Arhiva

Ahtisari plus plus

Dušan Janjić | 20. septembar 2023 | 01:00
Može da bidne, ali ne mora da znači, to je mantra koja se vezuje za Baju Pašića a može se primeniti i na izjave predsednika Srbije, koje su ovih dana ustalasale javnost. Aleksandar Vučić je obznanio da će se pojaviti usaglašen predlog zapadnih zemalja (zapravo EU i SAD) koji bi bio nekakav “Ahtisari plus plus”. Ovaj predlog će uz priznanje Kosova i njegovog mesta u UN sadržati i garancije ulaska Srbije u EU. To će biti praćeno pritiskom da vlasti Srbije prihvate takvo rešenje. Predsednik Srbije je odlučan da ne može da prihvati, da potpiše takvo rešenje i da će odluku doneti narod na referendumu. Zalaganje za referendum kao metod u rešavanju pitanja statusa Kosova Vučić je često ponavljao, posebno u unutrašnjem dijalogu o Kosovu. To može biti referendum o (ne) prihvatanju Sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova. Ovakvo rešenje ne bi bilo najbolje dočekano na Zapadu zbog podsećanja na sličan referendum koji je Milošević organizovao posle Rambujea. Može to biti i referendum o ustavnim promenama koje su nužne ukoliko se dođe do sporazuma. Protiv njega se ne može biti jer je ustavom utvrđen kao način verifikacije promene Ustava Srbije. Po svemu sudeći, a s obzirom na to da su Vučićevi stavovi izneti na sednici GO SNS koji je raspravljao o dolazećim izborima, oni će biti prisutni u predizbornoj kampanji SNS. To je i prilika da se podseti i na to šta je i kako je nastao „Ahtisarijevom plan“ i šta je „Ahtisari plus“. Nakon nereda na Kosovu, u martu 2004. godine, međunarodne sile koje su nadgledale sprovođenje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN (Kontakt-grupa sačinjena od predstavnika Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Italije, Rusije i SAD) počele su da se sve više razmimoilaze oko pitanja šta dalje učiniti. Pet zapadnih zemalja (tzv. Kvinta) smatralo je da čekanje da Kosovo ispuni „standarde pre statusa“ nije dovoljno. Potom je usledila odluka SB OUN, 24. oktobra 2005. godine, da se pokrene „proces određivanja budućeg statusa Kosova“. U novembru 2005. godine, Kontaktna grupa je usvojila vodeće principe za rešavanje statusa Kosova, od kojih jedan je teritorijalni status kvo. Generalni sekretar UN je zamolio Martija Ahtisarija da predvodi proces u kome bi dve strane odredile elemente kompromisnog dogovora. Na osnovi ovih elemenata, posle razgovora u Beču juna 2006, u Parizu januara 2007. godine i brojnih konsultacija u Kontakt-grupi i drugim relevantnim međunarodnim adresama nastao je nacrt dokumenta poznat kao „Ahtisarijev plan“. Tokom 2007. godine, postalo je jasno da neće biti nove rezolucije koja bi zemenila Rezoluciju SB UN broj 1244. To je rezultat interesnog sukobljavanja između Rusije i Kvinte uključujući i odbijanje Moskve da Kosovu da status nezavisnosti kao i drugih faktora u bilateralnim odnosima između Rusije i SAD. U tom kontekstu, pregovarački tim Srbije, tada pod vođstvom Koštunice i Tadića, napušta pregovore i obraća se Moskvi da svojim vetom blokira usvajanje nove rezolucije. Moskvi se pridružila Kina. To je imalo kao posledicu: blokiranje SB UN u donošenju nove rezolucije o Kosovu, ograničavanje manevarskog prostora Beograda u rešavanju pitanja statusa Kosova, jačanje političkog i ekonomskog, posebno energetskog prisustva Rusije u Srbiji i na Zapadnom Balkanu uz pretvaranja ovoga u prostor odmeravanja moći Rusije, na jednoj strani, i EU, SAD i NATO, na drugoj strani. U takvim okolnostima „Ahtisarijev plan“ je, uz podršku Kvinte, poslužio kao osnova za izradu deklaracije o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova i za izradu Ustava Republike Kosovo. „Ahtisarijev plan“ obavezuje Kosovo na izgradnju multietničke demokratije sa garantovanim učešćem srpske i drugih nacionalnih zajednica u vršenju vlasti, sa albanskim i srpskim kao službenim jezicima. On pruža suštinske elemente za snažnu decentralizovanu lokalnu samoupravu, dozvoljava održavanje veza između opština sa većinskim srpskim stanovništvom i Beograda. Činjenica je da Ahtisarijeva misija nije olakšala već je dodatno iskomplikovala proces određivanja budućeg statusa Kosova. Sam Ahtisari se pobrinuo za to jer je izbegavao da pronađe odgovor na zadato mu rešenje: „uslovna nezavisnost“. On nije uvažavao činjenice da je Srbija nezavisna država i da su pitanja statusa i kontrole teritorije Kosova i Srbije međusobno uslovljena. Ahtisari se javno izjašnjavao da ne želi da ubeđuje Srbiju, već da reši problem Kosova. „Ahtisarijev