Poslednja šansa

Hoće li Ujedinjene nacije, pošto su – nakon bombardovanja Beograda i Bagdada bez neophodne saglasnosti Saveta bezbednosti UN i svega što je potom usledilo – očito izgubile status jedinog ovlašćenog čuvara i garanta mira u svetu, doživeti sudbinu svoje prethodnice, “Lige naroda”, koja nije imala snage da se suprotstavi Hitleru? Može li se međunarodni poredak i sistem međunarodnog prava, kakav su – prema svojim potrebama – skrojile sile pobednice u Drugom svetskom ratu, na početku trećeg milenijuma prilagoditi novim uslovima i okolnostima?

Generalni sekretar UN Kofi Anan objavio je prošle nedelje svoj plan za temeljnu reformu svetske organizacije, pozivajući lidere 191 zemlje članice da ga usvoje na samitu planiranom za septembar ove godine. Iako se u UN već decenijama vode razgovori o reviziji Povelje i drugim mogućim promenama, najnoviji plan generalnog sekretara rezultat je rada jednog ekspertskog tima imenovanog pre godinu dana sa zadatkom da brže-bolje smisli šta da se radi da se prevaziđe postojeća duboka kriza UN i preduhitri njen potpuni krah.

Anan bi sada želeo da njegov paket reformi bude prihvaćen po principu “sve ili ništa” (“uzmi ili ostavi”), umesto da svako iz njega uzima (“a la kart”) samo ono što mu se dopada...

Naravno, sudbina Ananovog plana, obnarodovanog prošle sedmice, još je neizvesna uprkos činjenici da velika većina građana sveta Ujedinjene nacije smatra važnom organizacijom i pozdravila bi reformu usmerenu na jačanje njenog ugleda i efikasnosti. Recimo, jedno takvo nedavno sprovedeno istraživanje pokazuje da više od dve trećine ispitanika (preko 23.000) iz 23 zemlje smatra da UN treba da imaju “značajno veća ovlašćenja u svetskim pitanjima”, kao i da Savet bezbednosti UN koji ima isključivo pravo da odlučuje o primeni sile, o ratu i miru, treba da bude “još moćniji i da bude proširen Nemačkom, Indijom, Japanom i Brazilom...”

Ali, problem je u tome što o sudbini i budućnosti UN ne odlučuju građani sveta na nekakvom svetskom referendumu, nego države i vlade. I to pre svega one najmoćnije, a naročito jedna od njih...

Karakteristično je da su podršku Ananovom planu za reformu UN – na ovaj ili onaj način – već izrazile vlade mnogih zemalja Evrope, Azije, Afrike i Južne Amerike, kao i različite međunarodne, nevladine i slične organizacije. Ali, konačni stav oficijelnog Vašingtona, od koga svakako najviše zavisi sudbina Ananovog reformskog paketa, još nije poznat. Ako je suditi po pisanju uticajnih američkih medija, koji tom planu prilaze oprezno i s vidljivim rezervama, posvećujući i dalje mnogo više pažnje navodnoj korupcionaškoj aferi u kojoj su važne uloge dodeljene Kofiju Ananu i njegovim sinu, moglo bi se reći da zvanični Vašington neće žuriti sa izjašnjavanjem.

Odmah nakon objavljivanja plana Kofija Anana za reformu UN, “Wujork tajms” je ponovo krenuo da spekuliše o mogućim rezultatima nedavno formirane specijalne komisije koja treba da ispita da li je bilo sukoba interesa u tome što je sin Kofija Anana, Kojo Anan, svojevremeno radio za jednu švajcarsku firmu, koja je od administracije UN dobila koncesiju za neke poslove u sklopu programa “Hrana za naftu”, odobrenog Iraku u vreme Sadama Huseina.

Iraku je, naime, bilo odobreno da – uprkos režimu sankcija – izveze i na tržištu proda izvesne količine nafte da bi za taj novac nabavio hranu i najnužnije humanitarne artikle.

Pomenuta švajcarska kompanija je na međunarodnom tenderu dobila posao da nadgleda realizaciju ovog aranžmana. A g. Kojo Anan, koji je radio kao savetnik ove švajcarske kompanije za osam godina predanog rada (od 1996. do 2004), zaradio je oko 400 hiljada dolara, odnosno 50 hiljada dolara godišnje (bruto, sa porezima), što je – po nekim mišljenjima – vrlo sumnjivo...

Ananov plan za temeljnu reformu sistema UN sastoji se od nekoliko međusobno povezanih segmenata i – osim rekonstrukcije postojećeg Saveta bezbednosti – podrazumeva program borbe protiv siromaštva u svetu, zaštitu ljudskih prava i osudu svih oblika terorizma.

U prvom od četiri poglavlja Ananovog dokumenta na 63 strane govori se o ekonomskom i društvenom razvoju sveta i detaljno obrazlaže njegova zamisao da sve razvijene zemlje treba značajnije da odreše kesu i izdvoje više novca za razvoj. Za realizaciju tog strateškog cilja Anan predlaže jedan novi mehanizam, sa novim fondovima za razvoj u sklopu UN, što bi trebalo da omogući da se već do 2015. godine ostvare još ranije planirani milenijumski razvojni ciljevi.

