Kako zver diše

Foto AP

Nedavno je protiv Arije Lađedvadija, Nemca iranskog porekla, otpočelo suđenje zbog ratnih zločina počinjenih u Siriji, inače prvo ove vrste. Obezglavljenja, kamenovanja, streljanja, silovanja i kasapljenja kojim borci Islamske države svakodnevno sebi i drugima prekraćuju dane, neretko pred kamerama, umnogome su umanjili intenzitet eventualnih javnih rasprava povodom ovog slučaja. Javnost je, zajedno s medijima, okrivljenom presudila i pre no što je proces počeo. Ako su rasprave izostale, pitanja nisu, a jedno od najčešćih bilo je je li moguće optužbe zbog ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti podići na viši, nadindividualni nivo i time užasima dati jasniju političku konotaciju? Naročito s obzirom na činjenicu da je apsolutno svaki dosadašnji izveštaj tamošnje Misije pomoći Ujedinjenih nacija prilično jednoznačno obznanjivao da je ratnih zločina više no običnih, a ni običnih ne manjka.

Prema rečima Zakarija Koba, izvršnog urednika Žurnala transnacionalnog prava pri univerzitetu Kolumbija, odgovor zavisi od stava međunarodne zajednice. S jedne strane, brojni zapadni zvaničnici poput Baraka Obame, DŽona Kerija i Fransoa Olanda više kalifat ne nazivaju Islamskom državom, već transkripcijom arapskog akronima Daeš, upravo da bi pred javnošću delegitimizovali njegovu državnost. S druge strane, smatra Kob, valjalo bi je makar zaobilaznim putem priznati, budući da je prema međunarodnom krivičnom pravu mnoge ratne zločine moguće počiniti samo u kontekstu međunarodnog oružanog sukoba. Nije li, podseća on, takav presedan već napravljen u procesu protiv Radovana Karadžića, predsednika Republike Srpske koja do Dejtonskog sporazuma nije bila međunarodno priznata?

Međunarodni krivični sud u Hagu ima statutarno ograničenje zahvaljujući kojem je krivično gonjenje zbog određenih zločina moguće samo u slučaju državne akcije. Prvo bi Irak i Sirija morali da prihvate jurisdikcije suda u Hagu. Ali, još bitnije, međunarodna zajednica mora da zanemari političke implikacije proglašenja državnosti ID i prihvati je kao državu u čisto pravnom smislu, smatra Kob. Podseća da je Konvencija o pravima i dužnostima država u Montevideu 1933. urodila možda prevaziđenim, ali i dalje primenjivim parametrima državnosti: stalnom populacijom (u zavisnosti od procena, u ID živi između 3 i 10 miliona ljudi), određenom teritorijom, postojanjem međudržavnih odnosa (što rat koji vode svakako jeste) i postojanjem nekog oblika vlade.

O poslednjem se parametru u slučaju ID najmanje zna, što nipošto ne znači da ne postoji. Naprotiv. Čudovišnu tvorevinu je pod lupu stavio Konzorcijum za istraživanje i analizu terorizma i zaključio da ID i dalje opstaje upravo zato što se od običnog skupa vojnih jedinica s vremenom razvila zavidna unutrašnja infrastruktura moći koja se ne razlikuje umnogome od zapadnih modela država. Izuzmemo li, naravno, to što umesto izabranih predstavnika postoje veća s olovkom u jednoj i mačem ili puškom u drugoj ruci.

Vrhovnu vlast čine kalif Abubakar al Bagdadi, njegova vlada u senci i dvojica zamenika, inače nekadašnjih prvoboraca Sadama Huseina, Abu Ali al Anbari, glavnokomandujući u Siriji, i Abu Fatima al DŽiburi, glavnokomandujući u Iraku. Oni naređenja prenose dvanaestorici guvernera u dvema raspolućenim državama, koji potom sarađuju s divanima čija je raznovrsnost prilično impozantna. Tako će, primera radi, divan za finansije razmatrati i organizovati trgovinu naftom, antikvitetima i oružjem, vojnom je divanu ime samorazumljivo, dok će pravni divan odlučivati o kaznama, zatvorima, pogubljenjima i regrutaciji. Usvajanje zakona i sprovođenje mikropolitike prepušteno je zasebnim telima, baš kao i raspodela sredstava i opreme iz stranih donacija.

