Heroj ulice

Nadam se da vam je poznato - pisala je o tome štampa - kako je pre nekoliko godina, stanoviti Zvezdan Jovanović, široj javnosti poznatiji kao “Zveki” ili “Zmija”, inače optuženi na suđenju za ubistvo premijera Đinđića, hteo da zakolje Čedu Jovanovića. Nije mu pošlo za rukom.

Dogodilo se to u Kuli, malom gradu u kome se nalazilo sedište u međuvremenu raspuštene JSO. Čeda je, dakle, boravio u Kuli, među ubicama. Samo sam vršio svoju dužnost, rekao je. A bio je u to vreme običan narodni poslanik. Postavlja se pitanje: odakle jednom običnom narodnom poslaniku pravo i ovlašćenje da se bavi poslovima koji nisu u domenu njegovog skromnog mandata? To se moralo ispitati na anketnom odboru. Da bi uopšte mogao da svedoči, Jovanović je u pismenoj formi zatražio da bude oslobođen čuvanja državne, vojne i službene tajne. Opet se u javnosti javila nedoumica: po kom to članu skupštinskog Poslovnika jedan običan narodni predstavnik, van tog statusa niko i ništa, može biti upućen u tolike tajne? I da li je svaki poslanik u posedu istog ovlašćenja? To je mnogo velika zajebancija za ovako malu zemlju. Šta uopšte misliti o državi koja barata tolikim tajnama dok oko nas sve propada?

Onda je, kada se tome najmanje nadao, Čeda pao sa vlasti. No, Jovanović je danas više nego ikada uveren da to nije neopozivo. Osnovao je Centar za modernu politiku, što je neka vrsta servisa tamne strane Meseca, krenuo je da oko te virtuelne institucije okuplja druge svrgnute čelnike DOS-a i borbene aktiviste nevladinih organizacija, koji mu prilaze sa nadom da će biti neki faktori u budućoj partiji Č. Jovanovića.

Ali, njemu osnivanje nove političke stranke sa poniženima i uvređenima nije, izgleda, dobitna kombinacija. Više će mu koristiti posećivanje modnih revija, da se džet-set uveri kako je još živ. Napisao je nekoliko otvorenih pisama predsedniku Tadiću, koje ovaj nije pročitao, ali, svejedno, tvrdi da je Čeda neobično talentovan za politiku. Zna on odakle vetar duva, pa je - što je takođe opštepoznato - Čedu marginalizovao u DS. U svojim epistolama Jovanović traži od predsednika Srbije da digne narod na ustanak i zbaci kilavu, izdajničku vladu Vojislava Koštunice. A ne da joj, kao sada, služi u svojstvu ikebane.

Kada tom predlogu nije bilo otpozdrava - jer današnja Srbija počiva na (labavoj) kohabitaciji - Čeda je, uz malu podršku sebi sličnih marginalaca, potencijalnih otpadnika, zatražio da, u okviru DS-a, oformi frakciju, što je raskolnički potez komunističke provenijencije, mada mu je, nezavisno od toga, bilo dobro poznato da statut stranke ne predviđa/ne dozvoljava takvu mogućnost. U DS-u niko ga ozbiljno ne shvata, osim što neki čelnici ozbiljno razmatraju kako da ga isključe iz stranke. To, na svoj osoben način, govori o stranci iz Krunske ulice. Posle izborne skupštine, na kojoj je prevladala Tadićeva struja, obećali su temeljno čišćenje kuće. Od toga nije bilo ništa. Ako se ne računa zamazivanje fleka.

Tako da DS, dok balansira na iskrzanom konopcu, razapetom iznad srpske političke scene, koja je zapravo jedna provalija, zavisi od Čede Jovanovića, to jest, od njegove neopozive trajne marginalizacije, kako u strukturama same stranke, tako i šire, u političkom životu uopšte. Nije baš potez za Nobelovu nagradu, ali jeste dokaz da se tamo, u Krunskoj, još računa sa demokratskom opcijom. Prosto rečeno: jednoj zbilja demokratskoj političkoj partiji nije potreban nikakav Čeda Jovanović.

