Šta može smrt Srbinu

Nećeš umreti zato što si bolestan, nego zato što si živ.

Da li je u ovoj Senekinoj rečenici sažeta sva filozofija smrti? I da li je tu lapidarnost zapravo najteže prihvatiti?

U trenutku kada ovaj broj NIN-a bude pred vama, biće završen seminar o problemu straha od smrti čiji je jedan od organizatora psihijatar, profesor dr LJubomir Erić, a drugi etnolog Bojan Jovanović. Stoga molimo dr Erića da nam razjasni: čemu rasprava o ovoj temi? Postoji li danas, u odnosu na juče, neki poseban razlog za strah od smrti?

Uz prethodnu napomenu da je strah od smrti večna tema, naš sagovornik dodaje:

- Začuđujuća je činjenica da se o strahu od smrti u krugovima psihijatara poslednjih pedeset godina nije mnogo govorilo. Prelazilo se preko njega kao da ne postoji i kao da ga terapeuti u svom radu nikada ne susreću. Objašnjenje je jednostavno - Sigmund Frojd je zbog sopstvenih strahova od smrti, koje nije poricao, tako zamaglio i zakukuljio teoriju straha od smrti da drugim psihoanalitičarima, praktičarima nije ništa drugo preostalo nego da ga potpuno ignorišu.

Iz tog razloga, i u našoj psihijatrijskoj praksi je marginalizovan strah od smrti, iako je, kako kaže dr Erić, on zapravo “centralni psihopatološki sadržaj mnogih oblika psihopatologije i svakodnevna pojava u fantazijama i snovima naših klijenata na psihoterapijskom lečenju. Pomoć osobama koje doživljavaju mučan strah od smrti verovatno je najveći doprinos koji psihijatri mogu da pruže obolelom pojedincu i društvu u celini.”

Šta je zapravo strah od smrti, šta je pokazala psihoterapijska praksa baveći se ovim fenomenom i kakve su mogućnosti lečenja? Nije li većina nas bar jednom sanjala “san straha”, odnosno “san smrti” koji je mnoge naveo da potraže pomoć lekara? Ili nije, jer je praksa pokazala da se osobe sa morbidnim strahom od smrti veoma teško odlučuju za odlazak kod psihoterapeuta!

Ovo je centralna tema onoga što je izlagao dr LJubomir Erić i nudimo vam najpre njegovu definiciju:

- Strah od smrti je svesno ili nesvesno osećanje pred opasnošću prestanka života, ima naglašeno individualno značenje i razlikuje se od osobe do osobe. Ima više od jednog značenja.

1. Najčešće je normalan, svestan fenomen

2. Neretko je morbidan, uslovljen iz svesnih i nesvesnih izvora sa više dimenzija:

A) najpre je to strah od sopstvene smrti i umiranja - ili JA-JA smrt

B) potom je to strah od umiranja, drugih, bliskih i voljenih - ili JA-TI smrt

V) i najzad, strah od umiranja drugih, nepoznatih ljudi - ili JA-ONI smrt.

Životno iskustvo i psihoterapijska praksa su pokazali da strah od smrti ima više lica i pre nego što se preduzme lečenje, mora da se obavi precizna procena koji pojedinci i u okviru koje psihopatologije mogu da se leče psihoterapijom. Međutim, dr Erić napominje da za sada ne postoji opšteprihvaćena tehnika u primeni psihoterapije, već postoje različiti pristupi autora:

- Mi se rukovodimo principom da ko ozbiljno postavi problem smrti, ne može biti izjedan strahom!

A na pitanje kako objašnjava otpor pacijenta u ovakvoj terapiji, naš sagovornik odgovara:

- Analiza otpora koji je najveća prepreka za uspeh u lečenju posebno je teška i po pravilu se može povezati sa predloškom koji je Frojd nazvao negativna terapijska reakcija... Naša psihoterapijska praksa je pokazala da negativna terapijska reakcija veoma često čini osnovni sadržaj koji treba savladati u toku lečenja osobe sa strahom od smrti. Naravno, to je izuzetno teško, jer je reč o pacijentima sa posebnom strukturom ličnosti koja je sazdana od mešavine mazohističkih i narcističkih osobina.