Za slobodno izveštavanje o uspesima ID i podvizima njihovih krvoloka zadužen je medijski divan. Naposletku, u krvavu igru uključena su i bezbednosna veća zadužena za nadgledanje stanovništva, kao i obaveštajna služba čije su ingerencije svuda slične, u ID, Srbiji, Rusiji ili SAD, potpuno je svejedno. Špijuni ko špijuni.

ID vidi kalifat kao jednu državu, ali je ovakva podela teritorije, isprva na onu u Siriji i onu u Iraku, a potom na manje regije, bila neophodna s administrativnog stanovišta. Bagdadi je bio američki zatvorenik u Iraku i usvojio je njihovu protivpobunjeničku doktrinu očisti i zavladaj. Važno je kontrolisati područje i potom uz pomoć lokalnog stanovništva upravljati efikasno, kaže direktorka Konzorcijuma DŽesmin Operman.

Ne bi kalif bio kalif da ne postoji neka sila iznad njega, makar nominalno. Nije reč samo o Alahu, već i o šuri, što u širem smislu na arapskom znači savet, koja funkcioniše kao načelno nezavisno savetodavno veće čiji je zadatak da budnim urokljivim okom posmatra je li svaka zvanična odluka u skladu sa zvaničnim viđenjem šerijatskog zakona. Naravno, ne moraju sva važna pogubljenja, usmrćivanja talaca i kažnjavanje stanovništva biti naloženi od strane šure, ali moraju imati njihov blagoslov.

Ovo veće načelno ima prava da Bagdadiju kaže ako je zgrešio i ako se ne pridržava religijskih standarda. Tako nešto se verovatno nikada neće desiti, jer postoje podaci da apsolutno svako protivljenje Bagdadiju, a kamoli kritika s verskog stanovišta, rezultuje najstrožom kaznom odakle god da dolazi. Ipak, činjenica da na zvaničnom nivou šura ima takvu nadležnost svedoči o njenoj moći, kaže Opermanova.

Svedoči i o licemerju neophodno je pred vernicima igrati se zlog teroriste, ali dobrog islamiste. Ekstremiste koji perverznu utopiju gradi ratujući koliko se i trudeći da poštuje red i stvori surogat države blagostanja. Reč je, naravno, o obmani, naročito kad se uračuna činjenica da sam Bagdadi određuje članove šure, kojih ima desetak, i da se među njima, između ostalih, nalaze i dvojica njegovih zamenika. Utešno je donekle znati da su lični interesi vrhuške moći i u ID ponajbolje jemstvo državne stabilnosti. Bezmalo je simpatična činjenica da su moćnici u ID u internoj prepisci malko nadureno raspravljali treba li o pokradenim artefaktima računa da vodi nekadašnji arheolog Abu Sajaf, ili, pak, Abu DŽihad al Tunizi, čije je znanje uprkos boljim vezama uspešno dovedeno pod sumnju.

Sastav šure je, s druge strane, prilično nestabilan. Prema rečima Arona Balšana, analitičara iz prestižne obaveštajne klike Levantajn grup, upravo su stroga praktičnost i fluidnost ono što, uz međusobno uslovljavanje, garantuje stabilnost unutrašnje moći ID.
Reč je o posve raspršenoj strukturi. Vrlo visok nivo pokretljivosti i promenljivosti garantuje da će neki od vođa, naročito srednjeg ranga, u slučaju pogibije ili neposlušnosti lako biti zamenjen i da će nastaviti politiku svojih prethodnika. Prelomni trenutak po ID bi bila Bagdadijeva smrt, o kojoj se već neprovereno izveštavalo. Ranije se kretao slobodno od grada do grada, ali to više ne čini. Vazdušni napadi su već pobili dosta njegovih bližih saradnika i po svoj prilici je u pojačanoj izolaciji, tvrdi Balšan.

