Normalizacija Srbije

Legendarnom britanskom premijeru Vinstonu Čerčilu pripisuje se spokojna tvrdnja da će istorija prema njemu biti blagonaklona. “Znam to, jer ću je ja napisati”, objasnio je svoju tvrdu veru u budućnost Čerčil. Pokolenja mu jesu naklonjena: pre tri godine, u anketi Bi-Bi-Sija u kojoj je glasalo više od milion i 600 hiljada stanovnika Ujedinjenog kraljevstva, izabran je za “najvećeg Britanca” svih vremena.

Sličnu anketu sprovela je 2003. godine, po uzoru na Bi-Bi-Si, i nemačka ZDF televizija, ali su propozicije bile drugačije. Dok su Englezi bili slobodni da predlažu koga god hoće, pa je na osnovu prvobitnih 30 hiljada predloga sačinjena prvo lista od 100 Britanaca (na kojoj su, primera radi, bili svi “bitlsi” osim Ringo Stara), a zatim i “top ten”, lista deset najviđenijih ličnosti sa koje je na kraju Čerčil izglasan za “najvećeg Britanca”, Nemci su se pridržavali drugačijih pravila. Pravilo broj jedan glasilo je da Adolf Hitler ne može biti kandidat za najvećeg Nemca svih vremena. Ni drugi nacisti nisu dolazili u obzir, kao ni “osuđeni ratni zločinci i ljudi optuženi za zločine protiv čovečnosti”, kako su saopštili sa nemačke televizije. ZDF je prvo formirao panel eksperata, taj panel je onda izabrao 250 ličnosti iz nemačke istorije, tom spisku je zatim dodato još 50 imena “probranih” sa spiska onih za koje su se gledaoci izjašnjavali (tako su u obzir ušli i Boris Beker, Štefi Graf i Franc Bekenbauer), da bi se tek onda primenjivao princip jedan čovek, odnosno, jedan gledalac – jedan glas.

Pre samo petnaest godina Srbi bi se, poput Britanaca, verovatno izrugivali “nedemokratičnosti” nemačkog izbora najveće ličnosti svih vremena, na koju je ZDF prisiljen što političkom korektnošću, što stranputicama nemačke istorije. Ima neke gorke ironije u saznanju da bi srpska nacionalna televizija, šezdeset godina posle pobede nad fašizmom kojoj su Srbi (zajedno sa drugim jugoslovenskim narodima) dali ogroman doprinos, danas pri sličnom poduhvatu verovatno morala da uvede slične restrikcije slobode izbora. Morala bi da u startu isključi mogućnost da se prilikom izbora najviđenije ličnosti sa ovih prostora glasa za Radovana Karadžića, Slobodana Miloševića ili Ratka Mladića.

Englezi taj problem nisu imali. I zaista, ko može da imenuje nekog britanskog ratnog zločinca? Nijedno ime ne pada odmah na pamet, što i nije tako logično ako se zna da se britanska imperija prostirala na više kontinenata i da prema domorocima i pobunjenicima nije u svoje vreme bila mnogo manje okrutna od drugih. Pomaže, naravno, to što je uglavnom pisala istoriju svog vremena, ali postoji i jedan savremeni detalj koji iz drugog ugla osvetljava to pitanje.

Skoro je obelodanjeno da je britanski premijer Toni Bler imao mutniji udeo u pridobijanju britanske javnosti za rat protiv Iraka nego što se pretpostavljalo, i da je čak i od svog glavnokomandujućeg oficira u trenutku invazije na Irak, admirala Majkla Bojsa, sakrio detalje o tome koliko su pravno klimavi američko-britanski izgovori za rat. Bojs je u vreme rata bio načelnik Generalštaba britanske vojske; pre napada je zahtevao garancije najviših pravnih autoriteta u državi da je vojna akcija koju će predvoditi po međunarodnom pravu potpuno čista. Bler je od njega zatajio da u tom smislu u vladinom pravnom timu postoje ozbiljne rezerve, i da se državni tužilac u nekoliko navrata na tu temu ozbiljno predomišljao. General Majkl džekson, koga kod nas pamte po tome što nije hteo da “započne treći svetski rat” zbog Veslija Klarka (odbio zahtev potonjeg da se konfrontira sa Rusima oko zauzimanja prištinskog aerodroma 1999. godine, po ulasku NATO-a na Kosovo), u to je vreme svojim pretpostavljenim iza zatvorenih vrata poručivao da je “dosta truda uložio da Slobodan Milošević dospe u zatvor u Ševeningenu”, i da nema “nikakvu nameru da mu se tamo pridruži u susednoj zatvorskoj ćeliji” (prema nedemantovanoj tvrdnji čuvenog britanskog pravnika Filipa Sendsa, koji je upravo objavio knjigu o sumnjivoj pravnoj utemeljenosti anglo-američkog napada na Irak zbog nepostojanja rezolucije Saveta bezbednosti).