Zaključujući da “možemo biti zadovoljni uspehom u lečenju”, profesor Erić podrazumeva sledeći uslov: “Pacijent, ali i terapeut, u psihoterapijskom procesu sagledavaju sebe i kao objekat i kao subjekat... Oni moraju da nauče da žive svesni tog paradoksa.

Što bi rekao narod, to je jedino gde smo svi jednaki. Da li je to, u životnoj nepravdi, jedina pravda?

Tema smrti, svakako, prevazilazi okvire medicine i psihijatrije i među brojnim aspektima, veoma je zanimljivo razmišljanje dr Dušana Kecmanovića, takođe psihijatra, koji govori o paradoksalnom odnosu između nacionalizma i smrti. On tvrdi da su nacionalizam i smrt sudbinski povezani jer je nacionalizam socijalni pokret, ideologija, pogled na svet, a ujedno i vid borbe protiv straha od smrti a i smrti same. Istovremeno, nacionalizam uzrokuje smrt velikog broja ljudi:

- Eto još jednog paradoksa nacionalizma: nacionalizmom se ljudi bore protiv straha od smrti i smrti - vlastite smrti i smrti svojih sunarodnika. Zato, pak, što se ponašaju nacionalistički ili, drugačije rečeno, u skladu sa principima nacionalističke ideologije, ljudi uzrokuju prevremenu smrt ne samo ljudi koji nisu njihove gore list - nego često još više i još češće - smrt svojih sunarodnika, pa i vlastitu smrt. Nacionalizam, dakle, s jedne strane čuva od smrti, a s druge izazivasmrt. On je jedan vid borbe protiv smrti, pa straha od smrti, jer je on i put ka besmrtnosti.

Poslednjih godinu i po dana, u NIN-u objavljujemo upitnik gde na istih trideset pitanja iz broja u broj odgovaraju ličnosti iz sveta umetnosti, sporta, politike, ekonomije, prava, biznisa... Jedno od pitanja glasi: “Kako biste voleli da umrete?” Najveći broj anketiranih ličnosti; tačnije, četiri petine, odgovorili su da bi najradije umrli u snu. Među njima su glumice Svetlana Bojković i Beba Lončar, slikar LJuba Popović, košarkaši Vlade Divac, Predrag Saša Danilović i Dražen Dalipagić, ministar inostranih poslova Srbije i Crne Gore Vuk Drašković, rok pevač Momčilo Bajagić Bajaga... Predsednik Srbije Boris Tadić i saksofonista i kompozitor koji je napisao muziku za najdugovečniju srpsku TV seriju Otpisani, Milivoje Mića Marković, na isto pitanje su odgovorili u jednoj reči: “Tiho.” Predsednik stranke Demokratskog centra dr Dragoljub Mićunović bi voleo da umre “kao drvo, uspravno”, a akademik, pesnik Matija Bećković “smejući se”. Aleksandar Tijanić, novinar, na funkciji generalnog direktora Radio televizije Srbije, kaže da bi voleo da umre “igrajući basket”, filmski reditelj Emir Kusturica “da ispadnem iz helikoptera na Tari”, kompozitor Kornelije Kovač “brzo i na poslu”. Slikarka Olja Ivanjicki “svesno, ne pod prinudom”, a reditelj Dejan Mijač “svesno, bez straha - pomiren”. Dvojica vrhunskih majstora i neodoljivih šarmera, glumac Bora Todorović i fudbalska legenda Dušan Savić, odgovorili su gotovo identično. Popularni glumac je rekao da bi voleo da umre “u devedesetoj, od infarkta, u snu”, a direktor Crvene zvezde “ako baš mora, u snu, u devedesetoj, dobrog zdravlja”. LJubomir Simović, dramski pisac, pesnik i akademik, na pitanje kako bi voleo da umre, kao da je sažeo misao svih koji bi da umru u snu: - Ako se već mora, bilo bi lakše umreti u snu... Za onog ko umre u snu često se i ne kaže: umro je, nego: nije se probudio!