plan plus“ se pojavio kao jedna od ideja o integraciji severa Kosova u Kosovo, u periodu od 2010. do usvajanja Briselskog sporazuma, aprila 2013. godine. Međutim, u javnosti nije bilo jasnog definisanja ovakvog plana. Govorilo se da on podrazumevao najširu moguću autonomiju za sever Kosova, veću od one predviđene prvobitnim Ahtisarijevim planom. Sever bi u toj postavci dobio status autonomnog regiona, entiteta u okviru države Kosovo u sadašnjim granicama itd. U okviru unutrašnjeg dijaloga o Kosovu, koji je inicirao predsednik Vučić, Boris Tadić je, kao jedan od načina održavanja statusa kvo, zagovarao očuvanja „Ahtisarijevog mehanizma” zaštite nacionalnih zajednica na Kosovu, uz tvrdnju da je ta zaštita efikasnija od prihvatanja ZSO. Ne vredi raspravljati o tome kako predsednik zna da će dobiti ponudu koja ne može da se odbije a ni da se prihvati. Realno jer pretpostaviti da je predsednik koji vodi dijalog o Kosovu, već sedam godina, bolje obavešten od mnogih drugih. Iako nema javnosti dostupnih podataka da postoji plan na koji ukazuje predsednik Srbije, ne bi trebalo isključiti da će se u nastavku dijaloga insistirati na nekim od rešenja koja bi se mogla povezivati sa Ahtisarijevim planom. Šta god da je u pitanju ne bi se trebalo odricati od onih rešenja iz Ahtisarijevog plana koja su već ugrađena u Ustav Kosova i u Prvi sveobuhvatni sporazum o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine jer su se pokazali kao efikasni. Jedan od značajnih interesa Srbije i srpske zajednice na Kosovu, istican tokom unutrašnjeg dijaloga, jeste da se realizuje svojevrsni paket koji se može nazvati „ZSO plus” (mada su ga pojedini zagovornici nazivali „Ahtisari plus”). Radi se o tome da bi trebalo usloviti napredak u dijalogu povodom ostvarivanja Briselskog sporazuma o ZSO. Zatim, za srpsku zajednicu bi trebalo dogovoriti ono što imaju Albanci u Srbiji. To je kulturna i personalna samouprava čija bi institucija bila Nacionalni savet srpske zajednice koja bi imala nadležnosti u oblasti kulture, obrazovanja, informisanja, sporta i drugih pitanja od značaja za održanje i razvoj nacionalnog identiteta srpske zajednice. Potrebno je i da se u sveobuhvatni sporazum uvrste garancije za ostvarivanje Aneksa V Ahtisarijevog Sveobuhvatnog plana (garantovanje položaja SPC, očuvanje bezbednosnih zona oko manastira Dečani, Pećka patrijaršija i Gračanica i očuvanje kulturnog nasleđa). Cilj je da se međunarodno verifikuju ova rešenja kako ne bi mogla biti menjana jednostranim aktima. Transparentnost nije odlika Briselskog dijaloga. Zato javnost nije obaveštena o dijalogu, o raznim planovima. To znači da javnost nije spremana da prihvati ono što bi se eventualno političari dogovorili. Umesto da spekulišem o tome da li postoji razrađena politička platforma vlasti Srbije za nastavak dijaloga i koji će ga tim voditi, valja podsetiti da će novi saziv Skupštine i nova vlada morati da izvrše ovaj važan zadatak. Rezolucija GS UN iz 2010. godine, koja je inicirala briselski dijalog a i pregovaračko poglavlje 35, o članstvu Srbije u EU, određuje okvir dijaloga kao punu normalizaciju odnosa. To ne podrazumeva puno priznavanje Kosova od strane Srbije a ni razmenu teritorije. Činjenica je da u poslednjih šest meseci Kvinta nastoje da svoje stavove predstavi kao jedan glas. To je glas za punu normalizaciju odnosa Srbije i Kosova, koja pak može da uključi i neka od rešenja koja se mogu vezati i za „Ahtisarijev plan”. U nastavku dijaloga razgovaraće se i o onome za šta se predsednik Vučić zalagao: o međusobnom punom priznavanju i određenju granica / administrativnih linija. Ali mali su izgledi da će ishod biti onaj koji je Vučić priželjkivao. Stoga nejasnoća Vučićevog govora ne isključuje mogućnost da je „koncept „Ahtisari plus plus“ iskorišćen kao „tehnički naziv“ za punu normalizaciju. To samo po sebi nije loša vest pod uslovom da vlasti Srbije razrade održivu strategiju, da stvore snažnu podršku unutar Srbije kao i stabilna uporišta unutar EU i u SAD. Činjenica je i da je, 2013. godine, u nacrtu prvog sporazuma bila odredba o neometanju članstva Kosova u međunarodnim organizacijama, te i UN. Činjenica je i da se delegacija Beograda, pre svega tadašnji PPV, izborila da ta formulacija ne uđe u sporazum. Verovatno je da će se tada odbačena formulacija pojaviti ali sa značajnom ogradom da „članstvo u međunarodnim organizacijama ne prejudicira međunarodno javni status“. Naravno, ukoliko se Srbija izbori za ono što se kolokvijalno naziva „model dve Nemačke“.