Plaže, cigare, salsa, rum i disidenti

Ubacite malo socijalističke Jugoslavije iz osamdesetih sa sve petokrakama, crvenim maramama, bonovima za hranu, jednopartijskim sistemom, centralizovanom ekonomijom, kultom revolucije, određenom opuštenošću i naivnošću, stidljivim ali očiglednim ukusom nadolazećeg kapitalizma, samim tim i najavom kraja jedne ere, možda i čitavog ideološkog sistema.

Promešajte sa malo Miloševićeve Srbije iz devedesetih, sa sve naftnim sankcijama, blokadom i pretnjama najveće sile na svetu, političkom izolacijom hapšenjima političkih protivnika, velikom emigracijom i crnoberzanskim kapitalizmom.

Dodajte toplo, tirkiznoplavo more, kilometarski dugačke peščane plaže, kraljevske palme, savršenu domaću kafu, dim originalne Kohibe, ukus vlažne oronulosti i arhitektonske dekadencije, bogatu istoriju, ponosan narod, Če Gevaru, salsu, merenge, zvukove Kompaja Segunda i Ibrahima Ferera.

Prelijte sve to rumom. Dosta ruma.

Dobićete Kubu, na 45. rođendan revolucije čiji je inspirator i vođa 77-godišnji Fidel Kastro, i dalje na čelu 12 miliona Kubanaca, prkosan i neustrašiv, kao jedina preostala autentična a relevantna legenda perioda hladnog rata.

Da li je danas Kuba socijalistički raj - kao što tvrdi propaganda vlast u Havani - ili karipski gulag - kao što smatra propaganda Vašingtona i deo zapadnih medija - pitanje je koje sigurno sebi postavlja dobar deo turista koji prvi put kroči na kubansko tlo.

Jer, da se ne lažemo, Kuba nije samo more, plaža, egzotičan ples, cigare, Mohito, Daikiri i “Kuba libre” kokteli u neograničenim količinama. Ako danas više od milion turista svake godine poseti ovo ostrvo, to je u velikoj meri i zbog toga što je Kuba zemlja žive revolucije, gde ideološki rat za socijalizam koegzistira sa masovnim turizmom. Zemlja čije su dve legende sveprisutne: simbol revolucije Če Gevara, iako mrtav već 37 godina, najčešći je motiv koji se može videti na propagandnim bilbordima i naslikanim zidovima havanskih spavaonica; vođa revolucije Fidel Kastro na prvi pogled puca od zdravlja, sveprisutan je u svim medijima i nema nameru da ustukne pred “imperijalistima”.

Za mnoge ostaje velika tajna kako se ova zemlja, za nijansu veća od Srbije, tako dugo i prkosno održala ako se ima vidu da se nalazi svega 150 kilometara južno od Floride i najvećeg ideološkog neprijatelja SAD, koje ne štede sredstva da vide leđa Kastrovoj vladavini.

Do pre svega desetak godina, retki su bili srećnici koji su mogli da uživaju u čarima kubanskih plaža i mora. Kastrovo “njet” masovnom turizmu kao antirevolucionarnoj pojavi moralo je pak da se promeni početkom devedesetih godina, u vreme takozvanog specijalnog perioda, posle povlačenja sovjetske pomoći usled raspada SSSR-a. Slično Srbiji, Kuba je tih godina doživljavala svoje najcrnje ekonomsko-socijalne dane. Pre tačno 10 godina, oko 36 700 Kubanaca je krenulo put Amerike, ilegalno i u brodovima, tražeći izlaz iz ekonomske bede u kojoj se tada Kuba našla. Izvanredan strateg, kakav očigledno jeste, Kastro je našao put oporavka i spasa u otvaranju vrata masovnom turizmu. Uveo je američki dolar kao zvaničnu paralelnu monetu i sklopio dogovore sa stranim, uglavnom kanadskim i zapadnoevropskim kompanijama o izgradnji hotela, pre svega u najčuvenijem kubanskom letovalištu Varaderu.

Od tada, industrija turizma ima dvocifren godišnji prosečni rast. Prošle godine, turistička industrija je imala obrt od 2,1 milijarde dolara i donela Kubi polovinu dohotka u stranim valutama. Ove godine, poseta je veća za još 12 odsto.

Iako najviše turista dolazi iz Kanade i zapadne Evrope, neretko se čuje i po koja srpska reč. Kanadski Srbi dominiraju, dok je retkim gostima iz Srbije potreban dublji džep ili specijalan povod, poput medenog meseca, da bi platili oko 4 000 evra za jedan kvalitetan dvonedeljni aranžman za dve osobe na bazi “sve uključeno”.

Tita i Miloševića niko ne spominje. Ali zato su Kubancima glavni srpski heroji odbojkaši Srbije i Crne Gore i Fudbalski klub Crvena zvezda. Odbojkaše svi znaju jer redovno, pa i ove godine, igraju po dva meča Svetske lige na Kubi. Kad čuju da dolazite iz Srbije, najpre će reći: “Ah, Serbia-Montenegro. Volledžball. champions”.

