Na Zapadu, ipak, nešto novo

Od Ščećina na Baltiku do Trsta na Jadranu spustila se gvozdena zavesa i prepolovila kontinent. Iza te linije su sve prestonice drevnih država centralne i istočne Evrope. Varšava, Berlin, Prag, Beč, Budimpešta, Beograd, Bukurešt i Sofija, svi ovi slavni gradovi i stanovništvo koje ih okružuje leže u onome što moram nazvati sovjetskom sferom, i svi su na ovaj ili onaj način ne samo pod sovjetskim uticajem, nego i u velikoj meri, u nekim slučajevima, pod sve većom kontrolom Moskve, rekao je Vinston Čerčil u vestminsterskom koledžu 1946. godine; valja reći, ne glasovitoj ustanovi u Londonu, nego onoj u nevelikom Fultonu u Misuriju. Iskoristio je tada donedavni britanski premijer – prvi mandat mu je okončan godinu dana ranije, praktično zajedno s ratom – prvu posleratnu posetu Americi ne samo da obrazloži zašto su tešnja saradnja Ujedinjenog Kraljevstva i SAD, odnosno miroljubiva ekvidistanca sa Sovjetima, ne samo poželjne no i neophodne, nego i da skuje termin koji će biti sinonim rezultante posleratnih decenija; zaista, u geopolitičkom smislu, „gvozdena zavesa“ će obeležiti drugu polovinu dvadesetog veka. Ostatak njegovog govora teče u obazrivom optimizmu; s jedne strane, nacistička mašinerija je poražena i planeta je spremna da nastavi dalje; ali, kako? Pred najvećim pobednicima se na slavljeničkom stolu našla poveća porcija vrućih krompira: neozbiljno je bilo očekivati da svet jednoglasno vode dve kapitalističke i jedna komunistička sila i nekakva podela sfera uticaja bila je neminovna. Danas je znamo pod drugom važnom jezičkom igrom: „hladni rat“. Potonji krah sovjetske imperije pojedini su videli kao brisanje svih ideoloških i posledično upravljačkih razlika, a Frensis Fukujama, recimo, kao „kraj istorije“ koji je trebalo da proglasi pobedu kapitalističke paradigme. I to se na izvestan način jeste desilo; sve drugo se, međutim, iz osnova promenilo u odnosu na 1991. godinu, makar na pojavnom nivou, pa se već 2014. godine posle ruske aneksije Krima i krvavog rađanja Islamske države počelo govoriti o novom hladnom ratu između Rusije, Kine i Zapada, a od pune ruske invazije na Ukrajinu 24. februara 2022. godine u opticaju se ponovo našla i mogućnost nove blokovske podele sveta. Vitla se čak i nuklearnim sukobom, nečim što je trebalo da ostane u šezdesetim i sedamdesetim godinama prošlog veka. Jedno je izvesno: ako danas i ima prostora za optimizam, mora da bude obazriviji nego te 1946. godine. Uspon Putinove Rusije, zalivan izvozom energenata i ovenčan stabilizacijom Asadove Sirije, uplašio je Ameriku u dovoljnoj meri da je okruži NATO-om kao svojom udarnom pesnicom, a da Ukrajinu kao tampon zonu između Moskve i Zapada evroatlantskom perspektivom privoli sebi (čemu su se, valja podsetiti, pre petnaest godina protivile i Nemačka i Francuska, makar kada je o ukrajinskom članstvu u NATO reč). Putin je u činu očajnika, izvesno pogrešno informisanog, udario na Kijev i druge važnije gradove u komšijskoj zemlji, s namerom da je blickrigom vrati u zagrljaj majke Rusije, koliko god portparol Kremlja Dmitrij Peskov danas govorio da su Moskvu sve vreme interesovale samo na (nelegalnim) referendumima pripojene oblasti, naime, zaporoška, luganska, donjecka i hersonska, uz ranije pripojeno Krimsko