Krive i prave Drine

Ponekad nije lako biti među kritičarima koji odlučuju o književnim nagradama. Zamislite da ste član Nobelovog komiteta i da treba da pronađete Boba Dilana. Gde tražiti starog rokera? Legende o NIN-ovoj nagradi koje vas sačekaju na pragu čim uđete u žiri, kreću se od komedije do horora. Priča se da članovi komisije jedne godine nisu međusobno govorili, pa su izlaganja i polemike ispisivali na ceduljama koje je čitao predsednik. (Iako su sastanci bili poverljivi, nije morao da proguta papiriće.) Savetovano je da se laureatima i autorima iz najužeg kruga lepa vest saopštava oprezno, natenane. (Naravno, svi smo znali zašto.)

No, pored sto osamdeset knjiga, mnogo razgovora, polemika i reakcija javnosti, tu su bile uvek iste, često olako izrečene predrasude. Tri omiljene? Bira se po ključu. Poznati književnik biva kasno nagrađen: ne za najbolji naslov, već za staru slavu. Konačno: Pa, to i nije roman!
Pisac Oto Horvat kaže da nikoga ne treba da čudi što postoje predrasude i pita se kakve bi one bile da je NIN-ova nagrada novčano simboličnog karaktera kao Gonkurova (samo deset evra!) ili da publika bira, što jeste slučaj sa nekim važnijim italijanskim priznanjima. Poznate su mi i predrasude u vezi sa nagradama Strega i Deutscher Buchpreis, pa je to izgleda univerzalna priča. Potrebna su nam dva aktera za njihov nastanak: nezadovoljni autori koji se osećaju favoritima, a zaobiđeni su (s pravom ili ne, to je drugo), i žiri koji se u određenim momentima ne drži etičkih principa, objašnjava Horvat za naš nedeljnik.

Problem se javlja kada se u obzir uzimaju izvanknjiževni razlozi; politički pritisci, veze, prijateljstva, kumstva. Smatra da se mora izbeći primitivna razmena usluga i dobara (ja tebi ti meni). Možda je naivno, ali verujem da jedini kriterijum kojim treba da se rukovode jeste onaj čisto i usko književni, koji zahteva najviši kvalitet (na formalnom, stilskom, jezičkom i možda inovativnom planu).

Priča o ključu ima veze sa drugim dobom i republikama Jugoslavije iz kojih su dolazili kritičari i romanopisci. Ukoliko zaronimo u dnevnike savremenih književnika, danas klasika, primećujemo da su i oni bili skloni nagađanjima: ko će za koga glasati, ko dolazi iz kog kraja tadašnje zemlje. Šta bi danas mogao da bude ključ?

Jedan od ključeva je u Pravilniku: zaboravlja se da članove žirija imenuje urednički kolegijum NIN-a, odgovara Vladislava Gordić Petković, članica žirija u dva mandata i njegova predsednica. Čak i ako su idealno zastupljeni kompetentni kritičari i teoretičari različitih poetičkih nazora i generacijskih pripadnosti, to je uzalud ukoliko su godine posne i ukoliko se dobar roman ne dogodi. Dobar roman je srećna slučajnost, a ne mudar plan.

Razmišljajući o temi, Filip David predlaže da pogledamo spisak laureata: očevidno je da su NIN-ovu nagradu dobijali najznačajniji jugoslovenski pisci. Naravno, mogu se staviti primedbe, ukusi su različiti, bilo je grešaka, ali sve u svemu, najčešće je dolazila u prave ruke. Ubeđen je da upravo zbog te činjenice zadržava svoju važnost i uticaj.

Kada se u najužem izboru, inače jedinom obaveznom po Pravilniku (što ne bi trebalo da prekine dobru praksu biranja naslova u širi u uži krug), nađu poznata imena, s bogatom bibliografijom, u javnosti bivaju prepoznati kao favoriti. Tada se često, ponekad bez čitanja samog dela, predviđa da će ček i plaketa otići u njihove ruke, premda nije reč o najjačem delu koje su potpisali. Tako se otvara priča o starim zaslugama. Nagradu za roman godine treba da dobije roman najbolji u toj godini, a znam da mnogo mojih kolega ne stavlja minuli rad u prvi plan kada glasa, napominje Vladislava Gordić Petković.