Kad je 13-godišnji Oskar ugledao dres Crvene zvezde, prišao je i uzviknuo: “Estrella Roja Belgrado! Pa to je omiljeni klub u mom selu. Tamo smo svi zavoleli Crvenu zvezdu kada je osvojila Kup šampiona jer ima ovu zvezdu petokraku na dresu”, dodao je, prepričavajući u detalje Zvezdino finale iz maja 1991. iako je tada još bio u pelenama.

Poput Oskara, Kubanci su veoma prijatni prema turistima. Kao što kaže jedan Srbin iz Otave, odličan poznavalac Kube: “Na Kubi, turista je car. Maksimalno si siguran i svi će se prema tebi ponašati sa poštovanjem.”

Nije ni čudno s obzirom da ljubaznost prema turistima, pogotovu u ugostiteljskim objektima: može doneti bakšiš od po dolar-dva, što, kad se pomnoži sa brojem gostiju, nije zanemarljivo u zemlji u kojoj se prosečna plata kreće između 12 i 15 dolara (720 i 900 dinara) mesečno.

Vlasti se ovakav vid zarađivanja ne sviđa te je nedavno pokrenula antikorupcijsku kampanju, pogotovu u turističkim mestima, pa će oni uhvaćeni na delu ne samo izgubiti ove privilegovane poslove već će biti isključeni iz partije.

Međutim, i sami Kubanci su danas, čini se, otvoreniji nego ikad pa pričaju o onome što im se ne sviđa u vlasti.

“Volim Fidela i ono što je uradio za Kubu. Zahvaljujući revoluciji imamo da jedemo, imamo besplatno školstvo, zdravstvo, obrazovanje, stanovanje. Ali ispod Kastra je niz korumpiranih, loših ljudi. Vladaju uz pomoć birokratije”, kaže Karlos, 35-godišnji vozač iz Varadera, koji zbog kompleksnosti birokratske papirologije već godinama ne može da kupi sebi automobil, već ga pozajmljuje od jednog prijatelja zaposlenog u stranoj kompaniji.

“Sve je tako komplikovano. Tražiš jednu dozvolu od države, pa drugu, pa treću. Na kraju ti ne daju da kupiš kola. Previše je države u svemu. Na Kubi, svi rade posao u državnoj administraciji ili u državnim firmama pet-šest sati i za to primaju platu. Od toga se kupuju najosnovnije životne namirnice, i to u specijalnim subvencioniranim prodavnicama. Ali da bi živeli normalno, svi moraju da rade sa strane i zarađuju u dolarima”, kaže on.

Samo da bi otputovao negde u inostranstvo, prosečan Kubanac mora da plati oko 500 dolara za razne dozvole, overe, vize i pasoše. I sve to pre nego što kupi avionsku kartu.

Pored turizma, velike prihode donosi i izvoz šećera, kafe, južnog voća i, naravno, čuvenih havanskih cigara “kohiba”, “partagas”, Romeo&Juliet, koje mnogi Kubanci pokušavaju da prodaju turistima na crnom tržištu po povoljnijim cenama.

Jedan od problema sa kojim se Kuba suočava je i optužbe za stvaranje seks-turizma na ostrvu. Pre nekoliko nedelja, prilikom pooštravanja sankcija prema Kubi, američki predsednik DŽordž Buš je optužio vlasti u Havani da su “pretvorile Kubu u glavnu destinaciju seks-turizma”.

Buš po običaju nije dugo čekao na Kastrov odgovor. Na 51. godišnjicu početka revolucionarne borbe, 26. jula 1953. godine, Kastro je u svom tradicionalnom govoru - koji je ovog puta trajao “svega” 85 minuta - odbacio Bušove optužbe tvrdeći da na Kubu dolaze “uglavnom porodični ljudi, željni nesvakidašnjeg mira” na ostrvu.

“Buš je transformisao svoju destruktivnu i infantilnu viziju sveta u jednu apsolutno nasilničku i primitivnu spoljnu politiku”, rekao je Kastro tom prilikom.

Kastro naravno ne očekuje da će eventualna pobeda demokratskog kandidata DŽona Kerija promeniti višedecenijsku težnju Vašingtona da ga skine sa vlasti. Međutim, Keri je najavio nešto drugačije metode u borbi protiv Kastra i usprotivio se jačanju sankcija protiv Kube koje je Buš uveo pre nekoliko nedelja. Naime, Vašington je uveo još restriktivniju politiku prema putovanjima Kubanaca sa Floride na Kubu smatrajući da njihovi dolari previše pomažu održavanju Kastra na vlasti. Oko 1,3 miliona Kubanaca u SAD, uglavnom protivnika Kastrove vlasti, godišnje pošalje više od milijardu dolara svojim rođacima na ostrvu.

