Kreće li “Dunav 5”

Srbiji se sprema nuklearka. Jedna, dve ili pet, manje je važno. Najkasnije do 2015. godine, američki “Vestinghaus” ili neki drugi svetski nuklearni gigant, započeće gradnju nuklearne elektrane na teritoriji Srbije.

Ovog puta to, i nehotice, potvrđuje za NIN Aleksandar Vlajčić, pomoćnik ministra rudarstva i energetike. Iako je NIN posle višednevnog pregovaranja sa PR-om ovog ministarstva uspeo da dobije samo šture i nejasne e-mail odgovore pomoćnika Vlajčića, i iz njih je lako zaključiti da srpski nuklearni program novog milenijuma - i te kako postoji. Ali se, po srpskom običaju, ne govori o njemu. Pa tako, gospodin Vlajčić piše da Srbija u ovom trenutku (poslednje tri godine) uvozi tri do pet odsto neto električne energije (?), da potrošnja raste ali je proizvodnja prestiže (?!). “Razlog tome je povećano ulaganje u remonte i revitalizaciju, kao i u izgradnju novih kapaciteta, naročito prenosa električne energije. Stvarni nedostatak kapaciteta će da nastane posle 2010. do kada bi trebalo da se izgradi novih 500 do 800 MNJ.” Pomoćnik Vlajčić ne precizira šta bi se to gradilo. Termoelektrana, hidroelektrana ili nuklearka? Ali, eto, pretpostavimo da je reč o izgradnji preostalih nam termoelektrana čiji broj mora biti ograničen sporazumom iz Kjota zbog efekta “staklene bašte” koji stvara ugalj (povećanje globalne svetske temperature).

Međutim, na pitanje NIN-a da li bi u slučaju izgradnje nuklearke u Srbiji, izvođač radova bio “Vestinghaus”, Vlajčić je iznenađujuće precizan: “Po otvaranju tržišta koje će se u potpunosti ostvariti do 2015. godine postoji mogućnost da nezavisan proizvođač, pa i Vestinghaus, konkuriše za izgradnju.” Kakvo je to “potpuno otvaranje tržišta” i zašto baš 2015. - ostaje nedorečeno. Ali je i više nego jasno da je neko isplanirao da najkasnije do 2015. ukine Moratorijum na izgradnju nuklearki u Srbiji koji je donet leta 1989. u Saveznoj skupštini ondašnje Jugoslavije. Nije li pominjanje 2015. uvod u priču da se sa izgradnjom nuklearki počne možda već iduće 2005. godine, kad nastupi neka - veštački izazvana - energetska kriza, kao one osamdesetih? Nije li to pipanje pulsa javnosti? Da se vidi koliko je još ostalo antinuklearaca među živima?

Pomoćnik Vlajčić inače podseća da je Moratorijum, zapravo Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih centrala u SRJ (Službeni list SRJ br. 12/95) u ovom trenutku još uvek na snazi i “važi prema članu 20. Zakona za sprovođenje Ustavne povelje sve dok ga države članice ne stave van snage”.

Na koji način Zakon može da bude ukinut? Dekretom ili referendumom? I ko sme da ga ukine? Ostaje da se vidi. Dotad, navodno, nema razgovora o izgradnji nuklearke. A eventualna odluka o “započinjanju istraživanja i razvoja tehnologija vezanih za eksploataciju, kontrolu i posebno deponovanje nuklearnog istrošenog materijala”, piše Vlajčić NIN-u, “zahteva znatna sredstva i vreme i u toj, prvoj fazi aktivnosti to ne bi bio resor Ministarstva rudarstva i energetike, već nauke i tehnološkog razvoja”. Poslao je gospodin Vlajčić još nekoliko utešnih redova, da se proizvodnja električne energije u nuklearkama već decenijama odvija u našem okruženju na 300 km od Beograda i to u Sloveniji, Bugarskoj, Mađarskoj, Rumuniji, pa se izgradnjom nuklearke kod nas ne bi “bitno povećala direktna opasnost” etc, etc.

