Loš policajac za loše vlade

Foto Vlada Republike Srbije

MMF, ta čarobna skraćenica za naziv institucije o kojoj u Srbiji jednako znaju i pijačni prodavci i oni koje nazivamo intelektualnom elitom. Bilo da za nju misle da je krojač naših sudbina već više od deceniju i po i civilizovani uterivač dugova, kako je iz milošte naziva ekonomista Nebojša Katić, bilo da veruju da je ona ukrotitelj razmetljivih vlada i spasitelj njihovih ekonomija. Svetski finansijski policajac, čiji je zadatak da vlade ekonomski nasukanih država izvede na pravi put liberalizacije i ekonomskog prosperiteta ili mračni kreator politike za račun i po diktatu vodećih ekonomskih sila, među kojima prednjači ona sa sedištem u Vašingtonu, gde stoluje i sam MMF.

Zanimljivo je, ali i besmisleno spekulisati o tome šta bi Kejnz i Hari Dekster Vajt mislili o preobražaju MMF i Svetske banke koje su njih dvojica stvorili sa sasvim različitim ciljevima na umu, posebno misleći na postizanje pune zaposlenosti u njihovim zemljama, piše Erik Hobsbaum u svojoj knjizi Doba ekstrema. Navodi da je MMF, tokom 80-ih godina prošlog veka i krize u zemljama Trećeg sveta, a onda i istočne Evrope, podržan od oligarhija glavnih kapitalističkih sila, sve veći broj zemalja učinio zavisnim od volje bogatog sveta da im udeljuje kredite. Ti krediti su sve više uslovljavani sprovođenjem lokalne ekonomske politike po volji globalnim bankarskim autoritetima. Trijumf neoliberalne teologije osamdesetih godina je zapravo bio preveden u politiku sistematske privatizacije i slobodnog tržišta, koja je nametana vladama suviše bankrotiranim da bi joj se odupirale, bilo da je ta politika relevantna za njihove ekonomske probleme ili ne piše Hobsbaum.

I domaći ekonomisti spore se već gotovo dve decenije oko toga kakva je ekonomska politika Srbiji potrebna. Da li je ovo što mi živimo neoliberalna ludačka košulja, kako misli ekonomista Jovan Dušanić, koja nas vodi u dužničko ropstvo i propast ili državni intervencionizam iz najgorih vremena sa istim ishodom? Je li u pravu Vučić kada kaže da će Srbija učiniti sve što traži MMF, jer je to dobro za zemlju ili njegov kolega Viktor Orban, koji je ovog kreditora isterao iz Mađarske pre nekoliko godina, prevremeno otplativši dug i sa objašnjenjem da je ponosan na činjenicu da je Mađarska završila sa stranim uticajem na domaću ekonomsku politiku.

Od odgovora na ova pitanja zavisiće i odnos prema skorašnjoj izjavi Jorgovanke Tabaković, guvernera Narodne banke Srbije, da i uprkos sugestiji MMF-a, neće dozvoliti veće promene kursa i pad vrednosti dinara, kako bi podstakla rast cena i inflaciju dovela u ciljani okvir. Da li je to Jorgovankino njet, kako su požurili da prenesu pojedini mediji, udruženo sa tvrdnjama ovdašnjih zvaničnika da struja ove godine neće poskupeti, mada MMF ne kaže baš tako, početak suprotstavljanja politici ove institucije ili puka demonstracija suvereniteta pred biračima? Hoće li i Jorgovanka i EPS već za koji mesec, kada izbori prođu a misija MMF-a ponovo doputuje u Beograd, promeniti stav? Uostalom, da li je odluka NBS da troši devizne rezerve braneći dinar od prevelikih oscilacija ispravna ili ne, bez obzira šta o tome misli policajac iz Vašingtona? Može li Srbija bez MMF-a?

I među zakletim protivnicima liberalizma i politike MMF-a ima onih koji će reći da je Srbija, doduše uz svesrdnu pomoć ove finansijske institucije, dovedena u situaciju da ne može da zahteva da MMF ode iz zemlje, jer dužnička omča oko vrata može biti zategnuta svakog momenta, što bi imalo nesagledive ekonomske i socijalne posledice, kako je pre nekoliko godina napisao Dušanić. Sa druge strane, liberali tvrde da Srbija može bez MMF-a, ali tek kada povede normalnu ekonomsku politiku. A to je, naravno, tržišna.
MMF je potreban samo zemljama koje vode lošu ekonomsku politiku, na isti način na koji je lekar potreban pacijentu. Ako vodi ovakvu politiku i hoće bez MMF-a, onda će biti isto kao u Venecueli za vreme Čavesa ili Zimbabveu pod Mugabeom, kaže za NIN ekonomista Miroslav Prokopijević, aludirajući na ekonomski sunovrat.

