Naravno da bi bilo “idealno” (za nas, ali ne i za naše “partnere” u međunarodnim sporovima) da sve tužbe “padnu istovremeno”, kako je rekao Boris Tadić na Radio televiziji Srbije ovog vikenda. No time što smo to konstatovali, još nismo ni pristupili utvrđivanju ozbiljne državne strategije pred međunarodnim sudovima, a to je ono što treba državama koje su u takvim nevoljama kao što je naša. Takva se strategija ne može nadomestiti ličnim nadahnućem niti hrišćanskim pokajanjem pojedinačnih ministara.