Prema tumačenju dr Kecmanovića, čovek kroz nacionalizam, tačnije time što se ponaša nacionalistički, zadovoljava različite i brojne potrebe.Jer, nacionalna grupa, za razliku od drugih, ima brojne specifičnosti. Bitna za ovu priču je činjenica da pripadnost nacionalnoj grupi pruža čoveku mogućnost da se bori protiv smrti. Valjda po onoj Kunderinoj da “čovek zna da je smrtan, ali smatra nespornim da njegova nacija ima neku vrstu večnog života”.

Kako i na koji način nacionalna grupa može da smanji strah od smrti i pojača borbu protiv smrti? Na ovo pitanje dr Dušan Kecmanović odgovara:

- Time što čoveku omogućava da simbolički postane besmrtan. Ovaj jedinstveni potencijal nacionalne grupe počiva na četiri stava, odnosno četiri uverenja, koja su sastavni deo nacionalističke svesti. Prema prvom uverenju, pripadajuća (etno)nacionalna grupa veruje, a jedan broj nacionalnih istoričara “najnovijim istorijskim dokazima” podržava takvo uverenje - da je njihova (etno)nacionalana grupa stara da starija ne može biti. Prema drugom uverenju, svi pripadnici iste (etno)nacionalne grupe potiču od istih predaka. Treće uverenje podrazumeva da svaka (etno)nacionalna zajednica ima specifičnu kulturu čija se matrica stolećima nije menjala. I najzad, četvrto uverenje podrazumeva tezu da individualna sudbina u velikoj meri zavisi od sudbine pripadajuće (etno)nacionalne grupe.

Nacionalizam je put ka prevremenoj smrti, zaključuje profesor Kecmanović na osnovu tematskih karakteristika etnonacionalističke ideologije koje dajemo u skraćenom obliku:

1. Tema oštećenosti - etnonacionalisti smatraju da su njihovi sunarodnici u mnogo čemu bili uskraćeni, i to ne od juče, da im je oduzimano stečeno i da su imali manje prava nego pripadnici drugih etnonacionalnih kolektiva.

2. Tema krivca za sve - za sve neuspehe koje su iskusili, za zlu sudbinu koja ih je zadesila, etnonacionalisti vide osnovnog krivca u pripadnicima druge ili drugih grupa.

3. Tema ugroženosti - etnonacionalisti ponavljaju da je aktivnostima druge ili drugih etnonacionalnih kolektiva doveden u pitanje opstanak njihove etnonacionalne grupe.

4. Tema zavere - etnonacionalisti proširuju omrazu na različite međunarodne organizacije ili moćne države pripisujući im ulogu podstrekača ili protagonista zavere protiv “naše male etnozajednice”.

5. Tema ideološkog alarma - etnonacionalisti smatraju da samo oni znaju u kakvom je položaju njihova etnonacionalna grupa i stoga valja zazvoniti na sva zvona i razbuditi etnonacionalnu svest.

6. Tema etničke superiornosti - uverenje da su pripadnici jedne etnonacionalne zajednice u mnogo čemu vredniji od pripadnika druge etnonacionalne zajednice, izražava se u grubom, neposrednom obliku samohvalisanja, ili sofisticiranoj varijanti traženja istorijskih razloga zašto je neprijateljska etnozajednica ratobornija, više okrenuta prošlosti nego budućnosti...

7. Tema osvete i odmazde - etnonacionalisti ne biraju sredstva da bi sunarodnike sprečili da oproste manje ili veće uvrede, ili zlodela koja su im učinili ljudi iz rivalskog etnonacionalnog kolektiva.

Dušan Kecmanović zaključuje da je samo jedan korak od narasle agresivnosti prema članovima rivalskog etnonacionalnog kolektiva do agresije prema njima. Korak koji etnonacionalisti lako i brzo učine. I tu stradaju milioni ljudi. Ubio ih etnonacionalizam.