poluostrvo. Zapadna granica nekakve nove „gvozdene zavese“ u velikoj meri će otuda zavisiti od ishoda rata u Ukrajini koji s protokom vremena, ispaljenim raketama i sve češćom dronovskom borbom, deluje sve dalje. No, kako su i Rusija i zapadne zemlje kao najveći dostavljači oružja koje Kijev u samoodbrani koristi sve podložniji umoru – jer, niti je Ukrajina kapitulirala za nedelju dana, kako je Putin u potencijalu predviđao u jednom intervjuu 2016. godine, niti je Rusija pod težinom međunarodnih sankcija pala na kolena, što su očekivali Vašington i Brisel – ne treba očekivati da zapadna linija razgraničenja bude mnogo drugačija od trenutne. Ovakav razvoj situacije predstavlja dva opasna presedana. Glavna tema samita NATO-a u Vilnjusu, koji se odigrao 11. i 12. jula, samo je naizgled bilo ubrzano pristupanje Ukrajine; prave debate vodile su se o mogućem članstvu donedavno vojno neutralne Švedske, dok je Finska kao simbol nametnute ravnoteže prvog „hladnog rata“ u jednoj državi paktu pristupila još u aprilu, po najbržem postupku u istoriji Alijanse, nesumnjivo zato što s Rusijom deli čak 1.340 kilometara granice. O Ukrajini ćemo kada se rat završi, govorili su okupljeni lideri, što u praksi znači: Ukrajina i dalje nije deo novog zapadnog bloka, umnogome jer se tom bloku baš i ne ulazi u konflikt s Istokom, a Zapad je zapadnije nego što je ikada bio, i to jeste svojevrsni novitet. Jer, osim Belorusije, Srbije i Bosne i Hercegovine, u nekoj budućoj Evropi kao ispostavi SAD neće biti države koja će makar ravnoteže radi održavati odnose s najbližim istočnim centrom moći. Zauzvrat, ili prethodeći tome, stvar je perspektive, Rusija se prvi put u svojoj istoriji potpuno odrekla evropskog dela svog identiteta i prigrlila koncept „Evroazije“, kako ga je davno iscrtao Aleksandar Dugin, antiliberalni filozof, književnik, kremaljski mislilac i, kažu na Zapadu, neofašista. Zato nisu u krivu oni koji rat u Ukrajini vide kao začetak sukoba različitih civilizacijskih vrednosti, nalazili se oni u Rusiji, Japanu ili usred Brisela. S jedne strane stoji zapadnjački liberalizam, uverenost u vladavinu prava i otvoreno društvo; ili kako bi u Moskvi rekli, neoliberalni kult pedofilije koji nasrće na Boga. S druge, pravoslavni tradicionalizam koji slavi sabornost, zajedništvo i koji se u čudnovatom gambitu protivi konceptu otvorenog društva, ali je po sebi otvoren prema islamu (čitaj: Čečenima, Iranu i Siriji); ili, kako bi rekli bilo gde sa zapadne strane ruske granice, korumpirana diktatura koja jede sve što se od nje ne brani. Pa kako ko voli. No, glavna razlika između prvog „hladnog rata“ i ovog, toliko vrelog da zaziva nuklearne pečurke, jeste u tome što je svet od nikada neostvarenog „kraja istorije“ do danas postao globalizovan. Rusija i Kina ne bi došle u svoje pozicije – prva da godinu i po dana vodi ofanzivni rat, druga da kao budući centar sveta pažljivo meri svoje opcije – da nisu svojevremeno prigrlile kapitalistički model s lokalnim karakteristikama, te da na talasu rasta BDP-a izvoznim politikama nisu osnažile unutrašnje državne, društvene i privredne strukture koje su se bolno oporavljale od kraha komunizma. Više od 1.000 preduzeća iz zapadnih zemalja je nakon sankcija obustavilo poslovanje u Rusiji, a videlo se otprilike u isto vreme