Suveniri revolucije

Brak filma i levice je čvrsta i stabilna veza. Primeri zakletih desničara tipa Čarltona Hestona, Ronalda Regana, Arnolda Švarcenegera i DŽona Vejna u SAD - ili Nebojše Pajkića i Dragoslava Bokana u Srbiji - mogu nekoga navesti da posumnja u ovu tezu. Ali filmadžije, ova moćna branša, uključujući i one najbogatije, poslednjih decenija dokazale su naklonost prema levici. Pored obilnih donacija posustaloj Demokratskoj stranci u SAD i raznim akcijama širom sveta, američki filmski radnici bavili su se i herojima svoje mladosti.

Posle Evite i Fride, ovog leta smo konačno dobili jednu pitku holivudsku priču o Ernestu Če Gevari, najvećem levičarskom heroju svih vremena. Čea igra Gael Garsija Bernal, jedan od najseksepilnijih glumaca današnjice. Film “Dnevnik motocikliste” brazilskog režisera Valtera Salesa, koji je producirao Robert Redford dosledno se drži autobiografskih zapisa dvojice putnika, Ernesta Gevare i Alberta Granade.

Većina kritičara tvrdi da film daje previše ružičastu sliku mladosti revolucionara kontroverzne biografije. Problem filma, kao i Čeove knjige - predloška “Zabeleške sa putovanja” (u engleskom prevodu knjiga je objavljena pod istim naslovom kao i Salesov film), u tome je što nigde ne možete ni da naslutite transformaciju koja je ubrzo usledila.”Brižljivo paženi i maženi” buržujčić postao je samo nekoliko godina kasnije krvava Fidelova pesnica, nemilosrdni moćnik koji je u smrt poslao stotine nevinih. Znake slabosti i samilosti prema klasnim neprijateljima Če je pokazivaao samo kad se radilo o lepoticama. NJegova druga žena bila je vatrena antikomunistkinja.

Če je zračio harizmom “revulucionara sa srcem pesnika” i tvrdio da ga je u borbu povela ljubav. Ovakav, idealizovani i imagimarni Če se vremenom našao na majicama, šoljama i posterima. Ali iza levičarske ikone krije se čovek koji je želeo da gurne dve velike sile u nuklearni rat tokom kubanske raketne krize 1962. godine i za koga život neprijatelja nije imao nikakvu vrednost. Film opisuje jedini zanimljiv period Čeovog života u kom reditelj nije morao da prikriva tamnu stranu biografije i krvoločnost karaktera.

Čeova kolevka, jedina zemlja španskog govornog područja u kojoj se koristi rečca “če” (“bre”), levici danas daje još manje nade od bankrotirane Kube, karipskog ostrva na kom se nalazi Čeov grob. Pre ekonomskog kraha decembra 2001. godine argentinska levica bila je klinički mrtva. Padom sovjetskog komunizma obeshrabreni levičari širom planete dočekali su argentinski slom kao prvu novu “potencijalno revolucionarnu situaciju”. Ali čak ni ekonomska katastrofa nije ojačala moć malaksale Marksove ideologije u Argentini.

Glasovi koje dobijaju levičarske snage uglavnom su glasovi protesta razočaranih u neoliberalne tehnokrate i njihove političke zaštitnike. Tradicionalne partije umerene levice danas više liče na partije desnog centra nego na snage svetskog progresa. Če, crvena ruža ili srp i čekić su danas samo simboli prošlosti ovih stranaka.

Pako Ignasio Taibo piše da je Čeov duh ostao u procepu između dve generacije. S jedne strane su mladi ljudi koji danas vide samo komercijalizovanu sliku jednog utopijskog komandanta bez značenja. Nasuprot njima je, piše Taibo u knjizi “Gevara, poznat i kao Če”, buntovnička generacija iz šezdesetih i sedamdesetih koja je poražena. Oni su ostali zbunjeni nad činjenicom da i u Latinskoj Americi i u mnogim drugim delovima planete “revolucija danas izgleda onoliko nemogućom, koliko je i neophodna”.

