2.06.
2024.
Rusija otvara novi front: Tri ključne bitke u ratu u Ukrajini
Rusija je otvorila novi front u okviru invazije na Ukrajinu, pokrenuvši neočekivanu ofanzivu u severoistočnom regionu Harkova
Tokom ovih šest dana, publika će na jednom mestu pogledati najrelevantnije prošlogodišnje produkcije Pokrajine, po izboru selektora Deneša Debreija, istaknutog glumca, reditelja, koreografa i profesora na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.
Biće tu i smeha, i suza uzbuđenja, sudeći po programu koji uključuje komade za decu i odrasle Srpskog narodnog pozorišta i Pozorišta mladih iz Novog Sada, Novosadskog novog teatra i Novosadskog pozorišta, Pozorišta Deže Kostolanji i Dečjeg pozorišta iz Subotice, Narodnog pozorišta Toša Jovanović iz Zrenjanina i, naravno, somborskog Narodnog pozorišta.
Debrei je izabrao šest predstava za odrasle i pet za decu. Večiti Breht u komadu Čovek je čovek u režiji Anđelke Nikolić osvaja prostor TV serija. Manipulacije Bojana Jablanovca su na rubu performansa i pozorišta, a u Knjizi o zavičaju Kaće Čelar Gorčin Stojanović koristi minimalistički pristup. Julije Cezar predstavlja beskompromisnog i direktnog Kokana Mladenovića. Pijani proces reditelja Roberta Lenarda dovodi u sumnju pojam greha. I, najzad koprodukcija Revolucija- otkazana po konceptu Saše Aksentić u kojoj se različitim stilovima tvori jedinstvena forma. Program za decu podrazumeva dobro poznate motive, ali i neke sasvim nove likove.
Publika će nesumnjivo uživati, ali je uloga teatra i da pokreće goruća pitanja. Kao što je problem nemaštine, o kojoj LJuboslav Majera, član žirija 64. izdanja Festivala kaže: Siromaštvo materijalne prirode ne mora automatski rađati siromašniju kvantitativnu i kvalitativnu pozorišnu berbu. Siromaštvo primorava stvaraoce da posegnu za maštom, kao prvom pretpostavkom kreativnosti. Treba se snaći uz pomoć štapa i kanapa, i da upravo to izrodi raznovrsnost u korišćenju izražajnih sredstava, višeslojnost umesto banalnosti, podstakne društveni i umetnički angažman.
S tim se Nestorović slaže, pa kaže da nije ni novo, ni nepoznato da umetnost cveta u vremenima društvenih kriza, koje pospešuju stvaralačku dovitljivost. Međutim, materijalno siromaštvo sigurno ne podstiče kulturnu potražnju kod publike, i definitivno srozava kulturne navike, jer prioriteti postaju drugačiji, upozorava.
Svedoci smo i fenomena da neka amaterska predstava može da iskoči kvalitetom nad profesionalnim komadima, dok i sam naziv manifestacije aludira na razliku između amaterizma i profesionalnosti. Amatera od profesionalca razlikuje škola, i to da je amateru hobi ono što je profesionalcu osnovno zanimanje od kog živi. Profesionalno pozorište ima stalan repertoar koji se redovno izvodi, i sve kapacitete za njegovo održavanje, Nestorović navodi opšte mesto sa manje očiglednim posledicama. Jer, problem amaterskih predstava, makar bile najbolje, nastaje u trenutku kada ih treba plasirati, budući da nemaju tehničku, produkcijsku, marketinšku i finansijsku podršku. I da se oslanjaju na čisti entuzijazam.
Takođe, amaterske trupe će teško uspeti da budu deo nekog značajnog festivala profesionalnih pozorišta. I ako budu, uglavnom su te predstave van takmičarske selekcije, pa u našem društvu, i u okruženju, još uvek nemaju isti tretman kao predstave profesionalnih pozorišta, naglašava Nestorović.