To je rekao džekson, a njemu pretpostavljeni Bojs ovih dana u britanskom “Observeru” kaže da se pre napada pribojavao da bi zbog Iraka mogao biti optužen za ratni zločin pred Međunarodnim krivičnim sudom, i da je zato tražio čelične pravne garancije. Znao je da ga to samo po sebi ne bi spasilo eventualne optužnice, ali su njegova upozorenja vladi imala još jednu svrhu. “Da smo moji vojnici i ja išli u zatvor, još neki ljudi bi morali sa mnom”, veli Bojs, a na pitanje misli li pri tom na premijera Blera i vodećeg pravnika u njegovom timu, odgovara: “Naravno da prokleto mislim na njih.”

Ni do čega sličnog, naravno, neće doći, kao što se pokazalo da je portparol NATO-a bio debelo u pravu kada je rekao da nema šansi da NATO u Haškom tribunalu bude optužen za ratne zločine počinjene prilikom bombardovanja Jugoslavije jer je Haški tribunal “sud koji su osnovale NATO zemlje”. (Ispostavilo se da Haški tribunal nije imao kuraži čak ni da reda radi otvori istragu o tome da li je NATO 1999. napadima na civilno stanovništvo počinio neki ratni zločin.) Britanci nemaju nekog velikog razloga da strepe ni od Međunarodnog krivičnog suda, ali treba reći i to da od tog suda nema razloga da strahuje nijedna zemlja koja je, poput Britanije, pokazala kakvu-takvu spremnost da sama izvede pred sud svoje vojnike koji se ogreše o norme humanitarnog prava ili običaje i zakone rata. Moglo bi se, međutim, i u istoriji britanskog ratovanja naći valjanih kandidata za ratne zločine, pa i među generalima. Ovih dana objavljena je knjiga o “krvniku Amricara”, generalu Redžinaldu Dajeru koga je britanski sud oslobodio a britanske vlasti samo penzionisale zbog toga što je 1919. komandovao masakr u indijskom gradu Amricaru gde su njegove trupe na gradskom trgu hladnokrvno pobile 400 ljudi, uključujući i 41 dete. Danas bi njegovo delo bilo kvalifikovano kao akt državnog terorizma, ali je u ono vreme jedan britanski tabloid sa lakoćom skupio 26 hiljada funti pomoći od čitalaca za “heroja” koga je vlast penzionisala zbog masakra nad civilima koji je i Vinston Čerčil nazvao “užasnim”.

Vremena su se promenila, istorija se ubrzala i sada je normalno da i ozbiljni, ugledni listovi, gotovo svakodnevno objavljuju sasvim ozbiljne članke u kojim neki seriozni i ugledni javni likovi Tonija Blera rutinski nazivaju ratnim zločincem zbog Iraka. To ubrzanje pruža izvesnu nadu našoj urušenoj međunarodnoj reputaciji: mitovi se brže rađaju, ali i brže umiru, pa će ista sudbina možda zadesiti i neke istorijski neutemeljene medijske legende o zlim Srbima i njihovim nevinim žrtvama. Miloševićevi tužioci to svakako nisu nameravali, ali su neki od svedoka koje su oni izvodili sa namerom da potvrde prilično crno-belu, uprošćenu tužilačku verziju novije istorije džU prostora, katkad u paramparčad raznosili upravo legende koje su došli da dokažu. Neki su “videli” džU oznake na avionima koji su ih bombardovali, drugi su “videli” klanja i “vađenja srca” kojih ni u forenzičkim izveštajima nije bilo, treći su poricali postojanje OVK u selima u kojim su posle rata dizali spomenike mesnim akcijama OVK… Neka nedela koja su Srbi počinili postepeno se smeštaju u kontekst, pa se iz slučaja Račak pomalja verzija događaja koja ukazuje da srpske snage bezbednosti možda ipak u tom selu nisu hladnokrvno pobile nevine seljake. Na osnovu do sada iznesenih dokaza, barem je isto tako verovatna verzija po kojoj srpske snage nisu, eufemistički rečeno, uložile nikakav napor da protivnike žive privedu pravdi. To nije način na koji normalna savremena država postupa sa svojim građanima, pa ni sa svojim odmetnutim građanima, ali nije ni blizu isto što i hladnokrvna egzekucija nevinih muškaraca, žena i dece o kojoj je govorio

Bil Klinton nalazeći izgovore za bombardovanje Jugoslavije.

