Volterov užas

Nazivaju ga patrijarhom ruske proze, idolom šezdesetih, a neki kažu da je prosto čovek koga uvek prati sreća. Vasilij Aksjonov, ovogodišnji dobitnik ruske Bukerove nagrade rođen je u Kazanju pre 73 godine. Nije mu bilo ni punih pet kad su mu roditelji poslati u jedan od mnogobrojnih Staljinovih logora. Majka, Evgenija Ginsburg, poznata spisateljica, bila je potom u progonstvu u Magadanu gde je Vasilij završio školu. U Lenjingradu je završio medicinu i nekoliko godina radio kao lekar. Od 1960. je profesionalni pisac. NJegovi prijatelji tvrde da je “anđeo čuvar” retko kome u životu sve nedaće pretvarao u srećne događaje kao što se to događalo njemu. I još - da bi, da se bavio bilo čime drugim postigao isto što i u literaturi - a to nije malo - 23 romana i punih 30 godina zvanje živog klasika. Žale i što nije imao više vremena za omiljeni džez a oni koji su čuli njegov glas mogu lako da ga zamisle na operskoj sceni. Pa ipak, Buker za roman “Volterijanci i volterijanke” je njegova prva nagrada u životu. Pisac kaže da ga to veoma raduje:

- Više puta sam predlagan, ali nikad nisam dobio nagradu. Svi moji prijatelji su nagrađivani a ja sam jedini bio “nenagrađen”. Događale su se i neobične stvari. Pre desetak godina, kad je Bela Ahmadulina dobila nagradu u Nemačkoj, pitali su je koga bi ona, od svojih zemljaka, predložila za sledeću godinu. Kada je rekla “Aksjonova” videla je njihova lica gotovo u grču: “NJemu će dati drugi.” Sve do sada nisam shvatio šta to znači. Ne patim za nagradama, ali ne mogu da kažem da mi ne prijaju, ističe laureat.

Srećan kraj imalo je i njegovo progonstvo u Ameriku - kada je 1980. na poziv jednog američkog univerziteta otišao da održi predavanje o ruskoj literaturi, prosto su mu zabranili da se vrati u SSSR. Domaćini su mu ponudili mesto profesora na univerzitetu. Nastavio je da radi i kada mu je Gorbačov vratio državljanstvo - pune 24 godine.

- Ovog proleća sam otišao u penziju sa Univerziteta DŽordž Mejsen na kome sam radio 18 godina, a ukupno sam na američkim univerzitetima radio 24 godine. I zadovoljan sam. Nije to najgore mesto u Americi, a možda je i najbolje. Preselio sam se u Moskvu i u francuski gradić Bijaric gde se usamljujem kad pišem. Kad mi dosadi samoća, dolazim ovde gde se utapam u vrevu megapolisa i gde ne prestaje da zvoni telefon, stalno me negde zovu, nešto promovišu...

Aksjonov stanuje u samom centru grada, na obali reke Moskve u jednoj od takozvanih “visotki”, zgrada nekad rezervisanih samo za Staljinove verne podanike. Kaže da se često i sam čudi tome, ali mu se dopada.

NJegovi ovogodišnji uspesi počeli su mnogo pre nego što su se u knjižarama pojavili “Volterijanci...” - po romanu “Moskovska saga” snimljena je TV serija koja je potukla sve rekorde u gledanosti. Naravno, oni koji su čitali knjigu ne mogu biti zadovoljni pretvaranjem ozbiljnog romana o tragičnom Staljinovom vremenu u “sapunsku operu” - ali njih je mnogo manje. Milioni TV gledalaca čekali su s nestrpljenjem svake večeri novu epizodu kako bi saznali šta se dalje događalo. Sam Aksjonov pojavio se u poslednjoj epizodi i na taj način pokazao svoje pristajanje na izmene koje su napravili scenaristi.

- Da sam stalno bio uz reditelja i scenaristu i ispravljao sve što oni urade, verovatno bi ispalo drugačije, bolje. Ali ja za to nisam imao vremena. Desilo se čudo, moje knjige, koje su uvek imale čitaoce ali nikad nisu bile bestseleri u pravom smislu reči, sada se prodaju svuda, u metrou, u većim samouslugama... izdavač ne može da naštampa onoliko koliko se traži. Verujem da je to bilo korisno i zato što su već stasale generacije koje malo čitaju i gotovo da i ne znaju ko je bio Staljin.

Pisac se priseća da je prvi deo romana i kod nas piratski preveden pre desetak godina i to sa engleskog jezika. Sledeće dve knjige se nikad nisu pojavile, a da su ga, konačno,”dve prevodilice” prevele sa ruskog. One, nažalost, ne mogu da nađu izdavača! Nadamo se da će oreol koje piscima obično daju nagrade pomoći da se ovo zaista izuzetno delo nađe i pred našim čitaocima. Pri tom ne treba zaboraviti ni “Carski rez”, “Pomorandže iz Maroka”, “Opekotinu”...