Skoro svi ratovi koji se poslednjih godina vode su etnički, mafijaški, verski ili civilizacijski, odnosno “nerevolucionarni”. Fundamentalisti i nacionalisti zaposeli su rovove sa obe strane linije fronta u ratovima na početku novog milenijuma. Narkokarteli i islamski fundamentalisti su i za demokratske i za autokratske režime danas mnogo opasniji neprijatelji od Čeovih naslednika.

Če je nekada južno od Rio Grande - reke koja razdvaja dve Amerike i dva sasvim različita sveta - bio nada miliona. Za razliku od bogate Severne Amerike, latinska polovina predstavlja zemlju izneverenih obećanja. Uz nešto bogatstva su obično išle zarazne bolesti, nepodnošljiva klima i skoro nemoguća geografija. Vera u Hrista i spasenje tu nije bila dovoljna.

Mnogo pre El Čea Latinska Amerika je imala jednog drugog, još zgodnijeg i misterioznijeg idola. 400 godina pre mita o El Čeu rođena je legenda o El Doradu, “čoveku od zlata”. Reč danas koristimo kao sinonim za “obećanu zemlju”. Ali radi se o imenu jedne verovatno istorijske ličnosti koja je prerasla u mit koji je i danas jači i od onog o El Čeu. El Dorado je, prema opisu katoličkog misionara iz 1541. godine, svako jutro zasipao svoje uljem namazano telo zlatnom prašinom. “Svake večeri spirao je sa sebe zlato koje je ujutro naneo.” Potraga za El Doradom obeležila je latinoameričku istoriju.

Čeova potraga “El Poderosom” (Norton 500 iz 1939. godine) počinje onim što jednog mladog Argentinca čini srećnim. Prvih četrdesetak dana po prostranstvima ogromne, retko naseljene otadžbine i susednog Čilea Ernesto i Alberto uživaju u toplom mateu, seksu (na samom početku puta Če pravi osmodnevni “romantični predah”), vinu i biftecima. Veći deo njihovog puta ne razlikuje se mnogo od ritualnog putovanja buntovnih evropskih maminih sinova od Istanbula preko Kabula do Goe na vrhuncu hipi ere, petnaestak godina kasnije.

Tragedija i beda Latinske Amerike, van slamova Ria, Lime ili Meksiko Sitija, može vam promaći u susretu sa čudima prirode i egzotikom indijanskih kultura koje su obeleželi i veliki deo Čeove rute. Zato njegov “obred prelaza” traje toliko dugo. Zato je ovaj buržujčić morao preći čak 16 000 kilometara da bi shavatio realnost Latinske Amerike. Prvih meseci on mašta o putu na Uskršnje ostrvo i tamošnjim ženama koje rade sve: “Vi samo jedete, spavate i zadovoljavate ih.”

Da su Ernesto i Alberto našli brod ili avion za ostrvo, da za prvi sledeći prevoz nisu morali da čekaju šest meseci, dnevnik astmatičnog motocikliste bi danas verovatno trunuo na nekom tavanu. Revolucioanr Če bi u tom slučaju bio ugojeni provincijski lekar Ernesto. Samo je sticaj okolnosti omogućio da nešto kasnije impuls misionara pobedi u Čeu impuls hedoniste. Ernesto se nikada nije odrekao svih luksuza svoje mladosti. Jedan od Čeovih “roleksa” operativac CIA skinuo je sa njegovog leša.

Film i engleski prevod knjige imaju pogrešan naziv. Manje od jedne trećine puta opisanog u filmu Če je proputovao motorom. Latinska Amerika i nije zemlja za bajkere. Samo dan pošto je ostavio pokvareni motocikl, Če prvi put oseća bizarnu privlačnost koja će vremenom prerasti u fatalnu opsesiju siromaštvom. “Zavirivali smo u prljava stepeništa i tamne budžake razgovarajući sa gomilama prosjaka, bili smo privučeni atmosferom siromaštva koju smo upijali sadističkim intenzitetom”, napisao je Čeu dnevniku. Bio je to prvi susret sa porivom koji će nekoliko meseci kasnije u koloniji leproznih u amazonskoj prašumi, dovesti do Čeove ideološke i životne nirvane.

