Maljčiki

Nekoliko dana pre kraja sada već davne 2004. godine Demokratska stranka je najavila kako će, čim prođe ova serija praznika, krenuti sa velikom marketinškom kampanjom u široke narodne mase, sa edukativnim ciljem da i tako potvrdi svoju vodeću ulogu unutar tzv. demokratskog bloka i da, objasnivši neminovnost još jednih prevremenih parlamentarnih izbora, preuzme na sebe odlučujući teret odgovornosti u budućoj vladi.

Od toga još nema ništa. Biće, kako rekoh, posle praznika. No, svejedno, ova (preteća) informacija potvrđuje tezu o DS kao marketinškoj agenciji, ali i to da njen proklamovani najnoviji marketinški cilj prevazilazi Šaper-Krstić-Đilas-Sači-Sigela potencijale. Jer, voljna da to učini što pre, da do izbora dođe odmah, Demokratska stranka je takođe svesna da sama ne može da sruši vladu.

Doduše, ona to može da učini tek u (pred)izbornoj koaliciji sa nekom drugom političkom strankom; jednostavnije rečeno - samo sa radikalima. Taj savez je principijelno nemoguć, najpre otud što ga SRS neće (Nikolić je, onako intimno, naklonjeniji DSS-u), ali i zato što ga se DS plaši, jer bi joj se sigurno olupao oglavu. Postoji i treća solucija, najprobitačnija, ali zato i najmanje moguća - da se DS poveže sa nekom od onih stranaka iz “vladajuće koalicije” koje iovako stalno prete da će napustiti vladu i time izazvati njen pad. Nevolja je što se radi o plašenju mečke rešetom. Nezadovoljni Koštuničini partneri su zapravo, uz postojeću parlamentarnu većinu, garant stabilnosti vlade iz prostog razloga jer su svesni da na tim (za sada virtualnim) prevremenim izborima ne bi prešle cenzus za ulazak u Skupštinu.

S druge strane, nepobitno je da je Demokratskoj stranci, koja je na “decembarskim izborima” kažnjena zbog svojih grehova iz prošlosti, porastao rejting posle Tadićeve pobede na predsedničkim izborima s početka leta 2004. godine. Što bi se reklo, došla im “mala snaga”. Da su parlamentarni izbori održani tada, odmah posle predsedničkih, DS bi verovatno imala znatno više poslanika negoli što ih ima danas, a možda bi mogla da samostalno formira “manjinsku vladu”.

Uvek se desi nešto što nevesti sreću kvari. Pa je, sudeći po izveštajima agencija za ispitivanje javnog mnjenja - čak i onih koje su principijelno naklonjene DS-u - rejting stranke iz Krunske ulice počeo da opada. DS je, istini na volju, još daleko od mogućnosti da se preseli u “vanparlamentarne stranke”, ali je, isto tako, njena tvrdnja da će, posle izbora, preuzeti na sebe “odlučujuću ulogu” u sve većem nesporazumu sa objektivnim stanjem stvari.

Za divno čudo, baš zarad toga izbori su za DS još neophodniji. Demokratska stranka bi da kapitalizuje svoj sadašnji rejting, kakav je-takav je. Svakim danom će biti sve niži. Otuda ideja o pomenutom marketinškom planu. DS se oslanja na činjenicu kako ankete među građanstvom pokazuju nezadovoljstvo postojećom vlašću. To nezadovoljstvo nema odgovarajuću potporu u rasporedu parlamentarnih snaga. Poslanike je, da podsetimo, birao isti taj nezadovoljni narod. On ih može smeniti revolucijom - koje nam je svima pun k....- ili na novim izborima - što bi DS više volela. Loša joj računica. Najpre zato što izbora u dogledno vreme neće biti, ali i otuda što na njima, ako se nekim čudom ipak dogode, DS ni izbliza neće proći onako kako očekuje. Zašto? Zato što uporno radi u korist vlastite štete. U tom smislu, rejting je nemilosrdan.

