A šta kada pasulj cikne

Prođe i Mala Gospojina, prođe među Srbima još jednom jedna velika judeohrišćanska zabluda. Jer, pazi, nepostojeća Marija, majka nepostojećeg Isusa iz Nazareta, rodila se, gle, baš na dan kada se leto i jesen sastaju?! Kao da Srbi, hiljadama godina pre Milankovića, nisu znali za sastanak leta i jeseni i to su, na svoj način, proslavljali sve dok ih Nemanjići nisu utucali u mozak. I kada to znaš, onda ti je isuviše sitna podvala aktuelne vlasti sa parizerom, jer ona time ne pomaže srpsku sirotinju već dobavljače hrane čija se roba više ne prodaje. Mesecima već na TV proizvođači hrane i trgovci reklamiraju sniženja cena i pre nego što se toga moj Alek setio. Morao sam u prošlom broju NIN-a da ga kritikujem, a nisam ga pominjao mesecima. Tako su u belopalanačkim kafićima, a i u Mokri, na vrelu, počeli da pričaju da sam na mala vrata prišao naprednjacima. A zašto sam prestao da spominjem mog Aleka? Ne mogu da pevam u horu srpske opozicije u kome se mnogo falšira, a ja sam apsolutni sluhista. Iako sam završio nižu muzičku školu, svi kažu da sam mogao da budem poput Stefana Milenkovića, ali meni nije bilo izazovno da doveka cigulišem Vivaldija. Više mi se dopalo da budem DŽordž Best sa Novog Beograda. Nego, moj Alek me ovog puta isprovocirao ne samo zbog jeftinijeg pasulja, smrznutog graška, crnog luka i koječega, već i govorom u Ujedinjenim nacijama. Da se razumemo, sve što je rekao bilo je manje-više u redu, ali to već i vrapci znaju. Ali, što se nije odvažio da kaže kako su Srbi ovde, na ovoj zemlji, još iz drevnih vinčanskih vremena, o čemu svedoči vinčansko pismo, gotovo istovetno našoj današnjoj ćirilici, a tu je i Stari srpski kalendar po kome smo, danas, u 7532. godini! Što nije rekao da je carstvo Aleksandra Velikog, ali i ono cara Dušana, izlazilo na tri mora? Morao je to da kaže u Ujedinjenim nacijama, u toj truloj građevini sklonoj padu, koju niko ni za šta ne sluša. A ako naša deca ne počnu da uče da nismo ovde došli u petom veku sa Karpata, već smo ovde iz vinčanskih vremena, od Srbije, još malo, pa neće ostati ništa. E, sad, `ajde da se vratim i pasulju po sniženoj ceni, koga uzgred nema u Beloj Palanci, sem da idem u Pirot ili čak u Niš, pa da me taj pasulj košta kao Svetog Petra kajgana. I, šta ako je taj pasulj ko zna od kad i da mora da se kuva tri-četiri sata, pa ti struja dođe skuplja od pasulja. Elem, pasulj kupujem kod Gospave na belopalanačkoj pijaci. Jeste da kilogram košta 350 dinara, ali se skuva, bato, za dva sata! Još kada tom pasulju dodaš i malo slanine sapunjare, prste, brale, da poližeš! Bajdvej, sapunjara mora da se jede svakog dana, jer hrani mozak. Ali, mom Aleku ne odgovara da Srbima radi mozak, sem kada treba da stignu do biračke kutije. Eto, zato sapunjara košta skoro hiljadu dinara... Nego, pasulj kuvam u šerpi od pet kila tako da sam, za hranu, miran skoro nedelju dana. Ali, desi se da mi pasulj cikne. E, onda uzmem kutlaču pa odstranim površinski sloj, te dodam malo vode i pustim da proključa, i - udri po njemu. K. G. Jung, moj guru iz Švice, ide mnogo dalje od mene: „To što ti radiš sa pasuljem, Bog radi sa civilizacijama koje ciknu. Uzme kutlaču i skloni tu ciknutu civilizaciju sa lica Zemlje. Onda pusti da se Zemlja malo odmori, pa skuva novu civilizaciju. I bojim se da će, uskoro, Bog da skloni i ovu civilizaciju, jer ako su u njoj sportisti postali bogovi, to je pouzdan znak da nam je kraj. Tako je bilo i u vreme Rima, kada su rimski gladijatori bili važniji i od senatora, filozofa i umetnika...“ Moja Crna će samo ljutito da doda: „Lepo je što spominješ da su Srbi i pre Male Gospojine znali kada se susreću leto i zima. A što ne kažeš da su mačke Srbima čuvale hranu od pacova još u vinčanska vremena!“