Ostaje i primedba da su amateri ponekad skloniji pozorišnim eksperimentima, budući da nisu u obavezi da zadovoljavaju ukus većinske publike. S otvorenošću novim formama hobista Nestorović je saglasan, ali ne i sa drugim delom konstatacije. Narodno pozorište Sombor je primer da su pozorišta ta koja stvaraju ukus publike onim što nude. Kulturna ponuda i kulturna potražnja se međusobno kreiraju i pri svakom potezu se mora imati svest o tome, ističe on.
Za publiku je bitno i da li neko poznat igra u komadu, što nameće televizija, a šta nije a priori loše, kaže. Televizijska lica su kao mamci za gledaoce, pomažu u marketingu, a ne utiču na kvalitet predstave, objašnjava. Naročito ne u negativnom smislu, što ovaj princip preporučuje.
Ponekad se posegne za lakšim, zabavnim sadržajima u odnosu na klasike i eksperimente. I oni su sredstvo za privlačenja nove publike i punjenje kase. Ali, sami po sebi ne smeju biti cilj. Takvi potezi u pozorištu moraju biti jako dobro promišljeni jer su često mač sa dve oštrice, naglašava Nestorović. S druge strane, klasični komadi u klasičnim režijama bivaju prava oaza za publiku. Klasici su uvek izazov, kako za pozorište, tako i za gledaoce, i tu nema greške, siguran je.
Ali, ne treba zapostavljati ni nove tehnologije koje proizvode i nove pozorišne forme, istraživanje žanrova, spajanje pozorišta sa drugim granama umetnosti, kaže, jer se tako pomeraju granice. Naklonjeniji ovakvim predstavama su mlađe generacije i stručna javnost. Konceptom kombinovanja komada za odrasle i decu, svojstvenim Festivalu, stiče se publika, obrazuje se i profiliše. Zato su podjednako značajne. U kritičkom maniru, svojstvenom i teatru, primećujemo da je došlo do izvesne devalvacije festivala i nagrada, prouzrokovane njihovim brojem. Festivala je sve više i gotovo da nema profesionalnog pozorišta koje ne organizuje neku pozorišnu smotru, potvrđuje i Nestorović. Ipak, oni najznačajniji to ostaju i drže svoj kredibilitet, kao i nagrade koje se na njima dodele. Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine je najstarija pozorišna smotra u našoj zemlji i jasno je da je značaj tog festivala i tih nagrada veći nego na nekom manjem, novoosnovanom, smatra.
Festivali su prilika da se na jednom mestu u nekoliko dana pogleda presek stanja u pozorištima koje selekcija obuhvata. Oni omogućavaju da se stekne uvid u pravce kojima se teatar danas kreće, ali su za pozorišne stvaraoce i sjajna prilika za uspostavljanje kontakata da drugim učesnicima i posetiocima.
Ovo je teško vreme za sve, pa i za teatar. Međutim, pojedini poslenici su svesni da je to istovremeno i izazov. Podrška države kulturi u poslednjih desetak godina značajno opada. Narodno pozorište Sombor se finansira iz budžeta lokalne samouprave, ali nam to nije dovoljno, Nestorović poentira primerom ustanove kojom upravlja. Ministarstvo kulture i Pokrajinski sekretarijat za kulturu raspolažu sve skromnijim sredstvima koje raspodeljuju na konkursima. Sigurnih sredstava je sve manje i prinuđeni smo da se okrećemo drugim izvorima finansiranja, umesto da čekamo novac osnivača, dodaje. Uveren da u ovoj situaciji ima i nečeg dobrog, jer menadžment državnih institucija uči kako naći alternativne izvore finansiranja. Ali, istovremeno, pokazuje kakav je odnos države prema kulturi koji će imati nemerljive posledice, ističe.
Ako se država bude maćehinski odnosila prema ustanovama kulture, ako ne insistira na njihovom edukativnom značaju i promovisanju pravih vrednosti, onda nam i dalje ostaje da se koprcamo u kulturnom glibu koji nam serviraju moćni mediji u vidu raznoraznih rijalitija, upozorava. I zaključuje da, bude li tako, ode mast u propast, što bi rekao naš narod.
