Rat lipa i lovora

Jedan od prvih “političkih viceva” posle osamostaljenja Hrvatske glasi da Slovenci tek sada mogu da štede do mile volje. Država im je, pričalo se po političkim kuloarima nezavisne Hrvatske, toliko mala da im je jedan granični prelaz sasvim dovoljan. Ako se popne na najbliže stablo lipe, slovenački carinik sa njega lako može da kontroliše čitavu zemlju, od istarskog primorja do austrijskih Alpa.

Slovenci su uljudno oćutali ovu vrstu humora, ali lipe nisu zaboravili. Jedna takva lipa u dvorištu već razvikanog tribuna “slovenskog imperijalizma” izvesnog Joška Jorasa izazvala je pravi haos u hrvatskoj diplomatiji. Joško Joras je Slovenac po etničkoj pripadnosti, ali je hrvatski državljanin, a zvanični Zagreb smatra da se njegova kuća, uz sam granični prelaz Plovanija koji u Istri deli Sloveniju od Hrvatske, nalazi na hrvatskoj državnoj teritoriji.

Jorasova kuća u koju su nedavno svratila dvanaestorica njegovih kolega, članova desno orijentisane Slovenačke narodne stranke, toliko je blizu graničnog prelaza da svakog ko njime prođe i sam može da kontroliše sa sopstvenog balkona. Za razliku od ostalih kuća ovog dela Istre čiji su balkoni prepuni muškatla u cvatu, Jorasova je kuća omotana velikom slovenačkom zastavom i iskićena mnoštvom manjih. Pošto su u Jorasovom dvorištu posadili lipu, simbol slovenačke državnosti, gosti iz LJubljane uputili su se kući. Na graničnom prelazu odbili su da pokažu putne isprave tvrdeći da ionako nisu ni izašli iz Slovenije. To je izazvalo revolt hrvatske granične policije, a razjašnjavanje je kulminiralo snimkom jednog od Jorasovih gostiju, Janeza Podobnika, inače poslanika u slovenačkom parlamentu, kako leži na zemlji dok ga policajci nogama udaraju u leđa i trbuh. Sve je ovo zabeležila i slovenačka televizija, a rezultat je bio očekivan. Slovenački premijer Anton Rop zaključio je da se na vratima Evropske unije predstavnici hrvatske države ponašaju nedemokratski, neevropski i necivilizovano. “Incident nije uperen samo protiv Slovenije, nego i protiv Evropske unije”, izjavio je prvi čovek vlade u LJubljani. Ova rečenica bila je dovoljna da u Hrvatskoj konačno shvate koliko je sati i po hrvatskom, i po slovenačkom, a još više po srednjoevropskom vremenu. Osim što je uzbunila sva tela Evropskog parlamenta i sve političare u Briselu i otkazala svoju podršku ulasku Hrvatske u Evropsku uniju, vlada u LJubljani pozvala je svog ambasadora u Zagrebu Petera Bekeša kući na konsultacije. Istovremeno, predsednik Slovenije Janez Drnovšek zahtevao je da se Hrvatska zbog nasilja na granici javno izvini Sloveniji, a domaćin sa lipom u dvorištu Joško Joras tužio je predsednika Hrvatske Stjepana Mesića za uvredu časti.

Pošto se priča sa Joškom Jorasom i njegovom kućom omotanom zastavama već nekoliko puta ponavljala, Stjepan Mesić je u svom populističkom stilu jednom prilikom izjavio da je Joras, kao hrvatski državljanin, dužan da poštuje zakone zemlje u kojoj živi. A ukoliko mu je ona toliko odiozna, uvek može da se odseli u Sloveniju. Joško Joras je sada zaključio da je predvečerje parlamentarnih izbora u Sloveniji pravi trenutak da na sudu dokazuje kako Hrvatska ima bogatu praksu u proterivanju svojih građana etničke pripadnosti različite od većine i kako se njome i dalje služi.

Premijer Ivo Sanader je iz NJujorka, sa sastanka u Ujedinjenim nacijama, odgovorio da nema nikakve tolerancije kad su u pitanju ilegalni prelasci preko granice i da to nema nikakve veze sa diskriminacijom ili teritorijalnim pretenzijama. Sanader je zapravo veoma pomirljivo prišao ovoj maloj drami između dve bivše jugoslovenske republike rekavši da su one imale veoma sličnu istoriju i da su se zajedno borile za izlazak iz Jugoslavije.

Kao velik pragmatičar, prvi čovek Hrvatske Stjepan Mesić odmah se pozvao i na verziju razgraničenja koja najviše odgovara Hrvatskoj koja se tokom poslednjeg rata sa Srbima i Muslimanima zapravo uvek borila za “avnojske granice” iz Drugog svetskog rata i Titovog doba u SFRJ. Mesić je ovo nadopunio zaključcima Badinterove komisije koji slobodno prevedeni govore da su granice između bivših republika u bivšoj SFRJ posle raspada zemlje postale kopnene granice novih država na tlu nekadašnje Jugoslavije. Oko pomorskih i rečnih granica zainteresovane strane treba naknadno da se dogovore, a ako to ne mogu, ostaje im međunarodna arbitraža.