Nažalost, padu rejtinga DS doprineo je i Boris Tadić. Vaterpolisti se teško snalaze u državničkim poslovima. Tadićev osnovni “greh” je što je, mada izabran za predsednika Srbije, svoj dosadašnji mandat koristio isključivo u ulozi predsednika DS. Da li Ustav to dozvoljava? Opet, s druge strane, bio Tadić predsednik ovog ili onog, njegova vladavina je popločana greškama. Boravak na Olimpijskim igrama, azil na VMA i glasanje za “Ravnogorsku spomenicu” nećemo ovom prilikom. Ali, Tadić je imao susrete sa američkim senatorima koji otvoreno zastupaju albanske interese, prognozirao je Kerijevu pobedu na tamošnjim predsedničkim izborima, pozvao je Srbe da izađu na kosovske izbore, izbegao je susret sa Ivom Sanaderom, izmislio je atentat etc. Nema sumnje da je neke od ovih poteza izveo samovoljno, u skladu sa narcisoidnom crtom sopstvenog karaktera, no pre će biti da je većinu izvršio po uputama svog savetničkog tima, koji nije dorastao poslovima ove vrste, a brojčano je sastava na nivou pešadijske brigade. I ima privilegije: dok fudbaler Ćirković, koji je i te kako potreban svom timu, guli pasulj u kasarni, Vuk Jeremić, dipling hemičar, vojsku služi na Andrićevom vencu. Oružje tom prilikom ne nosi.

Moralnom integritetu DS nisu pomogli prethodni parlamentarni izbori; naprotiv. Ta stranka je, istini na volju, osvojila značajan broj mandata. Decembra 2003. godine, posle izbora, u parlament je, računajući i DS, ušlo šest političkih partija - SRS, DS, DSS, SPS, SPO, NS. Danas ih tamo ima bar trinaest. Otkud? Otud što je DS na svoju izbornu listu primila lidere nekih gubitničkih partija, to jest, izvesne “slobodne strelce” koji su od partijskog članstva posedovali jedino zastavu i pečat. To je, formalno gledano, bilo u redu. Pokazalo se da je bez DS ono što se, ničim izazvano, zvalo DOS samo magla u pantalonama. Ali, ušavši preko tuđih leđa u Skupštinu, “jednočlane” ili “dvoglave” partije odbacile su svog veštačkog roditelja, te, osnovavši sopstvene poslaničke klubove, često glasaju protiv DS-a i protiv njene (klimave) kohabitacione politike. Ponašaju se kao “univerzalna rezerva”: mogu da igraju i za “Zvezdu” i za “Partizan”, već prema potrebi.

Nije tu kraj nevoljama. Jer, postavši na prevaru “parlamentarne stranke”, koje imaju svoje legalne poslaničke klubove, one primaju iz budžeta sredstva predviđena za finansiranje parlamentarnih stranaka, neke 100.000 evra, druge više, no, sve u svemu, koštaju državu milion (i kusur) evra po godini. To je ono što se zove “korisna malverzacija”. Međutim, poučeni ovim primerom, čak i oni građani koji su na “decembarskim izborima” glasali za DS dobro će promisliti hoće li to ponovo učiniti ukoliko se opet na listi partije iz Krunske ulice nađu lideri propalih stranaka, kojima je jedini cilj da opljačkaju državu, ili DS nastupi kao sumnjiva koalicija sa nekom partijom suprotnih političkih pogleda i opasnih namera.

Bdž the njadž, Tadić je stekao popularnost kada je, usred predsedničke predizborne kampanje, na državnoj televiziji priznao kako se “afera Bodrum” zbilja dogodila. Mada je njegovo izvinjenje zbog tog skandala otišlo na pogrešnu adresu, ono je ipak pobudilo simpatije u narodu. Boris je istom prilikom obećao da će, čim postane predsednik Srbije, krenuti u radikalno čišćenje kuće u Krunskoj ulici, da će iz DS-a izbaciti sav prljav veš i njegove nosioce, pa će se, je li, oslobođena balasta afera, stranka preporoditi.