Iako se o novom srpskom nuklearnom programu Srbi danas informišu uglavnom preko dijaspore, i “anonimnih izvora” ovdašnjih medija, na jesen, kada “Strategija razvoja energetike Republike Srbije do 2015. godine” stigne u Skupštinu, neko od političkih lidera bi mogao da skupi hrabrost i javno prozbori koju reč o ovome. Da vidimo, šta da se radi? Ko se to pita hoćemo li nuklearke? Jesu li A-centrale jedino rešenje? Ko je to urušio srpski energetski sistem? Pa smo sad ucenjeni: ili ćemo sagraditi nuklearku, pa brinuti o svom nuklearnom otpadu kao i ostatak sveta, ili ćemo završiti u mraku, bez struje, pa ćemo je od komšija uvoziti, baš kao i njihov otpad - kao cenu za skupocenu struju?

Pojedinačni istupi zagovornika atomskih centrala, ćutanje nadležnog ministarstva, antiekološki raspoloženi politički lideri, i očigledan povratak nuklearki na svetsku scenu, izgleda da su potpuno relativizovali Zakon koji je i dosad opstajao samo na strahu srpskih političara da “zbog dosadne ekologije ne izgube neki glas”. Tako da je podsmeh srpskih nuklearaca na svaki spomen Moratorijuma poslednjih godina bio sasvim dovoljan znak da ideja o srpskoj nuklearki nije zaboravljena još od Josipa Broza. I danas smo joj bliže nego ikad.

Mada, nismo mi nimalo usamljeni svetski slučaj. Zbog preokreta na energetskom svetskom tržištu danas mnogi ponovo razmišljaju o nuklearkama, iako je poslednjih 15-20 godina opšti trend bio zaustavljanje rada i zatvaranje A-centrala. U Sjedinjenim Državama je, na primer, pre dvadesetak godina obustavljena izgradnja nuklearnih elektrana, mada 103 postojeće nisu prestajale s radom. I tako, kao što su predvodile sveopšti trend odustajanja od nuklearne energije u prošlom veku, poslednjih godina u liku i delu administracije Buša Mlađeg, koji je inače pripadnik naftnog i plinskog lobija, SAD ponovo na listu prioriteta svrstavaju nuklearne elektrane. A to što je aktuelni predsednik Amerike osiromašenim uranijumom u poslednjem ratu sravnio Irak i tako otpad nuklearke upotrebio za osvajanje drugog energenta - nafte, i više je nego ekonomično. Jer, iako su hiljade tona osiromašenog uranijuma koji je sručen na Irak, ali i na Jugoslaviju i Avganistan samo delić otpada nuklearnih američkih centrala, ipak je i to nešto. Posebno, ako se zna da problem nuklearnog otpada još niko na svetu nije rešio. Ali, privilegiju za ovakvo oslobađanje otpada zasad ima samo Amerika.

Očigledno, nijedan nuklearni program nije program za dobijanje struje. Pa tako ni nuklearni program bivše Jugoslavije koji smo nasledili, tvrdi Dejan Dimov, mašinski inženjer, ekolog i dugogodišnji ekspert UN za energetiku. “Struja je tu nus-proizvod jednog mnogo ozbiljnijeg, vojnog programa. Nikada nijedne novine nisu objavile potpunu informaciju šta se dešava u tom nuklearnom programu. On je nama naturen preko čitave jedne vojne ideologije. Do 1984. godine dok nisam progovorio o tome, sve je to bila državna tajna. I tender koji je raspisan 1986. godine nosio je oznaku državne tajne”, kaže Dimov za NIN. Da je reč o vojnom a ne energetskom programu, Dimov dokazuje time što svaka zemlja koja ima nuklearnu centralu mora da prođe kroz složenu proceduru obuhvaćenu zakonskim regulativama i međunarodnim ugovorima i da se obaveže da će da proizvodi plutonijum za one koji imaju oružje. “Nisam primetio da je neko objavio da je Buš potpisao nalog da se iz standardne proizvodnje izdvoji dodatnih 5 hiljada tona plutonijuma”, kaže on.