Veliki deo onoga što su Ernesto i Alberto videli 1952. godine, kako kaže Sales, ostao je do danas nedodirnut “onim što nazivamo progres”. Većini Indijanaca, koji naseljavaju visoravni Anda i basen Amazona, beli čovek, progres i kapitalizam nisu doneli baš ništa dobro. Na velikim delovima Čeove rute život se nije promenio vekovima. U peruanskim Andima bezakonje i beda i danas su svakodnevica miliona koji ne govore ni reč španskog i koji preživljavaju na krompiru. Pokušaj da digne revoluciju na obodima Amazona Čeu je došao glave. Indijanci Amazonije i Anda su loši kapitalisti, ali su još gori kao revolucionari.

Putovanje po svetu u potrazi za revolucionarnom levicom je danas slično potrazi za nekom od vrsta u nestajanju. Samo četrdesetak godina od Čeove smrti njegova ideologija posle serije poraza i bezbroj podela izgleda gore i bolesnije nego ikada ranije. Mladi Če je do komunizma došao preko lepre. Ako želite da danas nađete oaze u kojima još cveta Marksovo, Lenjinovo i Maovo učenje, nemojte krenuti put industrijskih centara, Kube ili Kine. Veru u komunizam danas, kao i kugu, porađa još jedino velika beda.

Če do svoje nirvane stiže u koloniji leproznih u amazonskoj nedođiji. Usred peruanskog Amazona nalazilo se pedesetih lečilište Sveti Pavle (San Pablo). Verovatno ništa čoveka koji dolazi iz srećnije polovine planete neće toliko uznemiriti kao susret sa stotinama ljudi osakaćenih kugom. Iskustvo opisano u “Dnevniku motocikliste” koje je srušilo Čeov svet možete osetiti ako danas krenete put predela daleko od amazonskih prašuma i nađete se u milionskoj Kalkuti ili u lečilištu pored jednog od najlepših nepalskih hinduističkih hramova. Susret sa stotinama ljudi deformisanih lica kojima ekstremiteti trunu pred vašim očima, verovatno je nešto najpotresnije što možete videti.

Možda se u vama, ako se ikada nađete okruženi kugom, neće roditi komunista kao u astmatičnom Argentincu, ali možete biti sigurni da će se u blizini naći fanatični vernici komunizma. U Kalkuti, nekadašnjem domu Majke Tereze i glavnom gradu indijske savezne dražave Zapadni Bengal, kao i u Kerali, na jugu Indije, danas je na vlasti koalicija pod vođstvom marksista. Centar revolucionarnog levičarskog žara u Indiji nalazi se na pola puta između tropske Kerale i prenaseljenog Bengala.

U srcu Indije, kao i širom susednog Nepala, još gori revolucionarna vatra Čeove poslednje ideološke ljubavi. Pred kraj života Če se razočaran u Kastra i popustljivog Hruščova okrenuo maoizmu. Žar Maove “seljačke revolucije” je već skoro sasvim ugašen u Kini. Borci peruanskog Sendera Luminosa (Svetli put) pretrpeli su devedesetih teške udarce od kojih se ova andska maoistička gerila možda nikada neće sasvim oporaviti. U susednoj Kolumbiji, levičarski borci ratuju više zbog kokaina nego za oživljavanje Maove vizije.

Če je pogrešio što krajem šezdesetih umesto bolivijskih prašuma na obroncima Anda nije izabrao podnožje Himalaja za revolucije koje je Amerikancima najavljivao kao “tri nova Vijetnama”. Prošlog meseca gerilci Komunističke partije Nepala - maoisti, koji se već osam godina bore za rušenje monarhije, blokirali su na nekoliko dana Katmandu. Kralj i njegova vojska ne kontrolišu veći deo ove izolovane planinske zemlje. Pobunjeni maoisti su članovi samo jedne od devet partija koje u svom imenu sadrže reči komunistička partija Nepala, od kojih su neke na vlasti u raznim delovima zemlje.

