Samurajski snovi

Sedam godina nakon odlaska genijalnog gitariste iz benda, Red Hot Chili Peppers su se, prvi put u svojoj 33 godine dugoj karijeri, kolektivno i pojedinačno okrenuli introspekciji i oslobodili zaostavština iz prošlosti koje su u novom milenijumu progresivno inhibirale potenciju jednog od najvećih fank-rok-rep-pop sastava u istoriji. Srećom, ishod je mahom pozitivan i The Getaway udiše novu energiju i (neverovatno) svedoči o sazrevanju ovih večitih dečaka.

Pre svega, nakon četvrt veka i hitova na tuce, umesto legendarnog Rika Rubina kao producent se našao Brajan Barton, spreman da čuveno načičkane, guste fanki gitarske momente hrabro razvuče u nežnije i kompleksnije melodije. Za miksovanje je uposlen šesti član Radiohead Najdžel Godrič, i otuda ne treba da zabezeknu klavirom bogati aranžmani. Čed Smit se latio dinamičnije ritmičke kompozicije, dok je DŽoš Klinghofer, daleko najmlađi član benda, stasao u dostojnog gitaristu i odlično se uklapa u novu, melodičniju eru sastava. Najveća promena se, ipak, oseća na Entoniju Kidisu. Decenijama samo na papiru muzičar je demonstrirao ogromnu volju da sa 53 godine nauči da pev(uck)a i uspe da iznese 13 numera koje se, po prvi put, ne sastoje dobrim delom od repovanja. Oduvek fascinantno potentni, a često hiroviti i lenji liričar ostaje večito zaljubljen u žene i Kaliforniju, ali na 11. izdanju benda se transformiše ovoga puta u odraslu osobu. Notorni ženskaroš prvi put zapisuje stihove o seksu sa devojkom koja je premlada da bi mu bila žena, i ako uzmete u obzir da su to reči večitog mladoženje koji jedino dete ima sa 25 godina mlađom manekenkom, nežni pritisak smrtnosti u introspekciji zvuči bizarno osvežavajuće.

Bez mnogo uvoda nakon promašaja kakav je bio Im With You i zasićenja koje se najviše osećalo u živim nastupima od 2003. nadalje, The Getaway je dobar RHCP album i skoro pa odličan album uopšte. Prvi singl Dark Necessities demonstrira spektar promene benda, od nežnijeg basa i ambijentalnog gitarskog reverba, do čistijeg Kidisovog pevanja i nimalo miroljubivog, ciničnog teksta o neophodnosti za transgresijom u ljudskom ponašanju. Uz mnogo više pevanja i bogatu instrumentaciju, kao iznenađenja izdvajaju se raskošna Sick Love koja nosi prizvuk popa osamdesetih, a naročito disko-energična Go Robot, u kojoj Kidis preko kraftverkovskog sintisajzera peva o opštenju sa robotima (?!). Među najboljim kompozicijama albuma nalazi se i bluz-rok oda pokojnom producentu DŽej Dili u pesmi Detroit, a zbog klavirskog uvoda u magičnu završnicu albuma na Dreams of a Samurai posumnjaćete da uopšte slušate najveće promotore Zapadne obale. Retko padajući u kliše, a opet dovoljno prepoznatljivo kao RHCP izdanje, The Getaway uspešno kreira simbiozu starih i novih Pepersa i tako nas, nadamo se, uvodi u novu eru prekaljenih miljenika radija i festivala.