Razvojne ciljeve generalni sekretar UN povezuje i sa ciljevima zbog kojih je zaključen sporazum iz Kjota (ozonski omotač, klima...), izražavajući nadu da će se najrazvijenije zemlje odazvati tom apelu.

U drugom poglavlju svog plana, pod naslovom “Sloboda od straha”, Anan apeluje na sve zemlje da postignu saglasnost u domenu bezbednosti, pre svega u pogledu terorizma koji preti univerzalnom katastrofom, i da ostvare neophodan nivo saradnje u sprečavanju širenja oružja za masovno uništavanje, okončanju građanskih ratova i izgradnji trajnog mira u zemljama zahvaćenim ratnim sukobima. I u ovom poglavlju Anan iznosi i neke sasvim konkretne predloge. Predlaže, recimo, da se usvoji specijalna konvencija o terorizmu, što podrazumeva prihvatanje jedinstvene univerzalne definicije terorizma, zatim konvencija o nuklearnom terorizmu i neširenju fisionih materijala koji mogu da posluže za pravljenje atomske bombe...

U trećem poglavlju (“Sloboda da se živi dostojanstveno”) Anan apeluje na zemlje-članice da budu saglasne u jačanju vladavine prava, ljudskih prava i demokratije. Svakako najznačajniji sastavni deo tog poglavlja je njegovo zalaganje da se sprečavanje genocida i etničkog čišćenja, kao i zaštita ljudskih prava, uvrste u one razloge zbog kojih međunarodna zajednica, na osnovu odluka Saveta bezbednosti UN, može narediti primenu sile i sprovesti odgovarajuću oružanu akciju.

Praktično, Anan se zalaže za jednu novu definiciju, i jedno novo šire tumačenje pojmova predviđenih Poveljom, koje uključuje i iskustvo iz oružanih akcija NATO-a protiv SR Jugoslavije. Drugim rečima, on nudi formulaciju koja bi se mogla razumeti i kao naknadno opravdavanje “humanitarnih intervencija”, poput akcije “Milosrdni anđeo”, sprovedene bez neophodne saglasnosti Saveta bezbednosti UN.

U završnom poglavlju, pod naslovom “Jačanje Ujedinjenih nacija” Anan iznosi različite predloge koji se tiču uloge i položaja Generalne skupštine UN, uloge i položaja Ekonomskog i Socijalnog saveta, iznosi predlog da se umesto sadašnje Komisije za ljudska prava formira Savet za ljudska prava... Ali, svakako, najviše pažnje izazvali su njegovi predlozi koji se odnose na Savet bezbednosti UN.

Prema Ananovom planu, Savet bezbednosti UN bi umesto sadašnjih 15 članova – pet stalnih (SAD, Rusija, Kina, V. Britanija i Francuska) i 10 nestalnih – imao 24 člana. To bi omogućilo da u najvažnijem organu UN uvek budu ravnopravo zastupljene zemlje iz Evrope, Afrike, dveju Amerika i azijsko-pacifičkog regiona. Svaki od ovih delova sveta uvek bi imao tačno po šest zemalja (što stalnih, što nestalnih) među članicama ovog tela. Međutim, Anan očito nije mogao da razreši baš sve dileme u vezi sa budućom kompozicijom Saveta bezbednosti, pa je državama-članicama koje će donositi konačnu odluku prepustio da se odluče između dva predložena modela, odnosno varijanata “A” i “B”.

Model “A” predviđa šest novih stalnih članica, ali članica koje – za razliku od starih stalnih članica – nemaju pravo veta. Sem toga, tri nove nestalne članice Saveta bezbednosti, koje bi bile izabrane na period od dve godine (umesto na godinu dana, kako se sada biraju sve nestalne članice ovog tela), uvek bi se birale naizmenično tako da se obezbedi ravnopravna zastupljenost svih delova sveta.

Model “B” formalno ne predviđa kategoriju novih stalnih članica Saveta bezbednosti, ali predviđa jednu novu kategoriju od osam zemalja-članica izabranih na četiri godine, s tim da se njihov mandat može i posle toga obnoviti, odnosno obnavljati unedogled. Dakle, nije šija nego vrat. I, predviđa još jedno mesto za nestalnu članicu sa mandatom od dve godine, koji se ne može obnoviti, i koje će se uvek raspoređivati tako da svi regioni budu ravnomerno zastupljeni.

Ovako ili onako, to svakako znači da bi se među stalnim članicama Saveta bezbednosti – ukoliko plan Kofija Anana bude prihvaćen – mogli naći Nemačka, Japan, Indija, Brazil. Ali, to takođe znači da su Anan i njegovi konsultanti, koji su radili na formulaciji pojedinih segmenata plana, zaključili da je još rano da se razmišlja o eventualnom uključivanju specijalnog predstavnika EU među članice Saveta bezbednosti, bar dok se ne usvoji novi ustav EU, koji bi u tom pogledu mogao doneti znatne novine.