Braća Vrhovec protiv NIN-a Jugoslavija je od 1954. u nuklearnom programu. Tada je sa Indijom sklopljen sporazum o proizvodnji nuklearne bombe. Međutim, zbog nesporazuma sa Indijom, naši naučnici su predložili saradnju sa Nemačkom. Josip Broz Tito je sa Vilijem Brantom na Brionima 1971. dogovorio izgradnju nuklearnih centrala u Jugoslaviji. Posle dve godine počinje izgradnja nuklearne elektrane “Krško”. Značajni datumi u nuklearnoj istoriji Srbije su, podseća ekolog Dejan Dimov, 1977. godina kada je Predsedništvo SFRJ donelo odluku o “miroljubivom korišćenju atomske energije” i 13. maj 1986. kada je raspisan javni konkurs za izgradnju nuklearnih elektrana. I, naravno, 1989. godina kada je Skupština SFRJ donela Zakon o zabrani izgradnje nuklearki u Jugoslaviji. Hrvatska je taj moratorijum prekinula. U planu su bile četiri nuklearke koje je trebalo izgraditi do kraja 20. veka, a do 2025. Jugoslavija je trebalo da dobije 23 A-centrale, četiri u Dalju, zatim Viru, kod Kostolca, a lokacije su bile i Mladenovo i Bačka Palanka... I one su ponovo u igri. Kostolac je trebalo da se gradi po sovjetskoj tehnologiji, trebalo je da bude, dakle, “černobiljka”, jer je ondašnja Jugoslavija bila podeljena i po tehnološkoj Jalti. Dakle, do Drine “černobiljke”, a preko Drine “vestinghauske”. Ivan Stambolić, ondašnji predsednik srpske vlade se i te kako zalagao za rusku nuklearnu opciju. A Dušan Čkrebić će ostati zapamćen i po tome što je bio jedini partijski lider koji je ustao protiv nuklearnog programa u Srbiji i zakleo se, baš u NIN-u da će prvi njegov partijski zadatak biti - pošumljavanje Srbije. Do današnjih dana u Srbiji se nije pojavio nijedan ekološki nastrojen političar. “Naprotiv, poslednjih deceniju i po Srbijom vladaju sve sami antiekolozi”, dodao bi Dimov. A ni u Hrvatskoj nije bolje. Hrvatski nuklearni lobisti bili su Milka Planinc, predsednica CK SK Hrvatske i čuvena braća Vrhovec (Josip, šef diplomatije i Ivo). I NIN je pisao o umešanosti braće Vrhovec u aferu oko primanja provizija za izgradnju druge atomske centrale u Hrvatskoj. Priču o korupciji je NIN-u u to vreme potvrdio i čuveni Josip Kopinič, saradnik Kominterne koji je, priča kaže, J.B. Tita doveo u Jugoslaviju na vlast. Kopiničevu tvrdnju je potvrdio i Vladimir Dedijer, čiji je brat bio prvi nuklearni fizičar Hrvatske. Braća Vrhovec su tužila NIN-ove sagovornike Kopiniča i Dedijera. Ali, sud u Puli je doneo oslobađajuću presudu i za njih i za NIN.

Koliko je nuklearka prevaziđen oblik proizvodnje električne energije, pokazuje činjenica da je Amerika 1979. potpuno obustavila svoj program i do danas nije izgradila nijednu nuklearku, da je obustavljen rad čak i na onim nuklearkama koje su bile izgrađene 80 odsto. Švedska je još 1981. godine u Skupštini odlučila da do 2010. zatvori svoj nuklearni program. Dimov dodaje da “oni imaju 50 odsto nuklearne energije, ali razvili su nove sisteme na tzv. niskim vodotocima, dakle blagim prelivima, hidroenergiju i sunčevu energiju. Imaju i ugalj. Polako zatvaraju nuklearni sistem.” Nemci su, dalje, pre godinu i po dana, odlučili da zatvore sve nuklearke do 2025, iako su najveća industrijska sila Evrope. Italijani do 2008. planiraju 30 odsto alternativne energije i gasa.

