O plenu

U trenutku je izgledalo kao da Vuk Drašković zna o čemu govori, da, što bi se reklo, “ima neke informacije”. Već u sledećem, budila se sumnja. Jer, ne bi valjda čovek u moralnom naponu u kakvom je Drašković bio dok je govorio na sednici glavnog odbora svoje stranke, dozvolio da takva stvar kao što je pogibija vojnika u Topčideru ostane nedorečena, kao što je ostala. Na kraju se ispostavilo da je sve vreme zapravo reč o tome da Draškovićeva gospođa, ili već neko iz SPO-a, postane direktor Instituta za bezbednost, “jer je takav koalicioni sporazum”. Ono što je u onom pomenutom, prvom trenutku, izgledalo kao udar na poslednji Miloševićev bastion, koji bi za sobom povukao i čitavu vojnu hijerarhiju i srpsku vladu, bila je, odmah se ispostavilo, obična zloupotreba pogibije dvojice stražara, o čemu već, evo, skoro mesec dana čitava nacija očekuje da dobije bilo kakvu pouzdanu informaciju i o čemu u SPO-u, u tom času, ne znaju ništa više od koga drugog u ovoj zemlji.

Tvrdnja da se u topčiderskim tunelima kriju haški optuženici, ničim potkrepljena, predstavlja još jednu monumentalnu političku neodgovornost i jedino što Vuka Draškovića posle ovog događaja održava na vlasti, jeste činjenica da je politički sistem Srbije popunjen mnoštvom istih takvih kao što je i on sam, dakle, bez osećanja težine za javno izgovorenu reč i bez osećanja za osnovnu ljudsku odgovornost.

Drašković i SPO, ipak, ne bi bili ono što jesu ako u njih ne bi bilo i zrnce nečega u čemu ima i neke opšte koristi, a to je kritika srpske vlade zbog njenog stava u pogledu odbijanja saradnje sa Haškim tribunalom. Problem je u tome što to što vlada ima, u stvari i nije stav. Stav je, na primer, da srpske vlasti neće goniti haške optuženike jer taj sud smatraju nelegitimnim i neprincipijelnim. To bi bio stav. Ali ono što je izrekao Zoran Stojković, ministar pravde - da vlada neće hapsiti generale jer je takvu odluku donela prethodna vlada - nije stav. To je politička, duhovna i moralna impotencija.

Toliko, eto, o tome. Da se vidi da ni Vuku nije lako kada se zalaže za saradnju sa Karlom del Ponte - bez obzira na motive koji ga u tome rukovode. I, da je samo o tome reč, o Haškom sudu, sve bi se moglo svesti na priču o zloupotrebi ljudske tragedije u cilju jednog, recimo legitimnog, političkog zahteva. Ali, tu je i taj zahtev “da se demontira BIA” u koju je “zabranjen pristup svima onima koji hoće i mogu da zavrnu glavu toj aždaji”, rekao je Drašković, misleći bez ikakve sumnje na svoju gospođu kao na onoga ko zavrće tu glavu. Time priča dobija novi, pravi kontekst, jer lavirinti, aždaje, pečati tajne i ostali draškovićevski rekvizitarijum objedinjuju sve ono što treba: pogibija vojnika se samo dobro uklapa u dve stvari kojima je zajedničko jedino to da su na listi prioriteta Vuka Draškovića, a to su gonjenje haških optuženika i likvidacija BIA. Koalicioni dogovor na kojem je utemeljena srpska vlada je poprilično apokrifan dokument (nema ga na službenom sajtu vlade niti na sajtovima bilo koje vladine stranke uključujući i SPO), a funkcioneri DSS-a, poput Andreje Mladenovića, negirali su da je BIA bila predmet tog sporazuma.

No, recimo i da je bila predmet podele među koalicionim partnerima. Ako već Srbija hoće da rasformira svoju tajnu policiju, to “leglo zla”, tu aždaju, treba li to da učini odlukom Skupštine, ili bar vlade, ili će to učiniti zato što Draškovići misle da to tako treba? Da li razlog za ukidanje BIA ili bilo koje vladine agencije treba da bude taj što je u međustranačkoj podeli zapao kao plen SPO-u, a plen je plen i u tome ih neće omesti ni to što Danica Drašković po zakonu ne može da zasniva radni odnos jer je već petnaest godina u invalidskoj penziji? Ili i to spada u prednosti pripadnika vladine koalicije - mogu da budem i u penziji i u radnom odnosu, kako mi kad odgovara. Legalisti u vladi ćute, ništa ne govore.

Problem “zaštite trojice ili četvorice Miloševiću najodanijih komandanata optuženih za ratne zločine” jeste pitanje za koje šef jedne stranke i ministar inostranih poslova ima puno pravo da traži stavljanje na dnevni red, ali u slučaju Vuka Draškovića problem je taj što su Pavković i Lazarević bili “najodaniji komandanti” u vreme kada je Vuk Drašković bio potpredsednik Miloševiću takođe veoma odane jugoslovenske vlade. Tu vladu je napustio ne zbog generala i njihove odanosti, nego posle ubistva Slavka Ćuruvije. “Srbija se suočava sa dve agresije - spoljnjom i unutrašnjom”, rekao je tada, i to svakako čini svetlu stranicu u njegovoj političkoj biografiji, što mu i dalje ne daje moralno pravo da hladnokrvno presuđuje ljudima zbog “odanosti Miloševiću” koja im je, to smo rekli, bila zajednička.

Opsesija ukidanjem tajne službe kod Draškovića i njihove stranke ljudski je razumljiva ako se zna istorija atentata na njih, izvedena u organizaciji te službe, što je tragična činjenica. Tu dolazi i potpuno opravdana ozlojeđenost što ljudi čija su se imena pominjala u kontekstu teških zločina, poput Milorada Bracanovića, kako reče, “primaju platu u vladinim institucijama”. Sve to, ipak, nema nikakve veze sa potrebom ove zemlje da ima takvu službu ili bar da se o njenoj sudbini raspravlja na politički merodavnom mestu. A sa pogibijom vojnika, kako god da su poginuli, sa tim pogotovu nema veze.