Isti pisci nalaze se u finalima godinu za godinom. Zar to u stvari ne govori o kvalitetu romana? Često prisustvo Albaharija i Basare u finalima znači da, pored toga što su plodni romanopisci, uspevaju da zadrže veoma visok standard koji se ne može i ne sme ignorisati samo zato što su već jednom bili laureati, dodaje naša sagovornica.

Pazimo i na nepisano pravilo: ukoliko se u finalu nađe autor koji je već nagrađen, knjiga se ne poredi samo s naslovima iz najužeg izbora, već i sa delom za koje mu je dodeljeno priznanje. Mora da bude bolje!

Oto Horvat se pita da li je besmisleno vraćati se na eventualne propuste i pokušaje ispravljanja krivih Drina. U mnogim segmentima našeg društva često je nedostajao moralni kodeks ponašanja, a da to nije bio partijski, kao što on nedostaje i danas, pa ne vidim zašto bi jedan `centar moći` poput žirija ostajao nekontaminiran u takvim uslovima. Odgovornost je enormna i integritet bi morao biti nedodirljiv. Svako žiriranje vidi kao dramu po sebi. Ako se u njega još upetljaju i izvanknjiževne stvari, onda postaje tragikomedija. Verujem, ipak, da je NIN-ova nagrada u većini slučajeva otišla u prave ruke.

Vladislava Gordić Petković objašnjava da je razlog zbog koga neki dobar roman ne dobije nagradu često tužno jednostavan: izađe nekoliko odličnih knjiga u jednoj godini. Skreće pažnju da zato valja pamtiti finala, ne samo laureate. Kad su se u najužem izboru `borili` Filip David, David Albahari i Oto Horvat, odlučivale su nijanse; odlično je bilo šestočlano finale u kom je `igralo` najviše autorki do sada (Katarina Brajović, Ivančica Đerić i Mira Otašević). Tokom četiri godine njenog rada nagrada je izmakla (za glas ili dva) Otu Horvatu, Mileti Prodanoviću, Laslu Blaškoviću, Voji Čolanoviću.

Nedavno je ponovo čitala Čolanovićevu Odu manjem zlu i Nesreću i stvarne potrebe Ivančice Đerić, i opet se uverila da bi zavredeli NIN-ovu nagradu. Na klupi nenagrađenih ostale su dve Mirjane: Novaković za Strah i njegov sluga i Johanns 501 (potonjem dugujemo nova, pomnija čitanja), Đurđević za Kaja, Beograd i dobri Amerikanac; LJubica Arsić. Laureat s kojim sam u braku zaslužio je reprizu; Basara i Albahari isto tako.

Filip David ne misli da je lako oceniti koji važni pisci nisu osvojili priznanje za roman godine i zbog čega im se to dogodilo. Ističe da svakog leta ima preko sto naslova, da ne prati u dovoljnoj meri sve ono što se piše i da zato ne može da s pravom govori o oštećenima. Istina, ima slučajeva da neki nisu dobili priznanje za najbolju knjigu, ali jesu dobili za slabiju, kao neku vrstu kompenzacije.



Pomen izvanknjiževnih stvari dovodi nas do politike. Postoji utisak da su nekada polemike u književnom životu bile poetičke, a da su danas, pre svega, političke. Koliko je to tačno? Mehanizmi i efekti polemika zavise od medijskog okruženja, a u vreme interneta sporovi brzo gube čujnost. Očajnički se bacaju rukavice svaki dan, ali retko vredi bačenu rukavicu prihvatiti, misli Vladislava Gordić Petković. Tvrdi da nedostaje dijaloga i kritičkog mišljenja, a ne polemika.