Međutim, dr Krunoslav Subotić, nuklearni fizičar iz Instituta u Vinči, od 2001. do 2003. godine i direktor ovog Instituta, naprotiv, kaže da Evropska unija planira da 30 posto svojih energetskih kapaciteta zadovolji iz nuklearnih resursa. “Oko nas i Rumuni i Bugari grade nove nuklearke. Mađari imaju NE, Slovenci takođe, Slovaci, Česi, Finci grade novu nuklearku... O francuskoj potrošnji nuklearne energije da ne govorim. To je jedan trend, zasnovan na tome da su rezerve urana kao energetskog resursa neuporedivo veće nego rezerve uglja”, samo objašnjava trenutno stanje u svetu dr Subotić i ne želi da zato bude predstavljen kao neko ko je zagovornik bilo čega, kaže. “Meni ne treba nuklearka, a ni Vinči da bi opstala. Vinča će svakako opstati”, reči su dr Subotića. On smatra da je jako važno edukovati ljude i objasniti im da nuklearke ne proizvode zagađenje, nego otpad. I da nisu ništa opasnije od bilo kog drugog energenta. Međutim, mi se još uvek nismo rešili nuklearnog otpada u Vinči, koji već dugo čeka da bude transportovan u Rusiju. “Pre dve godine su stvoreni materijalni uslovi, postoji i ugovor, međutim realizacija je spora, delom što je kod nas uništena nuklearna regulativa kada je donet Moratorijum na izgradnju nuklearki. A problem je i novac.” Subotić još kaže da se ovaj otpad još uvek čuva dobro, ali u takvim stvarima postoji opasnost da procuri. Naročito ako nešto postoji desetinama godina, treba hitno preduzeti akcije da se taj problem reši. Gde bismo mi čuvali otpad nuklearne elektrane? Kako bismo održavali tako složen sistem i kako da budemo sigurni da se neće dešavati akcidenti? U ovoj zemlji posle pet godina od bombardovanja nije pokupljen osiromašeni uranijum sa juga Srbije i Kosova. Nije obezbeđen ni obilazni put oko Beograda da opasne materije ne bi bile prevožene kroz sam centar grada... Dr Subotić kaže da se u nuklearku i investira da bi se proizvodila energija a potom i naplaćivala. “Stvori se kapacitet koji pravi pare i od toga se podmiruju troškovi. Za takvu investiciju od recimo 4 milijarde dolara za blok od 2000 megavata, 70 odsto novca se angažuje u domaćoj industriji. Jer, ono što je nuklearno to je samo jezgro, a sve ostalo je kao kod drugih elektrana, tako da je moguće angažovati svoju industriju za proizvodnju mnogo sofisticiranijih proizvoda. I kad se pravi termoelektrana, kotlovi i neke komponente se uvoze a ono ostalo su betonska konstrukcija, gvozdena konstrukcija, cevi, kontrolni uređaji, sve to može da se uradi u domaćoj industriji. To je stimulacija. Zato zemlje i prihvataju nuklearnu tehnologiju, koja jeste složena ali omogućava slojeviti razvoj”, tako Subotić vidi nuklearni razvoj Srbije uz napomenu da je uspešan energetski program samo onaj u kojem su iskorišćeni svi resursi, a među njima i nuklearna energija.

Međutim, cela računica izgradnje nuklearke, kaže Dimov, i jeste takva da “vam ta neka nuklearna korporacija izgradi nuklearku, isporučuje gorivo, a vi onda proizvodite struju. Osamdeset odsto te struje sledećih 17 godina izvozite, a 20 odsto vama ostaje. Tako otplaćujete tu nuklearku. Posle 17 godina treba menjati reaktore, sisteme, parovode... A nuklearki je vek 25 godina. Posle toga đubre i zagađenje ostaju vama. Takvi su ugovori i ja sam ih proučavao. Te priče o razvoju industrije su smešne, mi nemamo industriju, nemamo fabrike za preradu goriva. To imaju velike sile koje su svoje zagađenje podredile razvoju atomskog oružja.”

