Orkestrirana kampanja

Moj politički kredo.

- Šta biste najpre učinili kada biste dobili vlast u Srbiji na jedan dan?

- Iskoristio bih taj dan da podnesem ostavku. Iz iskustva znam da to ne boli.

(iz NIN-ovog upitnika)

2

Priznajem: član sam UO FK “Crvena zvezda”. Zašto onda, zbog opšteg negodovanja javnosti zbog slabih rezultata i stanja u klubu, ne podnesem ostavku? Nemam običaj da podnosim ostavke na zahtev rulje i njene medijske služinčadi. Pritisak spolja mi je odvratan. Ostavke podnosim zbog pritiska iznutra. Pretpostavljam da je želudac u pitanju. Kao što mislim da “Crvena zvezda” još nije na samrti pa da je leče političari, tajkuni i mafijaši, samozvani doktori za fudbal i tvrdu stolicu.

Ali se haranga protiv “Crvene zvezde” ne smanjuje. Tako se jedan, sa sve sunčanim naočarima, što je protiv “pravila službe”, nacrtao ispred “Zvezdinog” stadiona da izgovori komentar u stilu onih “administrativnih presuda” posle 1948. godine. Odmah se videlo da ga je sam pisao. Taj je inače bio poznat kao garderober u jednom sumnjivom lokalu na severu Evrope, a inače je manijakalni “zvezdaš”, zbog čega je više puta bio suspendovan. Sada je, po prilici, “glas javnosti”, znači “partizanovac”. Zna on koja boja deli platu.

Pa je, koristeći se nečim što je čuo u kafani, u “opuštenoj atmosferi”, Upravni odbor i Skupštinu kluba nazvao folirantima na određeno vreme koje upravo ističe. Toga samo u Srbiji ima da neko, loše maskiran sunčanim naočarima, folirantima nazove Dragana DŽajića, Rajka Mitića, Srđana Mrkušića, Dušana Savića, Milana Vujina, jednog zamenika ministra, direktora “Energoprojekta” i njegovog kolegu iz “Beograd puta”, pa - neka mi se oprosti neskromnost - i moju malenkost, koja je u zajedničkom (novinarskom) poslu radije Mikelanđelo negoli šuster ili garderober u sumnjivom lokalu na severu Evrope.

Kako stara ljubav zaborava nema, ovaj se naprasni “Zvezdin” disident stavio u ulogu zastupnika navijača sa severa “Marakane”, što je njegovo legitimno pravo - jer, on je, u duši, još jedan od njih. Jedini koji prima platu zato što je bio navijač. Kako bi, ovog puta, zaradio neku crno-belu paricu posebno se ostrvio na Upravu, zapitavši se šta je to “društvo građana” (i kako da u njemu nema “delija”), i zašto se članovi Uprave putem medija žestoko protive privatizaciji kluba, koji je “velika, pa čak bi se moglo reći i nacionalna vrednost”. Nije, međutim, izneo neki konkretan predlog, pa se ne mogu oteti utisku da je njegov komentar, kao borbena izvidnica, deo sinhronizovane histerije u zastupanju nečijeg ličnog ili grupnosvojinskog interesa, kakvog lobija ekstraprofitera, tajkuna, alavih političara, možda i ruskih kriminalaca.

Promašio je temu. “Udruženje građana” čine članovi “Crvene zvezde”. Navijači - kojima svaka čast - nisu članovi “Crvene zvezde”. S druge strane, ova Uprava, kao i ona prethodna, već je gotovo jednu deceniju odlučno opredeljena za privatizaciju kao konačno rešenje. Prvi korak je davno učinjen: politika je izbačena iz kluba. Tako je “Crvena zvezda” posredno sprečila da postane plen “burazerske privatizacije”, onoga ispod žita - tebi klub, ti meni proviziju.