Definišući strah od smrti u slovenskoj i istočno-hrišćanskoj tradiciji, psiholog Mila Alečković-Nikolić kaže da je srpska i crnogorska tradicija čojstva i junaštva mobilizacija protiv neslavnog, sramotnog straha koja u sebe inkorporira onaj drugi, plemeniti strah:

- Naglašena ideologija junaštva i herojstva u srpskoj tradiciji nije ništa drugo do kolektivno potisnuti i odgurnuti strah od smrti porobljenog naroda koji se očajnički trudi da preživi...

Po mišljenju ove učesnice skupa, dve sasvim oprečne staze vode u dugu srpsku prošlost:

- Tradicija junaštva i potiskivanja straha od smrti s jedne strane, i tradicija bavljenja strahom od smrti, kao neka vrsta spontane psihoterapije, koja ne potiskuje već izvlači na površinu i osvešćuje vekovni problem sa kojim su se Srbi hrabro nosili, ali uz znatan psihološki ulog.

Koliko ima istine u tvrdnji da se sva literatura, od antičke do današnje, razvijala zato da bi kod pisca i njegove publike na određen način odagnala strah od smrti?

Književnik Aleksandar Gatalica to ovako objašnjava:

- Uprkos činjenici da su literarni heroji u najvećem predodređeni za smrt i u književnosti umiru onako kako mi najčešće u stvarnosti ne bismo smeli, kod literarnih protagonista u knjigama koje se pišu već vekovima, postoji iznenađujući strah od smrti. Dovoljno je pogledati antičke tragedije - Edip, Elektra, Ifigenija, pa kasnije Verter, Faust, ili Adrijan Leverkin. Književni junaci srljaju u propast, okovani sopstvenim principima i upornošću koja ih vodi samo ka jednom cilju...

Međutim, kada se u literaturu ipak naseli strah od smrti, onda on po pravilu postane kolektivni strah i propast šireg entiteta. Gatalica to dokazuje na primeru tri grada kao tri literarna sistema u kojima plešu avet smrti i strah od smrti. Reč je o Moskvi iz romana Majstor i Margarita Mihaila Bulgakova, o Veneciji iz novele Tomasa Mana Smrt u Veneciji i gradu Oranu u Alžiru iz romana Kuga Albera Kamija:

- Pišući o smrtima svojih junaka, sva tri pisca u ova tri grada zapravo su ispričali priču o smrtima gradova samih. Iako glavni junaci naposletku umiru i sami, predmet stvarnog straha od smrti zapravo počiva u gradu... U sve tri knjige postoji jasna veza između pomora i grada. Smrt, naime, i u Oran i u Moskvu i u Veneciju dolazi u času krize gradske kulture...

Aleksandar Gatalica zaključuje da za razliku od kukavne i kukavičke stvarnosti u kojoj strah od smrti boji praktično sve naše reakcije, reči i odnose, heroji književnosti umiru voljno i zorno bežeći od ovog života. Na osnovu zanimljive analize on konstatuje da je literatura zapravo inverzija a ne preslika života i da u njoj pronalazimo neustrašive ljude i zastrašene okolnosti, što je sasvim suprotno stvarnosti u kojoj nailazimo na neumoljive okolnosti i prestrašene ljude:

- Jedina situacija u kojoj neko rado gine, kaže Gatalica, može da nam ponudi smirenje makar u času dok to gledamo ili čitamo. A takvo pročišćenje bilo je cilj svekolike stare književnosti, a valjda i one koja se piše do danas.

Kad na ovaj način razmišljamo o strahu od smrti, logično je što ćete sve češće čuti da je danas i ovde strah od života zapravo veći od straha od smrti. Naš sagovornik s početka teksta dr LJubomir Erić na direktno pitanje koji je od ova dva straha veći kaže da je “strah od života samo druga strana medalje straha od smrti, pa pojam “strah od smrti” uključuje i ovaj fenomen.