Leksikon javne reči

Enciklopedije i leksikone, po pravilu, pišu za to posebno osposobljene institucije, sa ekipom stručnjaka iz oblasti za koje su oni kompetentni. Međutim, kada je reč o oblasti novinarstva, toga posla latio se čovek-pojedinac, dugogodišnji novinar i urednik Dušan Đurić.

Poslednja njegova objavljena knjiga je Novinarski leksikon, koji su zajednički izdali DŽU-marketing press i Kompanija “Novosti”. A ranije je, pored još četiri knjige, objavio i Novinarsku enciklopediju.

Iako srpsko novinarstvo nema drugu enciklopediju i drugi leksikon, Đurić kaže da ih je, prevashodno, pisao iz praktičnih razloga, za one koji žele da upoznaju novinarstvo, a onda da znaju šta je šta. To je, inače, u skladu sa onim čime se dugo godina bavi - podučavanjem mladih novinara: samo u “Večernjim novostima”, uz praktični rad, obučio je osam generacija, bio je predavač u školama Jugoslovenskog instituta za novinarstvo, a poslednjih godina predaje i u školama Udruženja novinara Srbije.

Za ove dve svoje knjige kaže da ih je radio “zajedno sa 800 autora iz raznih oblasti”, od kojih su mnogi rođeni pre nego što se novinarstvo pojavilo. A oni su u “lozi” od Platona i Aristotela do Svetozara Markovića i Pere Todorovića, kojima su pridodati i reč i iskustvo danas više poznatih novinara u svetu.

Novinarski leksikon ima 1450 odrednica. Naizgled, to možda i nije velik broj, ali je teško naći neki termin koji se koristi u novinarstvu, a da nije u njemu obrađen. Obrađeni su pojmovi koji se svakodnevno mogu čuti: vest, članak, rubrika, komentar, intervju, feljton, agencija, ekran, emisija, relej, frekvencija, producent, grafika, rotacija, medij, tabloid, brifing... Pojmovi koji se isključivo ili najviše u novinarstvu koriste: desk, šlajfna, tabak, cicero, fleš, retuš, rirajting, rakurs, remitenda, tajming, abzac, lid, zaglavlje, slog, prelom, žanr, embargo, pul... Objašnjeno je i šta su: javno mnjenje, “novinarska patka”, “žuta štampa”, “sedma sila”, tabu-tema, udarna vest... A predstavljeni su i najznačajniji srpski mediji, nekada i sada. Tako u odrednici NIN, pored ostalog, piše: “Nedeljnik koji je odigrao značajnu ulogu u jugoslovenskom novinarstvu i kad je januara 1935. pokrenut, i kad je 1951. obnovljen... Naziv NIN usvojen je 1960. godine i kao simbol novog pogleda na društvene odnose.”

U predgovoru ove svoje knjige Đurić napominje da “jedna od najpismenijih profesija ima manje stručnih knjiga o sebi nego mnoge profesije kojima pisanje nije zanat”, a bivši novinar NIN-a Miloš Mišović, pak, u recenziji, za koju se ispostavilo da je bila njegov poslednji napisani tekst, kazao je: “Ovaj leksikon nije samo jedna od stručnih knjiga čiji je zadatak ispravljanje pogrešno formulisanih leksikografskih izraza. On je bogat inventar medijskih problema, sa kritičkim osvrtom na svaki od njih.”

Povodom ovog svog dela, u razgovoru za NIN, Đurić naglašava da je štampa, zaista, mera slobode u jednom društvu. Ali i ističe da su novinari i u uslovima najgrubljeg agitpropovskog dirigovanja, nalazili načina da kažu malo više od dozvoljenog.

Ipak, jedno je sigurno, kako kaže: “I među kritičarima i među apologetama vlada konsenzus da apsolutne slobode medija nema. Nema, zato što je, na kraju krajeva, uvek neko ‘kapa’. Bilo da je to država, kao osnivač, bilo da su to političke partije, ili da su to njihovi vlasnici.” Podseća i da se u poslednje vreme u Srbiji dosta govori da su sve aktivniji vlasnici velikog kapitala, od kojih mnogi, na razne načine, pokušavaju da utiču na opredeljenje štampe... Jedan od načina kako se upravlja štampom, napominje, jeste osnivanje raznih šarenih, tzv. apolitičnih revija, čime se odvlači pažnja sa glavnih društvenih problema. Kroz pikanterije iz života uskog kruga ljudi, iz tzv. kluba poznatih, skreće se pažnja građana sa onoga od čega narod živi.

A još su stari Rimljani govorili da niko nema pravo da ne zna ono što se javno događa.

Đurić kaže da danas, posle 55 godina provedenih u novinarstvu, retko uživa dok čita štampu, sluša radio i gleda televiziju. “Temelji novinarstva su zanat i etika. A danas uočavam i slab zanat, i slabu etiku; jednostavno, nizak profesionalni nivo”, objašnjava autor Leksikona. “Često se susrećem sa onim što ne spada u ‘novinarski bonton’. Novinar treba sebe da podredi temi kojom se bavi, a dešava se obrnuto. Mnogo je onih koji su zaljubljeni u sebe. Skromnost, jedna od glavnih novinarskih osobina, kao da je potpuno odumrla. Ima mnogo onoga: ja pa ja. To je nedopustivo. Novinar mora sebe da stavi u drugi plan. A obrazovan čitalac, u dobrom tekstu, u kojem nema zamenice ‘ja’, lako će prepoznati dobrog autora, jer će biti zadovoljan količinom informacija koje je on prikupio.”

Novinarstvu danas, kako smatra, najviše prete neznanje, nepismenost, nemoral, neukus i nezainteresovanost. Zato, na osnovu svog dugogodiššeg iskustva, daje sledeće savete: novinar od sebe treba da traži više nego urednik i redakcija; dok istražuje i piše, treba što više da se muči novinar, da bi, dok čita, što više uživao čitalac; Vukovo pravilo “piši kao što govoriš” nije dovoljno strogo za novinare, za njih bi trebalo da važi: “piši kao što govoriš, ako ne govoriš ružno, dosadno, nepravilno i nerazumljivo”; ne treba tražiti od čitalaca da vam veruju na reč, za svaku tvrdnju moraju se dati dokazi. I još ovakav savet: “Mene su učili: Pazi, možda nisi u pravu! A ja poučavam: Pazite, naročito ako ste u pravu!”

Ovaj poslednji savet potkrepljuje i sledećim rečima iz svog iskustva: “Mladim novinarima nekoliko godina sam citirao englesku novinarsku izreku: ‘Budi prvi, ali budi u pravu!’ Nekoliko godina, a onda sam, na osnovi te matrice, formulisao svoj savet: ‘Ako možeš budi prvi, ali moraš da budeš u pravu!’”

Đurić posebno ističe ulogu medija u kulturi jednog naroda: “Novine su pre 400 godina počele kao komercijalna štampa, a onda su počele da se svrstavaju u kulturnu delatnost. Novinarstvo i jeste deo kulture jednog naroda. Ono doprinosi širenju kulture. Ali, nažalost, često se dešava i da se zakida na kulturi: ako u novinama zafali prostora, obično se prvo ‘uštine’ od kulturne rubrike.”

I pored toga što se medijima pripisuje velika moć - neki smatraju da je ona čak na trećem mestu, odmah iza ekonomske i političke moći - Đurić smatra da to, ipak, nije tako, nego da tom moći upravljaju ekonomska i politička moć!