No, ipak - u ovom trenutku drugačija (transparentna, poštena) privatizacija nije moguća. Valjda zato što je “Crvena zvezda” (kao i “Partizan”) zbilja nacionalna vrednost. Privatizacija resursa od nacionalnog značaja nije dopuštena postojećim zakonom. Neće biti dopuštena ni u sledećem. Jer, član 3 važećeg zakona o privatizaciji (kome je, uzgred budi rečeno, istekao rok) kaže da “predmet privatizacije ne mogu biti prirodna bogatstva i dobra u opštoj upotrebi, kao dobra od opšteg interesa”. Da li je “Zvezda” dobro od opšteg interesa, u opštoj upotrebi?

Bdž the njadž, zakon o kome govorimo je smušen. On se, principijelno, odnosi na promenu vlasništva društvenog, odnosno državnog kapitala. Ali, u knjizi komentara zakona, koju je odobrilo ministarstvo, kaže se, pak, da “subjekti privatizacije nisu samo pravna lica koja obavljaju privrednu delatnost, odnosno koja stiču profit, već to mogu biti i neprivredne organizacije... fondovi...osiguravajuća društva...sportski klubovi, itd”. Ako je tako, a teško da može biti (kako to da osiguravajuća društva ne ostvaruju profit?), onda “udruženje građana” FK “Crvena zvezda” jeste pravno lice - “subjekat privatizacije” - koje, avaj, ne stiče nikakav profit, mada je profit u Srbiji generalno virtualna činjenica. “Crvena zvezda” je neprivredna organizacija. Ona upravlja “ljudskim resursima”, vodi klupsku politiku, pere veš, kuva pasulj, ali je stadion sa pratećim objektima u društvenom vlasništvu drugog subjekta. Rezultat: nula. Ono što, po ovom zakonu, eventualno može biti predmet privatizacije, jeste imidž kluba, njegov ugled, simboli, pehari, a to su, mada male vrednosti, dobra od neprocenjivog materijalnog opšteg interesa, nešto što oličava ovu zemlju. Samo preostaje da se proda vazduh.

I dalje - “bez obzira da li će se privatizovati ili ne, drugi oblici organizacija (neprivredni subjekti) koji se privatizuju su dužni da se, po završenom postupku privatizacije, transformišu u akcionarska društva ili društva sa ograničenom odgovornošću”. Kako neprivredni subjekat može postati akcionarsko društvo - that’s the ljuestion. Pa, po završenom procesu privatizacije. Na koji su dužni - “bez obzira hoće li se privatizovati ili ne”. Nisam ekonomista, ali sam dobar sa logikom. Radi se o oksimoronu. Najbolje je da se sportski klubovi privatizuju po članu 9 zakona. Jedan: prodajom kapitala. Nema kapitala. Dva: prenosom kapitala bez naknade. Pa, da - ako nema kapitala, nema ni naknade. Sve je džabe. E, neće moći!

Nije na prodaju.

3

Panto, majstore!

4

Jedna anegdota.

Kada se Mikelanđelo približavao završetku svog rada na skulpturi Davida, odlučio je da sopstveno još nezavršeno delo izloži mišljenju javnosti, te ga je postavio na mali trg ispred ateljea. Skupila se svetina, prodavci sa obližnje pijace, bilo je i slučajnih prolaznika; gledaju, svi oduševljeni. Ali jedan, očigledno razočaran, obilazi oko skulpture i nešto mrmlja. Mikelanđelo ga zapita što se toliko žesti. “Ovo ništa ne valja!” - reče čovek. “Vidite samo kakve su mu sandale, ne može to tako, bre!” Veliki kipar zapita nezadovoljnika otkuda on zna kako bi Davidove sandale trebalo da izgledaju. Znam, ja sam obućar, reče taj. Mikelanđelo uze dleto i popravi sandale po stručnim obućarevim uputama. Taj se nije smirio. Pa kaže: “A vidite li vi njegov nos, kakav je to uopšte nos, loš nego, i njega treba popraviti. Ja ću da vam kažem kako!”

Mikelanđelo:

“Obućaru, ne dalje od cipela!”