Hrvatski balvani

Hrvatski balvani su zamenili srpske. Svi znamo kako se pre više od četvrt veka okončala „balvan-revolucija“ Srba u Hrvatskoj, kojom su pokušali da blokiraju put te zemlje ka nezavisnosti. Danas, zvanični Zagreb postavlja političke „balvane“ na evropskom putu Srbije. Šta će se sada dogoditi? Naravno, čak ni najcrnji scenario razrešenja aktuelne srpsko-hrvatske političke krize ne predviđa upotrebu oružja i, eto, to je taj napredak koji smo od devedesetih postigli. Nedela Zagreba prema Beogradu mogla bi, ipak, imati tragične posledice. Drastično usporavanje pregovora Srbije i Evropske unije bilo bi jedna od njih. Snaženje nacionalizma sa obe strane je druga. Iz toga proizlazi dalje pogoršanje međusobnih odnosa dve države i dva naroda, što znači slabljenje trgovinske razmene, turističkih poseta, kulturnih aktivnosti. Ma koliko „regionalna saradnja“ Srbije i Hrvatske išla kilavo prethodnih godina, ipak je napredovala, a sada bi nam se mogla desiti regresija. A, kada veze dve države pucaju, ni pucnjava nije predaleko. Hrvatska je postavila nove uslove kako bi EU u pristupnim pregovorima sa Srbijom otvorila poglavlje 23, posvećeno vladavini prava, odnosno pravosuđu i osnovnim pravima. Ova vrsta odluka u EU donosi se konsenzusom, što je vlada iz Zagreba iskoristila za neformalni veto. Preostalih 27 zemalja članica našlo se na jednoj strani, smatrajući da je Srbija ispunila sve zadatke za otvaranje tog, jednog od ključnih, pregovaračkih poglavlja, a Hrvatska na drugoj. Ova činjenica je dovoljna da opovrgne tvrdnju predsednice Kolinde Grabar Kitarović da „Hrvatska ne blokira Srbiju, već traži ispunjenje kriterijuma za članstvo“. Teško da su svi odlučili da progledaju Beogradu kroz prste, a eto, samo Zagreb principijelno ne odustaje. Takođe, hrvatski zahtevi – „bolja saradnja“ sa Haškim tribunalom, ukidanje Zakona o opštoj jurisdikciji i garantovana mesta za predstavnike hrvatske manjine u Skupštini Srbije - motivisani su isključivo bilateralnim odnosima, odnosno nezadovoljstvom vlasti Hrvatske politikom vlasti Srbije. A, mora se podsetiti, Hrvatski sabor je 2011. (verovatno na „mig“ Berlina i Brisela) usvojio „Deklaraciju o promicanju europskih vrijednosti u Jugoistočnoj Europi“, kojom se zvanični Zagreb obavezao da neće kočiti ostale zemlje regiona u procesu evropske integracije zbog otvorenih bilateralnih pitanja. Posebno zanimljivo je to što je ovu deklaraciju usvojila vladajuća većina na čelu sa HDZ-om, koji je i danas na vlasti. Ozbiljnost jedne države procenjuje se, između ostalog, kontinuitetom i predvidljivošću njene politike. Tu lekciju je Srbija u ranijem periodu na svojoj koži mogla da oseti. Pritom, bar jedan od ultimatuma Hrvatske je potpuno neprincipijelan i nesprovodiv. Srbija ne može da obezbedi garantovana mesta u parlamentu hrvatskoj manjini bez promene Ustava, odnosno, takav propis ne može da se ekskluzivno primeni samo na jednu nacionalnu zajednicu. Šta sa Mađarima, Slovacima, Romima, Rumunima, Vlasima, Bošnjacima, Albancima, Bugarima...? A, ni Mađarska, ni Slovačka, ni Rumunija, ni Bugarska, ni bilo ko drugi, tako nešto nije tražio. Samo Hrvatska - i to samo za Hrvate. Ohrabruju nagoveštaji da će Brisel i Berlin pritisnuti Zagreb kako bi odustao od svoje ucenjivačke politike. To će se, sasvim izvesno, i desiti. Sada. Ali, šta ćemo ubuduće? Da li će Hrvatska - kao što to Grčka čini Makedoniji i kao što je Slovenija činila Hrvatskoj - u svim godinama srpskog pregovaranja sa EU postavljati ultimatume, kad god političari u Zagrebu procene da bi im to, pre svega zbog rejtinga kod kuće, koristilo? Rešenje ovih pitanja je, suštinski, u rukama najuticajnijih zemalja EU, koje imaju obavezu da spreče antievropsko ponašanje Hrvatske, ako Srbiju zaista žele u svom članstvu. Odgovornost je, međutim, i u našem dvorištu - moramo na vreme predvideti strateške opasnosti na evropskom putu i efikasno raditi na njihovom otklanjanju (da nas ne iznenadi „sneg u decembru“), a u isto vreme predano ispunjavati sve kriterijume i standarde iz zajedničke agende EU za prijem novih članica.