i koliko je za Evropu u prošlosti bio važan ruski gas. Vraćanje Hongkonga pod kontrolu kineske države, što je bila prethodnica najavljenog trvenja za Tajvan, pokazalo je koliko je ovaj grad-država bio važan za sve zainteresovane strane: Peking je kroz njega uvlačio tehnologije i investicije, a kroz njega održavao informacionu spojnicu sa Zapadom. Ne bi tako bilo da čovečanstvo prisustvuje zanovljenom sukobu komunizma i kapitalizma, ili pukog antifašizma i nacizma, koliko god se obe strane upinjale da ga tako predstave. Neposredna budućnost je kapitalistička, ko god odneo prevagu na kraju, i to dodatno otežava prognozu lokacije nove gvozdene draperije. Jer, tu su sada i Modrijeva Indija, i Lulin Brazil, i Erdoganova Turska, pa i Južnoafrička Republika, u izvesnoj meri: regionalne sile koje će kao važna čvorišta globalnokapitalističkog svet-sistema nesumnjivo radije sarađivati s onim akterima koji ponude više ili bolje. Uz to što će blokovska podela sveta biti fluidnija, iako se blokovi nesumnjivo formiraju, ona će biti i poprište borbe za dušu sitnijih, zavisnijih država, naročito u centralnoj Aziji, gde će Peking i Moskva tek da odmeravaju diplomatske snage. Slučaj Kazahstana pogodan je primer: nekih 39 odsto stanovništva ovog tradicionalnog partnera Rusije, kako u Evroazijskoj ekonomskoj uniji, tako i u Organizaciji dogovora o kolektivnoj bezbednosti, podržavalo je spoljnu politiku Rusije, a kada je rat 2022. godine počeo, podrška je opala na 13 odsto. Možda zato što je još 2014. godine Putin rekao da „Kazahstan nema državotvornu tradiciju“, te da su „želje tamošnjeg naroda za vezama s Rusijom duboke“. Predmetno istraživanje javnog mnjenja su, tvrdili su u Moskvi, naručili gadovi iz Vašingtona, a uzgred pospešuju lokalne neonacističke sentimente. Zvuči poznato? Kako bilo, Kazahstan još nije uveo sankcije Rusiji, niti će, po svoj prilici, ali je zato preuzeo svaku meru da zaštiti sopstvena preduzeća od mogućnih sekundarnih sankcija. U tome im najviše pomaže upravo Peking koji je povećao izvoz superprovodnika u ovu centralnoazijsku zemlju, koja ih je do sada prodavala gotovo isključivo Rusiji. Gde je tu Srbija? Zavisi koga pitate. Praktično okružena NATO članicama, ali potpisnica Partnerstva za mir, koje podrazumeva visok stepen saradnje s vojnom alijansom. Okružena članicama EU ili kandidatkinjama za članstvo, što je, uostalom, i sama, nezavisno od realne politike beogradskih vlasti. Zemlja tegobne prošlosti i nemale odgovornosti za devedesete, ali i sama žrtva tih devedesetih, pa i odnosa koji su Vašington i Brisel kasnije prema njoj zauzeli. S Kosovom u svom sastavu, kaže Rusija, ali samo dok međunarodna zajednica ne prizna pripajanje četiri okupirane ukrajinske oblasti, kao da dobacuje Putin. Pomalo i dalje zagledana u jugoslovensko nasleđe čiji je integralni deo politika nesvrstanosti, koja, nažalost, u borbi dve veoma slične zveri, može da se ispostavi kao neostvariva, pa i pogubna. Seksi socijalizma, ili socijalizma s ljudskim likom, više nema, pa ni od Vardara do Triglava, ako ga je ikada i bilo; čovečanstvu je preostao kapitalizam čijim prirodnim kontrakcijama ono upravo prisustvuje. A nema te gvozdene zavese koja može da pomenute kontrakcije sakrije ili ulepša, gde god da je moćnici postave. Stefan Slavković