Istini na volju, Jovanović je kao (dugogodišnji) lider studentskog protesta imao značajnu ulogu u pripremi poslednje revolucije (5. oktobar). Ispostavlja se da mu je to upropastilo karijeru. Nije iskoristio šansu neprikosnovenog heroja ulice - kakav Vuk, kakvi bakrači! - kome su, u zimu 1996-97. godine, lepe beogradske devojke dobacivale - Čedo, oženi me!

Ali, nedugo zatim, kada je taj novi pokušaj građanskog protesta izlečen pilulom ledž specialis, Čeda je tamo-gde-treba saopštio da neće odustati. Već se osećao kao profesionalni revolucionar. Nije želeo da pojede revoluciju, ali će ona pojesti njega. Okupio je oko sebe malu grupu penzionera i domaćica, sve same starkelje, koji su se nazvali čuvarima vatre i koji su godinu dana, svake večeri, besciljno špartali beogradskim ulicama, povremeno izvikujući neke nerazumljive parole. Jeste da su bili senilci u pokušaju, ali, uprkos klovnovskom izgledu, čuvari vatre nisu bili baš bezazleni. Isijavali su mržnju. Ako bi ih čovek, neki slučajni prolaznik, mimoišao dok ide u piljarnicu, mogao je da zaglavi u bolnicu sa teškim opekotinama od njihovih užarenih pogleda.

Čeda je najzad shvatio poruku. Skinuo je minđuše i učlanio se u DS, s namerom da se protiv uzurpatorske diktature iz bračnog kreveta deluje iznutra. NJegov pad je započeo kada se, još kao poslanik na privremenom radu u vladi, na mestu potpredsednika-pripravnika, stavio u zaštitu dostignuća 5. oktobra i proglasio se ekskluzivnim baštinikom Đinđićevog političkog testamenta, one poslednje volje koju Tadić ignoriše.

Što se ovog potonjeg tiče, nikakvog testamenta nema. Uostalom, ako neko sebe već smatra izvršiocem testamentarne volje, red bi bio da javnosti objasni šta mu je to Đinđić ostavio u amanet. Nema druge nego zaključiti da je to samo alibi za pretvaranje 5. oktobra u permanentnu revoluciju. Ovakva ambicija je, što bi rekao stari Lešek Kolakovski, lepa bolest. Svejedno je smrtonosna. Kolakovski, otprilike, kaže (u eseju “Revolucija kao lepa bolest”) da je postojeći svet vredan jedino toga da se uništi do temelja, da je Konačno Spasenje moguće, ali traži Silazak-U-Pakao. Ali, konačno spasenje ne postoji, to je tek revolucionarna fraza. Pakao je revolucionarna stvarnost. Bolje sutra je, sve u svemu, užas. To smo već doživeli.

Istorija uči da su opasne one revolucije kojima nije određen rok trajanja. Budući da revolucija, kao nasilni čin, kao akt diskontinuiteta istorije, konačno - kao iskakanje iz zgloba loše beskonačnosti, mora biti munjevita. I ona može biti izazvana raznim potrebama, pa i potrebom za demokratijom, ali, budući da nije demokratska, da je nasilna, mora biti okončana čim ostvari svoj cilj. Pošto demokratija, čak i onda kada je uvedena revolucijom, nije stanje revolucije. Tamo gde je revolucija permanentna, makar kao permanentni fetiš, nema demokratije. Jer se revolucija, po samoj prirodi svojoj, protivi evoluciji koja je conditio sine ljua non demokratije.

Jovanović misli suprotno. Za njega je istorija završena 5. oktobra. Više puta je vehementno branio takvo uverenje. Nije birao protivnike. U svakome je video novog Miloševića. U Koštunici posebno. Ali, sa permanentnim 5. oktobrom nema demokratije. Problem naše demokratije u pelenama jeste baš takva uspomena na 5. oktobar. Pošto demokratija počinje 6. oktobra, dan posle revolucije, Jovanović je protiv svitanja takvog dana. Za sada, samo verbalno, propagiranjem vizije demokratije kao nove tiranije. On bi da sabljom maže puter na hleb. Nije u tome usamljen. Umalo im nije uspelo. NJegova marginalizacija neće promeniti stvari u korenu.

Ali, od nečega se mora početi.