Dečije bolesti levičarenja Većina levičarskih grupa u Srbiji danas ne sarađuje sa domaćim i svetskim anti i alterglobalističkim organizacijama jer one nemaju revolucionarne ciljeve već samo žele da reformišu postojeći sistem “Na prelazu iz 20. u 21. vek situacija što se tiče levičarskih grupacija u Srbiji nije sjajna, ali se ne razlikuje od situacije u svetu”, kaže Milan Rakita, sociolog koji se bavi savremenom teorijom i jedan je od urednika časopisa “Prelom”. “Ne možemo da kažemo da ovde postoji neki levičarski pokret. Imamo samo nekoliko grupa.” Rakita ističe da su to uglavnom organizacije mlađih ljudi u kojima nema ni seljaka ni radnika. U ove grupe spada Partija rada koju je osnovao još sedamdesetih Vlada Dapčević. Ova partija sebe otvoreno deklariše kao staljinističku. Tu je i Anarhosindikalistička inicijativa (ASI) kaja deluje poslednjih godina sa anarhističkih pozicija. U Beogradu postoji i trockistička grupa “Pobunjeni um” koju uglavnom čine studenti i mlađi diplomci sa raznih fakulteta društvenih nauka. U našoj zemlji ne deluje nijedna maoistička grupa. Javnosti su još iz Miloševićevog vremena poznate brojne partije kriptokomunista koje, po Rakitinom mišljenju, predstavljaju “opskurne ostatke bivše levice okupljene u NKPJ i sličnim strankama”. Sagovornik NIN-a ih - kao i SPS i JUL za koje kaže da nemaju veze sa levicom - naziva “nacional-boljševicima”. Rakita kaže da se danas kod nas, kao i u velikom delu sveta, jednostavno i ne može govoriti o onome što obično nazivamo revolucionarna levica. “Mi danas ne baratamo istim kategorijama kao, na primer ljudi u Parizu u maju 1968. godine... U 2004. godini mi više nemamo ništa od klasičnih pojmova kao što su ’klasna borba’ ili ’proleterijat’...”, kaže Rakita. Mladi ljudi koji se još “pale na trockizam” ili Staljina, boluju, po njegovom mišljenju, od “od dečijih bolesti levičarenja”. Sagovornik NIN-a kaže da “praksa više nije u korelaciji sa starom teorijom” i da sve tek treba preformulisati na jedan revolucionarni način. Ta nova teorija, po mišljenju urednika “Preloma”, mora odstupiti i od ideja današnjih “anti i alterglobalističkih buržoaskih pokreta”. Rakita napominje da većina levičarskih grupa u Srbiji danas ne sarađuje sa domaćim i svetskim anti i alterglobalističkim organizacijama jer one nemaju revolucionarne ciljeve već samo žele da reformišu postojeći sistem. Za Rakitu Če predstavlja samo “simbol mogućnosti da se kaže ne, da se organizuje oružana pobuna”, ali dodaje da je to vreme koje je daleko za nama i da Če više nije relevantan. Pominjanje Čea na početku novog veka, po rečima NIN-ovog sagovornika, levicu “na jedan traumatičan, nostalgičan način vraća u prošlost... i ne može nam danas ništa novo reći”. Pozivanje na Če Gevaru imalo je smisla sedamdesetih i osamdesetih kada je marksizam bio na zalasku. Ali, po Rakitinom mišljenju, danas, u vreme postmarksizma, fokus mora biti na “reinvenciji, revolucionarnom promišljanju kategorija iz arsenala marksizma-lenjinizma u skladu sa lokalnom situacijom u kojoj se nalazimo”. Revolucionarni levičari kao deo problema vide Borisa Tadića i Vojislava Koštunicu koliko i Mirjanu Marković ili Slobodana Miloševića. “Mi ih možemo krstiti različitim imenima koja oni sigurno zaslužuju, ali ako ih posmatramo iz revolucionarne, marksističko-lenjinističke perspektive, oni su deo problema”, kaže Rakita. I Mirjana Marković, koja po svedočenju nekih njenih saradnika nikada nije čitala Lenjina, i lokalni promoteri neoliberalne ekonomske dogme tipa Tadića ili Koštunice, stoje na putu onoga što pravi levičari priželjkuju. Danas u srpskoj skupštini ne sedi nijedan levičarski poslanik. Ovdašnja revolucionarna levica kao svoj glavni zadatak vidi širenje ideje da “liberalna demokratija nije jedina, da nije bogomdana”. Beogradske grupe koje i “dalje gaje revolucionarnu misao” povremeno sarađuju iako, kako kaže Rakita, “nemaju, kao i slične grupe u svetu, nikakvo vezivno ideološko tkivo”. On veruje da će se jednog dana usred delovanja ovih brojnih danas razjedinjenih grupa širom sveta profilisati nova javnost koja će dovesti do stvaranja utopijske svesti i tako omogućiti povratak revolucionara na veliku političku pozornicu. Za srpske levičare, kao i za Čea, ovaj svet je jednostavno neprihvatljiv.