A prof. dr Dragoslav Petrović, prorektor Novosadskog univerziteta, a doskorašnji direktor Instituta u Vinči kaže za NIN da su današnje nuklearke savremeni sistemi četvrte generacije, “da je visok kvalitet goriva koje se doprema, a sasvim je bezbedno i vrhunski opremljeno ono u šta se pakuje, kako se prenosi, koja se punjenja vrše, kako se vrši kontrola, kakvi su senzori, na koji način se vrši hlađenje, na koji način se procesi zaustavljaju, kako se vadi, prazni, kako se prerađuje ono već istrošeno...” To je bar deset faktora koji su se bitno promenili od pre 20 godina. Savremene nuklearke nisu nikakav bauk, kaže on, nego predstavljaju evropsku i svetsku praksu razvijenih zemalja. Dr Petrović kaže da bi trebalo reaktivirati komisiju za nuklearnu energetiku koja bi napravila jednu detaljnu analizu o prednostima i nedostacima nuklearki. Mada obojica bivših direktora Vinče smatraju da je nuklearka neminovnost koja će nam se dogoditi pre ili kasnije, zato što Srbiji nije još mnogo ostalo mogućnosti za podizanje hidroelektrana a i po broju TE se približavamo granici dozvoljenog... Dr Subotić još smatra da su priče o iskorišćenju sunčeve energije neostvarive.

Dimov, bivši savetnik za energetiku i ekologiju u Privrednoj komori Jugoslavije, naglašava da ne postoji nikakva nova tehnologija, postoji samo veći broj bezbednosnih krugova oko nuklearke. “A reaktor uvek ostaje reaktor. Ne može se tu govoriti o bezbednosti posebno ne skoro apsolutnoj o kojoj govori srpski nuklearni lobi.” On podseća da Francuska koja skoro celu svoju proizvodnju električne energije zasniva na nuklearkama ima energetski sistem u koji ni državni službenici ne mogu da uđu. Toliko je zatvoren. “Da ne govorim o velikom broju akcidenata koji su se događali širom sveta, daleko od očiju javnosti.”

Srpsko energetsko rešenje on vidi u iskorišćavanju sunčeve energije, energije vetra kao i u geotermalnim vodama. U svemu onome što se zove alternativni resursi. “Takođe, Srbija leži na 1,1 milijardi tona nafte. I to su američki podaci a ne moji”, objašnjava Dimov koji je još 1986. godine doneo planove za elektronske centrale na solarnu energiju. On kaže da je to resurs koji Italijani recimo planiraju da iskoriste 30 odsto do 2008, a Danska je za ovu godinu planirala 13 odsto alternativne energije.

I na kraju, zašto se posle dvadeset godina ponovo u medijima pokreće priča o izgradnji nuklearki kod nas? Kada je već Srbija u tridesetogodišnjem industrijskom zaostatku za Evropom, ko to hoće da je nuklearizuje, kad cela Evropa od toga odustaje, pita Dimov i ima spreman odgovor: “Oni isti koji su poslednjih petnaestak i više godina svesno urušavali energetski sistem Srbije i doveli ga do ove tačke kada Srbija mora da traži novi izvor energije.”

Godine 1992. počele su namerne restrikcije, tvrdi Dimov. “Još tada sam objavio scenario urušavanja sistema srpske energetike. Srbija izvozi struju ugovorno sa Italijom za 150 miliona dolara preko “Ist pointa”. Milošević dozvoljava da se te pare podele bilo gde. Te pare se ne vraćaju u Srbiju kroz rezervne delove, tako traje godinama, ja to komentarišem godinama. Isto rade i Vojin Lazarević i Vuk Hamović. Kostolac od 250 megavata se zaustavlja da bi se kroz bilansno stanje pokazalo da nemamo struju a uvozimo je preko Hamovića, našu struju koju on tamo deponuje. Sistemi namerno nisu održavani. A nuklearke su danas biznis istih onih koji nisu uspeli da ga ostvare 1989. godine”, zaključuje Dimov.

Da li to naši nuklearci nikad ne spavaju? Ili, ako je jugoslovenski nuklearni program osamdesetih godina prošlog veka bio priprema za fisiju Jugoslavije, da li to znači da srpski nuklearni program s početka milenijuma najavljuje novo usitnjavanje - ovog puta Srbije?