Tamo gde je politika postala naša sudbina sasvim je logično, mada ne i opravdano, da ni autori, ni žiriji, ne mogu biti sasvim izvan politike. Događalo se, istina ne često, da su žiriji više procenjivali političke stavove pisca, a manje kvalitet njihove proze, kaže Filip David. Smatra da živimo u maloj sredini i da se ne može očekivati da svake godine bude remek--dela. Produkcija je neujednačena. Jednom je teško napraviti pravi izbor od osrednjih dela, drugi put, u jačoj konkurenciji, romanopisci s pravom veruju da su oštećeni.

Predrasuda o ključu sve se ređe koristi, premda je na društvenim mrežama, u potpisanim i nepotpisanim komentarima, nalazimo ispod vesti o regionalnim konkursima. Međutim, zato se čuvena rečenica: To i nije roman!, ukoliko izbor nije po meri, koristi sve češće. Zajedno s njom, poteže se i podatak da Andrićeva Prokleta avlija nije nagrađena jer je ocenjeno da je reč o noveli. Šta je danas uopšte roman?

Razmišljajući o Ivi Andriću, Oto Horvat se pita da li je tadašnji žiri bio na nivou. Iz današnje perspektive vidimo da je Prokleta avlija bila preteča kratkih romana. Za mene postoje izvesne paralele s najboljim Kucijevim delima, koja jako volim. A roman je i dalje najfleksibilnija i najživlja književna forma, uprkos svemu. Postoje, ipak, izvesna formalna ograničenja. Meni izražavanje u ovoj formi odgovara jer ne dozvoljava odlazak u hermetičan diskurs, kao što to poezija čini, a da čovek ne primeti, čijem sam zavođenju uspeo da se oduprem prešavši u mnogo svetliji svet proze.

Naš sagovornik prozni tekst vidi naspram poezije kao film naspram fotografije. Skreće nam pažnju da iz teorije znamo kako se nove teme ne mogu izmisliti, ali da prepoznajemo kreativne autore koji umeju da ih ispričaju na nov način, ponekad razbijajući našu ideju o formalnom kanonu romana. Promeniti ugao posmatranja uvek je korisno. To `kako` ispričati može da bude dug proces, ali ja sam do sada imao sreću da pišem relativno brzo (to su i moje kratke knjige dozvolile, moram priznati), u plamenu nadahnuća (čisto poetskog), i znam da će taj plamen da me prati i u daleko dužim naracijama.

Laureat za Kuću sećanja i zaborava primećuje da su se sada izgubila mnoga ograničenja. David nabraja: roman je i niz povezanih priča, memoarska građa, žanr na granici esejistike i pripovedačke proze. Žanrovske odrednice su često široko postavljene. Nekad to obogaćuje, ruši granice klasičnog shvatanja žanra, a nekada unosi konfuziju i može izazvati polemike.

Pisci i urednici danas definišu vrstu kojoj pripada određeni naslov. Članovi žirija NIN-ove nagrade odlaze na sajt Narodne biblioteke i u elektronskom katalogu proveravaju koji je jezik autor izabrao za svoj. Po Pravilniku, može biti nagrađena knjiga prvi put objavljena tokom godine, na srpskom. Vladislava Gordić Petković kratko i precizno povlači granice velike prozne fikcionalne forme: Samo jedno nije roman: doslovni prepis stvarnosti. Sve ostalo može da bude.

Završavamo razgovor o predrasudama koje dolaze spolja. Kako cela stvar izgleda kada ste unutar kruga? U javnosti se često govori o pritiscima... Nisam osetio bilo kakav pritisak, naprotiv, odgovara Filip David. Uverio se da je cela gužva dobra preporuka za čitanje. Ja to vidim ovako: onoga časa kada se knjiga pojavila u izlozima, ona više ne pripada meni, piscu, već mojim čitaocima. Dalji put posmatram sa strane. Izvestan pritisak osećam samo dok pišem. Pisac se uvek pita da li će uspeti da na hartiju prenese ono što pripada imaginaciji.