Novomedijska enigma

Nekad su se zvali prošireni mediji. Danas medijska ili intermedijska praksa, povremeno se može čuti i odrednica vizuelni mediji, ali nezavisno od toga koji se termin koristi ovaj oblik umetničkog izražavanja često je predmet brojnih polemika. Iako je u drugoj polovini prošlog veka ili, decidnije, tokom poslednje dve decenije, došlo do fundamentalnih pomeranja na svetskoj likovnoj sceni, tako da pored klasičnih disciplina i izvođačkih umetnosti svoju ravnopravnu ulogu imaju i fotografija, video, digital art i sve ono što se podvodi pod intermedijsku praksu, ona u Srbiji ima drugačiju genezu. Najbolji primer za to je Marina Abramović koja je zbog neprihvatanja novih vidova umetničkog izražavanja pre trideset godina otišla iz zemlje. U međuvremenu, ne samo da je postala svetski priznata i cenjena već i jedini profesor performansa u svetu. NJen, uslovno rečeno, veliki povratak na domaću pozornicu desio se na 45. oktobarskom salonu koji je po mnogo čemu bio specifičan. Ono što je po mišljenju mnogih glavna zamerka Kontinentalnog doručka a što ga ujedno i koncepcijski izdvaja u odnosu na sve prethodne Salone, jeste njegova isključivost, odnosno zastupljenost samo proširenih medija. Time su pokrenuta mnoga pitanja i rasprave koje na različite načine utvrđuju, osporavaju ili veličaju mesto i ulogu intermedijske prakse na ovim prostorima. Razgovor sa onima koji su kompetentni za ovu temu započeli smo pitanjem: kakav je u stvari položaj novih medija kod nas?

Ovo je epoha novih medija, kaže teoretičar umetnosti Miško Šuvaković, ali u Srbiji postoji intelektualni, kulturni, politički, umetnički i filozofski konsenzus jer se na nove medije gleda kao na nešto negativno. “U intelektualnim humanističkim krugovima ovde novu eksperimentalnu umetnost shvataju kao umetnost nove globalizujuće, otuđene, amerikanizovane kulture, koja je nasuprot našoj izvornoj, pravoslavnoj kulturi. Paradoks je u tome što ta ideja importa, koja se danas u ime nacionalno-religioznog identiteta uspostavlja u novomedijskoj umetnosti, jeste ista ona parola iz doba komunizma o konceptualnoj umetnosti i performansu: to je import sa Zapada u našu socijalističku realnost. To je paradoks konzervativnih krugova kulture u kojima živimo”, objašnjava Šuvaković.

Da je reakcija na proširene medije slična nekadašnjoj reakciji na pojavu konceptualne umetnosti potvrđuje i vajar Milun Vidić koji je skoro pune tri decenije proveo kao pedagog na Univerzitetu umetnosti. On naglašava da - kako je konceptuala vremenom uticala na savremenu umetnost, pomerila neke granice u njoj i dala joj nove kvalitete - to će se verovatno desiti i sa proširenim medijima. Međutim, on ispoljava i skepsu prema svemu onome što se plasira pod navedenom odrednicom, jer “tu ima puno alternativnih igara, egzibicije, stvari koje se ni po kojem osnovu ne mogu svrstati pod bilo koji vid umetničkog i kreativnog stvaranja. Nadam se da će sito vremena iz toga izvući kvalitet i da će se pojaviti i kritičari koji će se baviti samo time pa će i mnoge stvari tada biti artikulisane”.

Razloge za takav položaj tzv. novih medija kod nas, između ostalog treba tražiti u činjenici da iako postoji veliko interesovanje za ovakav vid izražavanja, on na nekim umetničkim fakultetima dosta sporo postaje deo njihovog nastavnog programa. Tako, dok je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu još od osnivanja 1977. uveden predmet foto-kino mediji koji je nešto kasnije naziv modifikovao u prošireni mediji, na beogradskom Fakultetu likovnih umetnosti studentima je tek od ove školske godine kao izborni predmet ponuđena intermedijska umetnost.

Fakultet nije institucija koja može brzo da odreaguje na zaokrete na svetskoj umetničkoj sceni, kaže Dragan Jovanović, jedan od modelatora ovog predmeta na FLU. “Na Akademiji još uvek postoje podele na slikarski, vajarski i grafički odsek, a teško je ljude koji nemaju tu praksu u životu naterati da razmišljaju kroz medije i da pristanu da oni postanu sastavni deo Akademije jer misle da je to trend”, rekao je Jovanović. O velikoj zainteresovanosti studenata govori i podatak da pored trinaest studenata koji su izabrali predmet intermedijska umetnost, na vežbe dolazi njih osamdeset. Jovanović taj podatak objašnjava time što “u slikarstvu imate dve dimenzije i ono kao takvo ima svoje okvire i kao medij i kao pravac a novi mediji nemaju granice. Nudimo im sve medije: fotografiju, kompjuter, video, performans i sve oblike klasičnog izražavanja ako su shvaćeni kao novi mediji. NJih to interesuje i mi im to pružamo.”