Iako slabiji od nepalskih saboraca, indijski maoisti imaju svoje glavno uporište samo stotinak kilometara od Hajderabada, druge najvažnije centrale Bil Gejtsovog Majkrosofta. Ovi gerilci su u Indiji poznati kao “naksalajt”. Ime su dobili po gradiću u kom je oružana pobuna počela sedam meseci pre nego što je Če ubijen u Boliviji. Za razliku od nepalskih kolega koji redovno organizuju smotre svojih jedinica za novinare, indijski maoisti, iako već godinama kontrolišu ogromnu teritoriju, predstavljaju jednu od najmisterioznijih snaga levice.

Potraga za Čeovim prašumskim bazama danas je mnogo jednostavnija. Nekoliko zapadnih agencija nudi tronedeljne ture “Putovanje sa Čeom” i “Čeovim stopama” po maršruti iz filma za oko 3 500 evra po osobi. Osamnaestodnevna tura po obroncima Sijera Maestre i drugim čukama na kojima je Če komandovao kubanskim gerilcima košta “samo” 2 500 evra.

Ali pravi fanovi izabraće Čeovu poslednju avanturu. Danas možete posetiti učionicu u bolivijskom selu La Iguera u kojoj je Če ubijen 9. oktobra 1967. godine. Desetine zapadnih novinara, potaknuto Salesovim filmom, prepešačilo je poslednjih nedelja “Čeovu stazu” (“La Ruta Che”), novootvorenu turističku atrakciju u jednom od najnezanimljivijih i najsiromašnijih delova južne Bolivije.

Sve u vezi sa komercijalizacijom mrtvog Čea predstavlja baš ono što je živi Če najviše prezirao. Apsurdnost Čeovog kulta danas ništa bolje ne ilustruje od događaja poslednjih meseci u ovom zabačenom kutku Bolivije. Svedoci Čeovih poslednjih dana i oni koji tvrde da su videli telo ubijenog gerilca danas traže stotine dolara za intervju. Nekada je Če bio za vladu Bolivije državni neprijatelj broj jedan. Prošlog meseca ministar turizma je uveličao otvaranje “Čeove staze”. Vojnici 4. divizije, jedinice koja je uhvatila Čea, danas pomažu u raščišćavanju terena kako bi obožavaoci i turisti mogli da ponove Čeovo poslednje putovanje. “Britanski imperijalisti”, Čeovi veliki neprijatelji, danas finansiraju očuvanje njegove uspomene. Novac za radove na još teškoj i opasnoj stazi obezbedila je britanska vlada.

Seljanke Ernesta danas zovu “Sveti Če”. Krst nacrtan na podu u učionici u seoskoj školi u La Igueri danas označava mesto na kom je Če ubijen. Na fotografiji slikanoj posle likvidacije polugoli Čeov leš, otvorenih očiju, podseća na jedan od najčešćih motiva u istoriji umetnosti: mrtvog Hrista, tek skinutog sa krsta. Uz legendarnu fotografiju Alberta Korde, snimljenu na jednoj sahrani u tek oslobođenoj Havani 1960. godine, ova slika je imala odlučujuću ulogu u formiranju mita o Čeu kao spasitelju.