Potkraj prošle godine, američka vojska je u nizu racija zaposela prilične količine dokumenata koji su pružili bliži uvid u funkcionisanje svakodnevice u ID. Premda su finansije centralizovane u Mosulu, sredstva kojima regije raspolažu umnogome ipak zavise od resursa koji su na njihovom tlu. Pritom, ID se i dalje pokazuje kao vrlo efikasna ratna mašinerija, ali kao država baš i ne ispunjava obećanja.

Otprilike dve trećine godišnjih prihoda (oko 600 miliona dolara) odlazi na plate ratnika, municiju i njihove zalihe, dok se ostatak nominalno troši na potrebe stanovništva. Pod time se, naravno, misli na obrazovanje (visokoškolski kurikulumi su još u razradi zbog neujednačenih sirijskih i iračkih srednjoškolskih programa), dopremanje i proizvodnju hrane, ali i na zdravstvo, koje, ma koliko pozajmljivalo logo britanskog Nacionalnog zdravstvenog sistema a uistinu mnogo liče nikad neće ni primirisati njegovim dometima. Ne zbog smrada baruta i krvi, već stoga što bolesnici neretko sami obezbeđuju lekove i ostale potrepštine. Prioritet imaju ranjenici s fronta, a kroz prste se po potrebi pogleda i dokazanim dezerterima. Naročito kada brojnost na linijama fronta naglo opadne.


Foto AP

Krađa se kažnjava odsecanjem ruke, pušenje odsecanjem prstiju, a tetoviranje odsecanjem iscrtanog uda ili bičevanjem. Iste kazne predviđene su za ma koji oblik nepoštovanja molitve apstiniranje od komunikacije s Alahom i trgovina za vreme molitve, recimo ali i za one koji bi voleli malko nevidljive ruke Adama Smita u svom islamističkom društvu. Bič sleduje svim poreskim neplatišama i bakalinima koji robu prodaju po višoj od propisane cene. ID ima svojevrsnu tržišnu inspekciju, situiranu u Raki, koja je širom kalifata razaslala upitnike o aktivnim preduzetnicima, sa sve praznim poljem za preporuke zbog unapređenja usluga. Postoje jasne preporuke da kiosci ne blokiraju prolaz na trotoarima, kao i da svaki vozač, kad već ima potpuno besplatno gorivo, sa sobom mora imati i komplet prve pomoći. Nikakve pomoći, pa ni prve, neće biti za one koji imaju privatnu vaj-faj mrežu, koji učestvuju u švercu zlata, bakra ili gvožđa bez znanja države, kao ni za nepropisno obučene žene i njihove pratioce u javnosti.

Roditelji neudatih devojaka, proglašenih za rizik po državnu bezbednost, plaše se za sudbinu svoje dece, jer ne deluje da može biti svetla ne ginu im nasilna udadba, silovanje i ostatak života u funkciji majke budućih palih boraca. Svejedno, imaju bolje izglede od ratnih zarobljenika i robova, a naročito robinja, prema kojima je ophođenje i u zvaničnoj legislativi kontradiktorno, jer istovremeno podrazumeva okrutnost i ljubaznost.

Ali, hej, zašto bi tvorevina poput ID pazila na doslednost slova zakona? Ni mi u Evropi to ne radimo. Jedno je sigurno svetonazori ID veze s islamom nemaju, ili imaju onoliko koliko je Kju-Kluks-klan imao dodirnih tačaka s hrišćanstvom. Sve ostalo i, samim tim, sve suštinsko je naprosto pitanje interesa i moći. Rečju, politike.