Pozdravljajući ovakav potez, Milun Vidić naglašava da pažnju treba obratiti na organizaciju nastave jer “iz prakse na visokim školama se može videti da slabija deca teže ka improviziciji jer im je lakše da izvuku nešto iz kompjutera i fotošopa nego da savladaju neku veštinu. Moje je mišljenje da prvo treba savladati klasične veštine koje imaju određene kvalitete i zakonitosti i kao takve mnogo mogu da utiču baš u stvaranju novih medija pa tek onda raditi nešto drugo.”

Zastupljenost proširenih medija na umetničkim fakultetima kao i na interdisciplinarnim studijama Univerziteta umetnosti gde već pet godina postoje katedre za višemedijsku i digitalnu umetnost, zajedno sa tim da dominantne muzejske i galerijske institucije u Beogradu, odnosno MSU, Reks, SKC i Remont podržavaju umetnost zasnovanu na medijskoj produkciji, govore u prilog tome da je u jednom smislu novomedijska umetnost ovde dominantan trend, navodi Miško Šuvaković. “Činjenica je da je do 5. oktobra 2000. bila forsirana slika tako da do ovih promena dolazi posle toga i to samo u onoj politici koju sprovodi grad Beograd. Na nivou Republike i dalje je zadržana ista pozicija konzervativnog štafelajnog slikarstva u tradiciji umerenog modernizma. Za to vreme na Zapadu novomedijska umetnost je dominantni umetnički trend i u školskom i u umetničkom smislu”, smatra Šuvaković.

Razlika između svetske i naše umetničke scene je i u tome što su u proteklih petnaest godina velike internacionalne izložbe, kao što su Bijenale u Veneciji, Dokumenta u Kaselu itd., zasnovane uglavnom na medijskoj umetnosti a ne na klasičnoj prezentaciji slike sa kojom smo mi na pomenutim smotrama učestvovali. Prema mnogima, to nastaje kao rezultat neupućenosti komesara ali dovodi i do jedne druge krajnosti - u proteklih nekoliko godina ulogu komesara preuzimaju u ime institucija timovi ljudi koji forsiraju drugu opciju ali i dalje bez vidnih rezultata.

Po rečima Zorana Naskovskog, u svetu priznatog umetnika kad su novi mediji u pitanju, razlika između našeg i svetskog poimanja ove vrste umetnosti vidi se i u tome što je “savremena umetnost na Zapadu deo realnog života u kojem su novi mediji deo te iste realnosti i života koji je postavljen i funkcioniše u okviru sistema i kroz sistem, dok je kod nas realan život vrlo haotičan, pa je samim tim i umetnički sistem slika tog istog haosa. Ovde je veliki sukob između starog i novog, veliki su sukobi između različitih političkih opcija, mnogo toga se radi na brzinu, u naletima i nesistematizovano, a sve u želji za uspostavljanjem što brže i apsolutne dominacije neke od suprotstavljenih opcija. U takvim, haotičnim uslovima je nemoguće ravnopravno funkcionisati sa svetom, a pogotovo ne kada su novi mediji u pitanju”, objasnio je Naskovski.

Kao podstrek onima koji se bave novim medijima, pošto su oni na ovogodišnjem Oktobarskom salonu bili dominantna tendencija, dali su organizatori Salona iznosom od pet stotina evra svakom autoru čiji je rad prošao selekciju. Ovaj, za sada usamljeni potez, teško da može da popravi finansijski lošu poziciju ovih medija jer, kako ističe Naskovski, “otkupi se vrše u okviru kulturnih politika koje se u ovako maloj sredini uglavnom svode na sitne interese određenih grupa i pojedinaca”. On ističe i jedan drugi problem koji nastaje “onog trenutka kada treba uraditi rad, kada ga treba prezentovati i kada to delo treba da naiđe na recepciju i kritike u medijima. To nepostojanje odgovarajućeg sistema koji je u tesnoj vezi sa radom, kod nas predstavlja ključni problem za uspostavljanje vrednosnih kriterijuma i pravilno usmeravanje. Najbolji pojedinci i dalje nisu u odgovarajućim institucijama i dok se to ne promeni sve će biti isto kao i do sada”, kaže Naskovski.

Podsticaj za one koji se bave ovom vrstom stvaralaštva predstavlja i Nagrada za prošireni medij koja se od 1999. godine dodeljuje na ULUS-ovoj Prolećnoj izložbi. Međutim ona, iako nema dugu istoriju zbog “tankih ideja”, nekoliko godina nije dodeljivana.

- Ono što sam video u poslednje vreme svedeno je na najniži nivo, zaključuje Milun Vidić i izražava žaljenje što se čitava kulturna javnost fokusirala na proširene medije, što nije adekvatno kvalitetu. On je naveo da postoji veoma mnogo prodavaca magle koji su finansirani od raznih poklonika te vrste iskaza tako da ima puno importovanih stvari koje su transportovane na vrlo banalan način.

Pitanje koje se time nameće je koliko je naša produkcija nastala pod uticajem Zapada. Uvek su u istoriji dominantne kulture uticale na male kulture, ističe Šuvaković. Tako da “danas, kad kažemo srpski autentični Milić od Mačve, mi zaboravljamo da je to slikarstvo bečkih fantastičkih realista četrdesetih godina, da je to slikarstvo protestantskog fantastičkog slikarstva iz poznog baroka itd. Zapravo autentične umetnosti nema” - komentariše za NIN Miško Šuvaković.

Olivera Vukotić