Pošto je Hrvatska od Evropske unije dobila upozorenje da za najviše dve godine mora da sredi odnose sa svim svojim susedima, lipa u dvorištu Joška Jorasa u Istri samo je zaoštreniji vid nekoliko godina starog spora oko izlova lignji u Piranskom zalivu ili Savudrijskoj vali kako je zovu u Hrvatskoj. Linija sredine koju su parafirali bivši hrvatski premijer Ivica Račan i predsednik Slovenije Janez Drnovšek u Hrvatskoj nije mogla da prođe zbog Račanovog straha od gubitka premijerske pozicije, ali Slovenci su to protumačili kao gaženje date reči.

Naravno, emocijama sa slovenačke strane ovde nema ni traga. NJih ne zanima ni “tvrda vera”, ni “političko vrludanje” raznih hrvatskih vlada prema najbližim susedima. Zanima ih samo ono što ima karakter međudržavnog sporazuma, pa zato i smatraju da slovenački ribari, na užas hrvatskih kolega, imaju pravo da dolaze u lov do linije sredine Piranskog zaliva, a nekad i preko nje, što je radikale među ribarima i lokalne političare navelo da zahtevaju hitno isplovljavanje raketne topovnjače “Petar Krešimir Četvrti” u Piranski zaliv. Slovenački radikali odgovorili su da oni imaju podmornicu, ali su hrvatski stručnjaci koji su zanat ispekli u mornarici JNA odmah zaključili da ova već godinama ne radi, jer nema torpedo. Torpedo može da se nabavi u Hrvatskoj, ali to je tek početak groteske, jer mu još nedostaju specijalne baterije koje se, po pristojnim cenama, nude samo u Srbiji...

Čitava ova zbrka za Hrvatsku može da ima veoma loše posledice, jer direktno potkopava poziciju premijera Ive Sanadera i njegovu liberalnu politiku prema susedima i kategoričan kurs prema Evropi. Slovenci možda i prkose, ali evidentno naplaćuju neke stare političke račune, a sada su u prilici da iza sebe imaju i moćno zaleđe Evropske unije kojoj je Hrvatska blizu, ali nikako da ukorači kroz njena vrata. Ovdašnje javno mnjenje zato je podvrgnuto mnogobrojnim anketama koje ispituju odnos nacije prema susednim Slovencima za koje se dugo smatralo da su najbolji prijatelji i najverniji saradnici Hrvata. Na pitanje “Koji je opet vrag Slovencima?!” čak 43 odsto ispitanih građana Hrvatske odgovorilo je da im je “Evropska unija udarila u glavu”. Dvadeset i pet odsto zlobno procenjuje da im je zemlja očito premala pa (što smatra šest odsto) pokušavaju da i po Hrvatskoj sade lipe, simbol svoje državnosti. Tek 12 odsto anketiranih pragmatično procenjuje da su najnoviji nesporazumi na istarskoj granici između Hrvatske i Slovenije samo radikalnija varijanta predizborne kampanje za parlamentarne izbore u LJubljani. A naravno, tu je i onih nezaobilaznih 14 odsto “nevernih Toma” koji su uvek tvrdili da bi Slovencima bilo draže kad bi im prvi susedi sa svih strana bili Srbi, a ne Hrvati, Austrijanci, Italijani i ostali.

Pošumljavanje Hrvatske je, inače, navelo neke hrvatske aktiviste da biljke iz Hrvatske posade i u Sloveniji. Ova politikantska zloupotreba ekologije pokazala se potpunim promašajem. Slovenci su veoma pristojno objasnili “izviđačima” iz Hrvatske da sa svojim putnim ispravama sasvim normalno mogu da pređu hrvatsko-slovenačku granicu. Jedino buduće stablo treba da ostane na hrvatskoj strani. Radilo se, nimalo slučajno, baš o lovoru, simbolu pobede i slave koji, tvrdi se, od svih meditaranskih zemalja najbolje uspeva u Hrvatskoj. Sanitarna inspekcija Slovenije na granici je utvrdila da sadnica “hrvatskog lovora” nema potrebnu dokumentaciju, što znači da s njom u slovenačku zemlju može da se usadi i neka specifična uvozna bolest, a u predizbornoj groznici Slovencima više niko iz Zagreba ne može da garantuje da je i ovde reč o pretpostavljenom virusu. Slovencima je slaba uteha ciničan zaključak da je i virus taj koji najbolje uspeva u Hrvatskoj, jer ko god pokaže prve znake “sindroma narcizma malih razlika” veoma brzo može da očekuje progresivan tok bolesti. Evropa je navikla da sa svojih civilizovanih visina ovo oboljenje naziva provincijalnom ksenofobijom, dok ga u domaćem podneblju znaju kao različite vrste patriotizma i domoljublja sa svim zloćudnim metastazama koje iz njih mogu da niknu.