I šta se dogodilo? Ništa. Jedino je iz DS-a izbačen Čeda Jovanović zbog navodnog greha kršenja stranačke discipline. Oni koji su izvršili dela za kakva je zaprećena zatvorska kazna u trajanju od 10 godina, nisu osetili nikakve konsekvence. Naprotiv. Nagrađeni su. Bojan Pajtić, koji je mahao lažnim računima za taksi vožnju Bodrum-Istanbul (800 kilometara), postao je predsednik vojvođanske vlade. Aleksandar Radosavljević, koji je mahao falsifikovanim avionskim kartama, narodni je poslanik. “Pravno perfektni” Boško Ristić nije stražarno sproveden logopedu. Sve je pojela maca. Nema garancija da se to ne može ponoviti. Ko laže, taj je pravi demokrata.

Četvrti otežavajući slučaj može biti baš isključenje Čede Jovanovića iz DS-a. Mada je, u principu, to pozdravljeno, jer remetilački dogmatsko-revolucionarni faktor nije potreban stranci koja se smatra demokratskom, izgleda da stvar nije baš jednostavna. S jedne strane, ispostavlja se da je to bio akt uvređenog Borisa Tadića, koji nije više želeo da trpi Jovanovićeve kritike, usmerene ka medijima. No, s druge strane, i zato kako bi u svojoj kritici vlade preuzeo Čedin “vokabular”, verujući da je to dovoljno da kabinet V. Koštunice padne. Opet, teško se može poverovati tvrdnji potpredsednika DS-a Petrovića da je Jovanović u stranci predstavljao marginalnu ličnost. Jer to, ispostavlja se, nije tačno. Pristalice nepostojeće liberalno-demokratske frakcije ne mogu se baš brojati prstima jedne ruke, te, kako su oni - po Čedinoj preporuci - ostali članovi DS-a, da se za svoje stavove bore “iznutra”, to može proizvesti samo dva ishoda: ili rascep stranke (što je ipak malo verovatno) ili seriju daljih isključenja onih koji narušavaju partijsku disciplinu. Biće nužno. Osim što je reč o “komunističkom metodu”, koji neće baš oduševiti birače. Kako poverovati da je DS “vodeća snaga” demokratskog preobražaja kada se u njoj zbivaju takvi unutarpartijski obračuni, što može biti signal - i jeste - kako je i jednima i drugima isključivo do gole vlasti.

Vratimo se početku. U nameravanom marketinškom projektu DS-a odmah se uočavaju i neke strateške greške. Pogrešni koraci. Svesna da njen plan o rušenju vlade počiva na klimavim nogama kišne gliste, DS je u kampanju krenula kao da su parlamentarni izbori već završeni, da je ona opet na vlasti, u kojoj ima odlučujuću ulogu zarad svog “demokratskog potencijala”. Okupila je potencijalne poslaničke kandidate na prigodnu “konvenciju”, što dokonom popu zabranjeno nije, ali je za potpalu njihovog entuzijazma iskoristila smušen govor rođenog gubitnika D. Mićunovića, trenutno predsednika političkog saveta DS-a. U bitku se kreće istrošenom puškom-kremenjačom. Ali, nužda zakon menja. Nevolja je što se, upravo takvim činom, krši Đinđićev politički testament. Jer je znano kako je svojevremeni Mićunovićev Brut bio niko drugi do pokojni premijer. Mićun je to podneo relativno mirno, pokazavši da je civilizovana i tolerantna osoba, osnovavši u okviru DS-a svoj DC, koji formalno (još) nije bio politička stranka, ali je suštinski predstavljao “idejnu frakciju” u lažnom obličju NVO-a. Dalja istorija je poznata. Mićunović je bio kandidat DS-a ne jednim predsedničkim izborima, popivši klasičan nokaut u prvoj rundi, onda je svoju kombi-stranku “utopio” u DS, gde sada, kako vidimo, igra ulogu barjaktara. Nije mu zameriti. Žudnja za vlašću je gora od kokaina. Ali, kakva je u svemu namera DS-a? Gubitnička?