Nevolja sa Srbijom je, reći će antiliberali, to što su sve njene vlade u poslednjih 15 godina dosledno vodile pogrešnu ekonomsku politiku, bez jake uloge države u razvoju. Sve uspešne zemlje modernizovale su svoje privrede zahvaljujući izvozno orijentisanoj industrijalizaciji. To se radilo korišćenjem protekcionističkih barijera i doziranom liberalizacijom, a osim ograničenog uvoza, države su podsticale izvoz i politikom potcenjenog kursa lokalne valute.


Foto Vesna Lalić

I dok su se i u razvijenim zemljama država i tržište dopunjavali, u skladu sa proklamovanom politikom, Srbija je godinama svoju ekonomsku politiku bazirala na brzoj i bezglavoj privatizaciji, uništavanju domaće privrede, liberalizaciji tržišta, snižavanju carina i jakom dinaru, koji je pogodovao uvozu i stvarao sve veći spoljnotrgovinski jaz. Zanimljivo je da u jednom autorskom tekstu, Bogdan Lisovolik, bivši šef MMF-a u Beogradu, piše kako je prosečan ekonomski rast Srbije od 2004. do 2008. bio oko pet odsto, ali se samo mali deo tog rasta odnosio na izvozne aktivnosti, a u velikoj meri je naginjao neproizvodnom sektoru, poput bankarstva, telekomunikacija, nekretnina, građevine...

To je gomilalo spoljne debalanse, a privreda je postajala sve nekonkurentnija. Deficit platnog bilansa se za to vreme udvostručio i iznosio je čak 21 odsto BDP-a, stoji u tekstu Lisovolika, koji je u Beogradu boravio sa misijom da zemlji donese ekonomski prosperitet i privredni rast, a ne produbljenje svih deficita, što onda vodi većem zaduživanju.

Tačno je, međutim, i da su se za rast deficita svesrdno pobrinuli i domaći kreatori ekonomske politike, koji su preporuke MMF-a sprovodili onda i onako kako je njima odgovaralo. Deficit budžeta je eksplodirao uvek kada Srbija nije imala aranžman sa ovim finansijskim policajcem. Novac je umesto za razvoj, infrastrukturu ili obrazovanje, uludo bacan u potrošnju, od koje su, zbog uništene domaće privrede, korist imali uvoznici. Narodu se umesto godina stezanja kaiša, mnogo rada i malo para, zarad bolje budućnosti, ta budućnost obećavala preko noći, a naročito tokom čestih izbornih kampanja.

Političari koriste MMF kao izgovor za gorke korake u ekonomskoj politici, zatvaranja gubitaša. Propala javna preduzeća, poput Železare, treba zatvoriti. Predlagao sam odavno da svih 5.000 zaposlenih prima plate do penzije, kako se ne bi ugasilo Smederevo, a da se ugasi Železara i taj novac što se tamo baca usmeri poljoprivredi. Železara nema nikakve šanse da stane na noge, kaže za NIN Miroslav N. Jovanović, iz Instituta za globalne studije u Ženevi. Od MMF-a treba bežati. Mađarska je bukvalno izjurila MMF i posle toga je njen dug počeo da se snižava. MMF sprovodi stari i prevaziđeni ekonomski model i pod snažnim je uticajem ekonomskih sila. Zemljama u razvoju se nameće zavisnost od kontrole inostranih bankarskih tehnokrata i kredita koji nikada neće moći da otplate. Najbolji primer je Grčka, koja će večno biti dužna. U Grčkoj je sprovedena drakonska štednja, jer je tako odlučila Velika trojka i rezultat toga je porast duga, kaže Jovanović i objašnjava da su u Grčkoj sprovedene antidemokratske mere, jer su Grci na referendumu rekli da ne žele štednju, a onda su Evropska komisija, ECB i MMF uspele da preokrenu tu odluku. Čemu onda demokratija ako narod ne može da odlučuje o državnim prihodima i rashodima, pita Jovanović i kaže da se vlade zemalja u razvoju moraju kroz javnu debatu i skupštinski nadzor kontrolisati kako troše budžetski novac, te da im zato nije potreban MMF.