Antiamerikanizam je na Kubi više nego očigledan. Karakter Kastrove revolucije nije bio samo socijalistički, on je pre svega bio oslobodilački i antikolonijalistički. Američko prisustvo na Kubi od kraja 19. veka pa do 1959. godine i dolaska Kastra na vlast, ostavilo je uspomene na diktaturu, siromaštvo, gangsterski raj, masovnu prostituciju i tlačenje boraca za kubansku nezavisnost. Pojedinačni sukobi u poslednjih 45 godina, kao što je propali pokušaj američke invazije 1961. godine u Zalivu svinja te pooštravanje sankcija sredinom devedesetih nisu pomogli. Danas su poruke protiv američkog “imperijalizma” sveprisutne na propagandnim bilbordima, a pre neki dan je premijerno - i to na državnoj televiziji - prikazan najnoviji anti-Bušov film Majkla Mura “Farenhajt 9/11”, koji tek počinje bioskopski život drugde u svetu.

Blizina SAD ipak privlači. Kubanski igrači bejzbola odlaze u SAD da igraju profesionalno, američki filmovi se redovno gledaju, a i dolar je ipak dolar. Čak se ponekad ode i u neku drugu krajnost. Te se, recimo, dvodnevna avanturistička tura za turiste u džungli Sijere de Eskombraj, iznad Trinidada i Karipskog mora, naziva “Rambo Tour”, po strastvenom i masovnom istrebljivaču “crvenih”, koga na filmu igra Silvester Stalone.

“Ne znam šta bi na to rekao moj pokojni deda, koji se borio zajedno sa Če Gevarom po ovim istim planinama protiv diktatora Batiste i Amerikanaca koji su ga podržavali”, kaže Raul, jedan od vodiča kroz džunglu. “Ali tako su odlučili gore u Varaderu, u turističkim agencijama, jer očigledno misle da to privlači turiste. Ja bih ovo nazvao “Če Gevara tura”, a ne “Rambo tura””.

Za razliku od Amerike, Kanada i Evropska unija gledaju sa mnogo više razumevanja na kubansku situaciju, pogotovu ekonomske probleme. Sankcije Brisela su pre svega političkog karaktera i u velikoj meri izazvane hapšenjem 75 kubanskih disidenata prošle godine i njihovim osuđivanjem na šest do 28 godina zatvora. U poslednjih nekoliko meseci, petnaestak njih je pušteno iz zdravstvenih razloga. Tako je pre desetak dana puštena iz zatvora i Marta Beatriz Roke, jedina žena u grupi osuđenih i jedna od vođa disidenata.

Evropska unija je pozdravila ovaj potez, ali je nastavila sa pritiscima da se puste i ostali, po njoj “politički zatvorenici”.

Havana sa svoje strane mora da bude veoma oprezna jer dolaze kritični dani. Kuba se suočava s ogromnim problemima zbog uvoza nafte i polagala je ogromne nade na uspeh istraživanja španske naftne kompanije Repsol koja je mesecima istraživala nalazišta nafte u kubanskim teritorijalnim vodama Meksičkog zaliva. U slučaju uspeha Repsola, Kuba ne samo što bi imala za svoje zalihe već bi mogla i da izvozi velike količine nafte. Međutim, rezultati objavljeni krajem jula pokazali su se kao neuspešni jer nafta nije dovoljno dobrog kvaliteta za komercijalne svrhe.

Oči Kubanaca su sada uprte u Venecuelu, gde se 15. avgusta održava referendum o ostanku na vlasti predsednika Huga Čaveza, velikog poštovaoca i prijatelja Fidela Kastra, koji je 2001. godine potpisao preferencijalni ugovor sa Kubom koji Havanu, bar energetski, “drži u životu”.

Međutim, venecuelanska opozicija je optužila Čaveza za “kubanizaciju Venecuele” i obećala da će u slučaju svoje pobede prekinuti ugovor te da “Kuba neće više dobiti ni barel nafte”.

U trenutku kad nafta na svetskom tržištu dostiže istorijski visoku cenu od 43 dolara po barelu, analitičari smatraju da bi povlačenje dogovora Čavez-Kastro moglo “unazaditi Kubu za 10 godina”.

Kao u kristalnoj kugli, mogu se videti horde američkih studenata koji za svoj tradicionalni “Spring Break” odmor za po za njih tričavih 20-30 dolara plaćaju čarter letove do Kube, opijaju se i orgijaju po plažama Varadera. Onda skoknu do Havane, i na čuvenom šetalištu - rivi Malekon popiju pravu američku “starbaks” kafu i pojedu “svetski a njihov” “big mek”.

I zato ne čudi što većina turista otvoreno kaže ono što svi znaju: pravo vreme da se ide na Kubu je - sada.