Aksjonov se ne slaže sa mišljenjem koje se sve češće čuje na Zapadu - da je ruska literatura u krizi. U njoj, doduše, nema remek-dela, ali koja ih danas ima?

- Po mom mišljenju u razvijenim zemljama sa tržišnom ekonomijom književnost je u ubogom stanju. I u Americi i u Francuskoj ona doživljava sistemsku krizu. Ruska literatura je, smatram, najživlji deo svetske literature. Remek-dela je malo, ali postoji nada da se u ovakvoj produkciji mogu pojaviti. Brine me što se pojavio mehanizam mnogobrojnih nagrada što, po mom mišljenju, degradira književnost. S punom odgovornošću izjavljujem da ni u jednoj zemlji na svetu periodika ne posvećuje toliko pažnje književnosti i umetnosti, čak pomalo i sa istorijskom notom, kao ovde u Rusiji, kaže Aksjonov.

Zanimljivo je da je sponzor ruske Bukerove nagrade fond “Otvorena Rusija” čiji je osnivač Mihail Hodorkovski već više od godinu dana u zatvoru pod optužbom da nije plaćao porez. Jednu od njegovih osnovnih kompanija država je na ime duga, upravo nacionalizovala.

- Ima tu nešto patološko, kaže Aksjonov. Ne znam da li je Hodorkovski plaćao porez ili nije, da li je kršio zakon, ali ne mislim da treba da sedi u zatvoru. Dovoljno je da mu se uzme pasoš da ne može da izađe iz zemlje sve dok sud ne razjasni situaciju.

Na dodeli nagrade Aksjonov je rekao da želi da zahvali i onome koga “nazivamo našim sužnjem” i, podigavši dva prsta, uzviknuo “Sloboda Hodorkovskom”.

Roman za koji je pisac nagrađen, razlikuje se od svih koje je do sada napisao. U osnovi je originalna prepiska između francuskog filozofa Voltera i ruske carice Katarine Velike, kupljena u nekoj antikvarnici u Parizu “za 800 dolara”. Aksjonov piše o susretu između njih dvoje (koji se nikad nije dogodio) na ostrvu “Ćerke-majke”. Oko tog susreta događaju se svakakve stvari - nekad obične šale, a nekad smrtno ozbiljni simboli. Jedan od najinteresantnijih je sledeći - pred čitaocima je platno na kome su naslikane razne figure - smešne, tužne, vesele. One razgovaraju skaču, svađaju se, vode ljubav... Odjednom se platno podiže i iza njega se vidi samo praznina. Ali pisac ide dalje - nije istina ono što se vidi kad se podigne platno - život se odvija na platnu, makar bio i izmišljen, jedino on je pravi. Na tom platnu ističu se dve izuzetne ličnosti - Volter i Katarina, koji se zapravo nikad nisu sreli, a svako od njih je na svoj način obeležio svoje vreme.

Volter razmišlja o sudbini ruskih seljaka, on je veseo, govori o svojim ljubavima, pleše, šali se.

- On je bio čovek neobične harizme. Veoma svetski, veoma veseo. Takvim ga ja zamišljam. Možda je to samo moja predstava o njemu. Za mene on je bio veoma mlad čovek od 70 godina, veoma živ i pokretan.

Kroz celu priču probija Volterov užas pred ruskim buntom koji je uvek besmislen i bespoštedan i njegova nada da će se vlast u Rusiji nekad “evropeizovati”. Iz romana se možda može i razumeti ruski odnos prema revoluciji. Zahvaljujući svom iskustvu sa Velikom otadžbinskom - sve revolucije ih plaše. Čim se makar malo veća grupa ljudi nađe na ulici - nešto je tu sumnjivo. Tako je ovih dana i u Ukrajini, smatra Aksjonov.

- Ukrajina nam je uvek izgledala zaostala u smislu demokratskog razvoja. I odjednom tako potresno suprotstavljanje svim tim veprovima sovjetskog tipa koji su zaseli na vrhu. Mi smo naravno svesni da Juščenko nije idealan simbol antisvinjstva, on je takođe delimično njihov. Ali Julija Timošenko, ona nije.

Ono što se dešava u Ukrajini, to je trenutak prave duhovne revolucije o kakvoj nikad nisu govorili boljševici, ali o kojoj je govorio Lav Tolstoj. U jednoj njegovoj pripoveci postoji opis scenarija duhovne revolucije koja neobično podseća na avgust 1991. godine u Moskvi kad je vojnik odbijao da puca, oficir odbijao da kazni vojnika, a general - oficira. I na taj način niče, kao stog sena, duhovna revolucija nepotčinjavanja. Upravo se to dogodilo u Kijevu. I ja mislim da će to odjeknuti na teritoriji svih bivših sovjetskih zemalja. I u Rusiji, takođe.