Ko uzima zajam od MMF-a? Samo zemlje na prosjačkom štapu, one kojima niko na tržištu ne želi da pozajmi novac. MMF je tu da uskoči sa pozajmicama i zahtevnom politikom štednje, modelom koji nameće da sve rashode treba skresati i sve će da `procveta`. Svet se nalazi pred ekonomskom katastrofom, jer su kamate na pozajmice gotovo nula, novac može da se pozajmi jeftino i to je uvod u sunovrat, tvrdi Jovanović i dodaje da Srbija sada mora da uzme jeftine zajmove kako bi isplatila ranije uzete skupe kredite. To je jednostavno i nikakav MMF joj nije potreban za takve operacije.

A možda je baš MMF ili onaj kod koga se Srbija zaduživala po visokoj kamatnoj stopi sprečava da uradi tako jednostavan ekonomski zahvat. Jer šta bi drugo mogao da bude razlog zbog čega se javni dug ne smanjuje, ako je to moguće. Nije valjda da je lakše smanjiti i ovako mizerne penzije i plate, ne bismo li pokušali da konsolidujemo budžet i prestanemo da se zadužujemo ovim tempom, nego smanjiti rashode za kamate zamenom skupih kredita jeftinijim. Ili je, ipak, lakše sa domaćim, nego sa stranim poveriocima.

Za razliku od Jovanovića koji kaže da se na prvoj godini i lošeg ekonomskog fakulteta uči da u recesiji štednja ne pomaže, jer vodi još većem padu, njegov imenjak Prokopijević odgovara da je politika štednje koju sprovodi MMF opravdana ako država troši više no što ima.
Ako se godinama zadužujete po kamati od šest odsto, a privreda stagnira ili ima rast od jedan odsto, onda mora da se štedi. Sama štednja je nužni, ali nije dovoljni uslov oporavka. Jer, ako samo štedite, privreda će pasti, posledično će pasti i javne finansije, i vrtite se u krugu. Da bi privreda počela da raste neophodne su reforme - smanjenje regulacije, poreza i potrošnje, rezanje socijalnih izdataka, a pospešivanje vladavine prava. Ali to niko neće, jer reforme vode pobuni interesnih grupa i gubitku glasova, kaže Prokopijević.

Srbija bi, dakle, mogla i bez MMF-a kad bi prethodno znala kuda se zaputila. Jer preduslov i tržištu i državnom intervencionizmu je postojanje države, koja svoj interes stavlja ispred partijskog. A planove za ekonomski oporavak kroji u skladu sa interesima svoje privrede i svojih građana, a ne stranih kreditora i izbornih ciklusa.

Sporazumi Srbije i MMF-a

1944. SFRJ je kao učesnica konferencije u Breton Vudsu jedan od osnivača MMF-a
1992. U decembru Bord direktora konstatovao da SFRJ više ne postoji, čime je prestalo njeno članstvo u MMF-u. Kasnije je na SR Jugoslaviju preneto 36,52 odsto kvote bivše države u Fondu
2000. SRJ postala članica i MMF joj je odobrio 167,2 miliona evra kao hitnu pomoć za podršku programu stabilizacije
2001. Zaključen 293,7 miliona evra vredan stendbaj aranžman za sprovođenje makroekonomskih i strukturnih reformi. Pozajmica vraćena od marta 2004. do maja 2006.
2002. Odobren 909,3 miliona evra vredan trogodišnji aranžman za produženo finansiranje kojim je podržan ekonomski program stabilizacije i reformi, a ujedno je bio uslov za otpis dela duga Pariskom i Londonskom klubu
2006. Srbija je, kao međunarodno-pravni naslednik SCG, postala član MMF-a
2009. U januaru zaključen aranžman iz predostrožnosti, čija je vrednost sa prvobitnih milijardu već u maju povećana na 2,9 milijardi evra. Od te sume iskorišćeno 1,5 milijardi evra i aranžman je pozitivno okončan aprila 2011.
2011. U jesen odobren milijardu evra vredan aranžman iz predostrožnosti za očuvanje finansijske stabilnosti, ali je prekinut već u januaru 2012, jer Srbija, zbog kršenja dogovora, nije prošla ni prvu reviziju
2015. Zaključen trogodišnji stendbaj aranžman iz predostrožnosti od 1,16 milijardi evra, kao podrška programu fiskalne konsolidacije. Srbija je prošla tri revizije, a o četvrtoj će se MMF izjasniti posle vanrednih izbora