Danas jedini dostojni Čeov naslednik u Latinskoj Americi je “supkomandante Markos”. U teško pristupačnim, Indijancima naseljenim planinama Čijapasa ovaj zgodni, romantični konjanik sa crnom maskom preko lica i lulom u ustima stvorio je uz granicu sa Gvatemalom komunističku minidržavu. Meksičke vlasti posle serije pokolja kao da su prepustile Markosu i njegovim “zapatistima” ovu prašumsku oazu. Markosov EZLN više ne predstavlja pretnju stabilnosti u zemlji kojom od jula 2000. godine vlada predsednik Vinsente Foks, bivši službenik Koka - kole.

Na pijacama u San Kristobalu de Las Kasasu, glavnom gradu majanskog Čijapasa, majice sa Čeovim likom kupuju zapadni turisti koji u ovaj kraj dolaze zbog mogućnosti da se primaknu jedinoj danas sasvim bezopasnoj latinoameričkoj gerili. Meksički borci protiv neoliberalnog kapitalizma danas preferiraju jednog dosta uspešnijeg ratnika. Na glavnom trgu u Meskiko Sitiju i na tezgma u San Kristobalu najbrže se rasprodaju majice sa likom Osame bin Ladena.

Bin Laden je danas za neke od frustriranih levičara mnogo uspešniji borac protiv “američkog zla” nego što su Če ili Markos ikada bili. Osama je za života postao ikona na svetskom medijskom tržištu zasićenom efektnim slikama. Bin Laden, neuhvatljiviji od Čea i beskompromisniji od Markosa, stvorio je o sebi sliku snažniju od one koja je ubijenog Argentinca poistovetila sa raspetim Hristom. Lep, bradat i sed čovek sa oružjem u ruci u planinskoj pećini podsetiće stotine miliona nezadovoljnih muslimana na jednu sliku koju - iako je nikada nisu videli - skoro svi imaju u glavi. Predstavljanje lika proroka Muhameda je strogo zabranjeno, ali nema sumnje da ga muslimani širom sveta zamišljaju otprilike onako kako Osama bin Laden izgleda na snimcima iz avganistanskih pećina, emitovanim na Al džeziri.

Za izvestan broj razočaranih levičara Osama je jedini sposoban da udari omraženu Ameriku dovoljno jako da stvarno zaboli. I Če nekada i Bin Laden danas nisu krili da ne bi birali oružje za napad na Ameriku. Obojica su videli SAD kao “zlo” protiv koga se vredi boriti svim sredstvima, uključujući i atomske bombe.

Osami je Bejrut bio ono što je za Čea bio leprozorijum Sveti Pavle. Tu je početkom osamdesetih Bin Laden otkrio dva zla koja će ga pretvoriti u kontroverznog komandanta otpora “američkom imperijalizmu”. O prvom, američko-izraelskoj “tiraniji” i agresiji, Osama je govorio u prošlonedeljnom obraćanju američkim biračima. O porocima, drugom “zlu” sa kojim se kojim se susreo u bejrutskim bordelima i noćnim barovima, govorili su prethodnih godina njegovi prijatelji.

Osamina putovanja - od raskošnih palata Rijada do pećina Avganistana, od bejrutskih barova i oksfordskih do pakistanskih zabiti - podsećaju na Čeova. Tu ima slikovitih predela, humanih poduhvata i zločinačkih dela. Ipak nemojte očekivati jedan holivudski film o Osaminim duhovnim i vojničkim avanturama. DŽoni Dep se prošle godine za naslovnu stranu snobovskog magazina GLJ slikao noseći medaljon sa Čeovim likom.

Fotografija jednog holivudskog srcolomca sa Osaminom slikom neće biti na omotu američkih magazina ni za hiljadu godina. Ružičata filmska bajka koju nam je Holivud ove godine ponudio o Če Gevari nikada neće biti ispričana o čoveku koji se ovih dana hvali da je boreći se “protiv tiranije američko-izraelske koalicije” 11. septembra u smrt poslao 2 973 nedužnih ljudi.

ZORAN ĆIRJAKOVIĆ