A na pitanje da oceni komentare da je reč o “nametnutoj” ili “uvezenoj” revoluciji, Aksjonov kaže:

- Pa šta ako je nametnuta. Kamo sreće da je neko spolja sprečio Staljina da sprovede svoje revolucionarne ideje - preživeli bi milioni ljudi. Da li bi se svetskim žandarmom nazivao onaj ko bi zaustavio Staljinove zločine? Uostalom “žandarm” u Francuskoj uopšte nema negativnu konotaciju.

O Americi u kojoj je proveo veliki deo svog života, Aksjonov kaže:

- Amerika u istorijskom smislu mora postati svesna da imperije nisu večne i da treba na neki način da evoluira i stvori novo društvo. Tamo je, po mo mišljenju, vrlo surov biznis i to je najnegativnije što ja u njoj vidim. On je tako alav, grabežljiv, nije otvoren liberalnim idejama i humanitarnim akcijama.

U Americi je došlo do velikog raskola - šta da se radi i kako da se zaštiti od terorizma a u isto vreme ostane otvoreno društvo? To je sada za njih najveći problem. Uspešna borba protiv terorizma preti da donese nepredvidiv rezultat. Ako se iskoristi sva tehnologija koja tamo postoji, može se otkriti svaki terorista, ali zato treba pratiti milione mirnih građana. I može da nastane antiutopija, nekakav novi Orvelov svet u kome svako kontroliše svakoga...

Odlazak Suzan Sontag Suzan Sontag, romansijerka, esejistkinja i politička aktivistkinja, koja je odlučno kritikovala američku spoljnu politiku i vojne akcije preduzete posle napada od 11. septembra, preminula je u NJujorku 27. decembra 2004. godine. Imala je 71 godinu i već izvesno vreme bolovala je od leukemije. Sontagova, inače ćerka trgovca krznom, napisala je 17 knjiga, uključujući tu i veoma uticajnu studiju iz 1964. godine o gej estetici, “Beleške o kempu”. Poslednjih godina, međutim, najviše pažnje privlačila je svojim vrlo glasnim i otvorenim protivljenjem ratu protiv terorizma koji je povela Bušova administracija. Samo dva dana posle napada na NJujork i Vašington 11. septembra 2001. godine Sontagova je pokrenula čitavu lavinu polemika kada je u “NJujorkeru” objavila da “akcija Al kaide ne može da se tretira kao kukavički čin”. “Zapanjujuće je i duboko pogađa odsustvo svake veze između monstruozne doze zbilje koja nas je zapljusnula pre dva dana i ispraznog dogmatskog moralisanja, pa i direktnih prevara koje javne ličnosti i televizijski komentatori tim povodom pokušavaju da nam podmetnu”, pisala je Sontagova. “Čini se da su glasovi svih onih koji su dobili dozvolu da izveštavaju o događaju udruženi u kampanji čiji je osnovni cilj infantilizacija javnosti. Gde je priznanje da ovo nije bio nikakav “kukavički” napad na “civilizaciju” ili na “slobodu” ili na ili “slobodni svet”, već napad na samoproglašenu supersilu, napad čije je organizovanje kao posledica konkretnih američkih savezništava i akcija?” Suzan Sontag, koja je o sebi samoj govorila da je “fanatik ozbiljnosti”, rođena je u NJujorku 1933. godine kao Suzan Rozenblat; rane godine je provela u Arizoni i Los Anđelesu. Otac joj je preminuo kada joj je bilo pet godina, a njena majka, inače alkoholičarka, docnije se udala za Nejtana Sontaga, kapetana američke vojske. Sontagova je svoje detinjstvo opisivala kao “dugu kaznu zatvora”. Preskočila je tri razreda i maturirala sa svega 15 godina; razredni starešina joj je rekao da u srednjoj školi jednostavno gubi vreme. Majka ju je, međutim, upozoravala da se nikada neće udati ako ne prestane da čita. Iako je napisala i nekoliko romana, najveći književni uticaj ostvarila je kao esejista. Delo “Beleške o kempu” koje joj je donelo ugled velikog pisca nove estetike popularisalo je dotad neviđeni odnos prema popularnoj kulturi - “toliko je loše da je dobro”. Od 60-ih godina Sontagova se neprestano bavila politikom. Bila je na čelu američkog PEN centra od 1987. do 1989. godine. Kada je ajatolah Homeini izdao fatvu protiv Salmana Ruždija zbog “Satanskih stihova”, Sontagova je bila ta koja je organizovala proteste u celokupnoj književnoj zajednici. Tokom 90-ih godina putovala je u bivšu Jugoslaviju zalažući se za to da međunarodna akcija preduzme akciju ne bi li zaustavila građanski rat. Meksički pisac Karlos Suentes svojevremeno je rekao o Suzan Sontag: “Ne znam nijednog drugog intelektualca čiji je um tako blistavo jasan i tako čudesno sposoban da povezuje, spaja i asocira. Suzan Sontag je zaista jedinstvena”. Endru Bankomb (“The Independent”)