Arhiva

Mračna mesta instinkta

Pavle Simjanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Kada se završi poslednja epizoda prve i – odlukom ljudi sa izvora novca uslovljenom pre lošim kritikama nego slabom gledanošću (jer od serije ovog tipa i ne očekuje se da postane planetarni fenomen) – jedine sezone serije Gypsy može vam se desiti da poželite da se vratite na početak i pokušate da složite kockice tako da vam celina postane jasnija. Ili, da odlučite da li ste gledali nešto što uopšte poseduje celinu. A u prvoj sceni, ako se izuzme početni montažni uvod u kojem ženski glas u „voice-over“-u iznosi teoriju o podsvesti kao gospodaru ljudskih odluka, psihoterapeutkinja DŽin (Naomi Vots) sasvim ciljano ulazi u kafeteriju i bira devojku iza šanka koja će je uslužiti. Par scena kasnije, saznajemo da se radi o osobi koja, posredno, već mesecima vlada vremenom koje DŽin provodi sa jednim od svojih pacijenata, ostavljenim momkom nesposobnim da zaboravi prošlost. Da li DŽin nakon desetina sati razgovora bez rezultata odlučuje da, u najboljoj nameri, preskoči etičke granice i pozabavi se problemom sa obe strane? Ili je, možda, poželela da i sama proba drogu koja se tako teško izbacuje iz organizma? Zapravo, i jedno i drugo, budući da DŽin eksperiment počinje da primenjuje i na drugim pacijentima. Gypsy se bavi borbom razuma i nagona i uzaludnim pokušajima glavne junakinje da pomiri krajnosti i svoj porodični život (a koji, naravno, nije lišen traume i neobičnosti – okvirno saznajemo da je DŽin neposredno pre braka imala nešto nalik nervnom slomu, uz to, devetogodišnja ćerka prolazi kroz period rodne konfuzije koji nailazi na neodobravanje okoline) zadrži na srednjoj struji mediokritetske malograđanske egzistencije. Čini se da se razlog neuspeha serije kod američke (stručne) publike nalazi u mešavini ambivalentnosti i neodređenosti. Autorka serije je prilično mlada osoba još uvek prinuđena da u stvaranju dramskog dela prepušta instinktu da vlada nad naučenom teorijom - što je u redu, instinkt je zabavniji, a u ovom slučaju je i uglavnom dobar (uvek će se naći dovoljno iskusnih scenarista da obave zanatski, dosadni deo). Tako, ona nam daje puno, ili dovoljno, naznaka da DŽin ima ozbiljan mentalni kvar – nekakvu mešavinu patološkog laganja, uzbuđivanja strahom i opsednutosti ljudima koji se opiru njenoj kontroli. Pa ipak, konačnog odgovora nema, junakinjina majka nije kriva za sve niti će nam scene sa njom otkriti „pupoljak ruže“ skriven u dubinama zamka Ksanadu (a, zapravo, u dubinama podsvesti Velsovog Kejna). Umesto toga, Gypsy je serija u kojoj znate da pištolj koji ste videli u petoj epizodi neće opaliti u desetoj. Naime, ako neko i nastrada, jasno vam je da neće od tog pištolja. Bilo bi suviše lako i precizno. E, tu se nalazi propast i prekid komunikacije sa pripadnicima kulture „sto četrdeset znakova“ koji žude za brzim i jasnim odgovorom. Setite se kraja francuskog filma Apartman koji autorka serije verovatno nije gledala a na koji Gypsy prilično podseća. Glavni junak shvata da je obmanut, da je bio deo ljubavnog trilera. Trenutak spoznaje je kao orgazam sa kojim vraćanje u dosadnu stvarnost ne može da se takmiči. Naš junak nije poražen, niti je obmaniteljka pobedila. Zapravo, svi su više izgubili nego što im ostaje. Možda je sve to bilo previše za domaću publiku jedne američke serije u kojoj se bez zlikovačkih likova postiže znatna dramska napetost... Na kraju, teško da je u skorije vreme bilo serije neprikladnijeg naslova i uvodne muzičke teme, toliko da vam mora pasti na pamet da su tu producenti umešali prste. Ipak, ne, autorka je sama to sebi uradila, čuvši pesmu grupe Fleetwood Mac koja joj se pričinila kao savršena muzičko-tekstualna podloga junakinje. Koliko samo nije bila u pravu.... Tako je to sa instinktom, često vas odvede na vrlo mračna mesta pre nego što nastavite da ga slušate.