U postupku ubrzanog razaranja mitova Drugog svetskog rata na videlo izlaze mnoge neprijatne činjenice o nekim u međuvremenu vođenim ratovima, koje u novi, drugačiji kontekst stavljaju i ono što se dešavalo u hladnom ratu. Tako je pre tri godine u Americi izbila afera Keri (ne džon, već Bob Keri) u kojoj je vijetnamski saborac optužio čuvenog senatora Boba Kerija da je kao pripadnik specijalnih mornaričkih jedinica za vreme rata u Vijetnamu bio odgovoran za ubistvo civila u jednom selu – staraca, žena i dece. Afera je manje-više zataškana, istraga nije ni otvarana, a Bob Keri (inače predsednik čuvene njujorške Nenj School Universitdž, jedne od prestižnijih liberalnih akademskih ustanova u SAD) između ostalog je rekao: “Imali smo uputstva da ne uzimamo zarobljenike.” Što bi rekao Kerijev liberalno nastrojeni kolega sa istog univerziteta, džonatan Šel, u članku u časopisu “Nejšn” (Nation), to je bilo eksplicitno uputstvo da se izvrši ratni zločin – dvostruki ratni zločin, u slučajevima kad su ti “potencijalni” zarobljenici bili civili. Kerijeve kolege u američkom Senatu su zaključile da nema mesta istrazi o događaju jer bi u tom slučaju trebalo “istražiti čitav rat”. Nikakve istrage nije bilo, a Šelu je to poslužilo za očigledni zaključak da “postoji malo stvari koje su tako teške kao što je pošteno suočavanje nacije sa sopstvenim zločinima, od svoje slobodne volje”. Kad su tuđi zločini u pitanju, na njih se uperi moralni teleskop koji sve izoštrava i približava pogledu, a kad su sopstvena nedela u pitanju, teleskop se okrene naopačke, likovi odjednom izblede, stvori se neka mentalna, emocionalna magla; ono što je u slučaju srpskih zločina na Kosovu u Amerikancima izazivalo samo bes, odjednom postaje zamršen moralni i filozofski problem. Čovek koji je pucao, odjednom postane predmet saosećanja, više od deteta u koje je pucano.

Budući da se srpski zločini u građanskom ratu devedesetih godina neprestano porede sa nemačkim u Drugom svetskom ratu, Srbi imaju razloga da pažljivo prate nemački posleratni primer. Najupadljivije razlike u srpskom i nemačkom načinu (ne)prihvatanja odgovornosti za ratne zločine verovatno se tiču, ne samo radikalno drugačijih uzroka naših ratova i onog koji je Nemačka objavila ostatku sveta, već i razmera vojnog i političkog poraza koje smo pretrpeli. U nemačkom je slučaju upadljivo to što je bilo potrebno pola veka da nemački pisci i kulturni i politički radnici progovore o užasnim stradanjima koja su Nemci podneli posle rata i pri kraju rata. Tu se pre svega misli na milione Nemaca proteranih iz raznih zemalja Evrope, uključujući i Srbiju (Nemci su bili žrtve klasičnog etničkog čišćenja zbog koga se danas ide u Hag), kao i na okrutna bombardovanja civilnih ciljeva pri kraju rata (Drezden i drugi nemački gradovi). O tome se u Nemačkoj ćutalo sve do sredine devedesetih godina (naravno, sa izuzetkom neonacista i drugih desničara, ali njihove kritike zapadnih saveznika nisu imale nikakvu moralnu težinu i nisu ni uzimane u obzir, kao da ne postoje), a i kada su o tome progovorili ljudi neospornog moralnog integriteta i autoriteta, to je izazvalo veliko uzbuđenje, pa čak i zabrinutost i negodovanje u prijateljskim i savezničkim državama.

Najveći udarac bio je kada je V.G. Sebald, proslavljeni nemački autor (“Emigranti”

“Austerlic”, poginuo u automobilskoj nesreći pre tri godine), rođen u Bavarskoj 1944. godine ali je proveo celi život u Engleskoj, gde je predavao na univerzitetu, javno 1997. godine optužio nemačke pisce što su gotovo u potpunosti ignorisali uništenje njihovih gradova i civilnog stanovništva u savezničkim vazdušnim napadima. Postavio je pitanje zašto je to tabu, i šta bi se desilo sa nemačkim poimanjem samih sebe i njihove skorije prošlosti da to nije bio slučaj. Zaprepašćenje koje je time izazvao daleko je prevazišlo literarne krugove, iako je pitanje izrečeno na književnoj večeri. Sebald je bio najpoznatiji nemački pisac van granica Nemačke: pisao je na nemačkom jeziku, ali je bio slavniji van Nemačke nego u domovini. Niko nije smeo da ga optuži da pokušava da “umanji” nemačku krivicu u Drugom svetskom ratu time što je opisivao nemačka stradanja: on je sugerisao da je postojala nepotrebna okrutnost u savezničkom bombardovanju, ali je takođe primetio da “većina Nemaca zna – barem se nadati da zna – da smo mi direktno izazvali uništenje gradova u kojim smo živeli”. Ipak je, izokola, kritikovan zbog “moralnog relativizma”, što mora zvučati dobro poznato Srbima koji nalaze za shodno da podsete strance da su i Srbi gadno stradali u ratovima džU secesije. U Nemačkoj je liberalno nastrojenoj inteligenciji trebalo pedeset godina da ustane protiv tabua da se ne govori o nemačkom stradanju, a kad je progovorila, namrštile su se mnoge liberalne obrve u Americi. Kod nas se najviše govori o srpskim stradanjima, a “liberali” su ti koji skaču i osporavaju moralnost takvog govora, nazivajući ga “moralnim relativizmom” i “ekvivalencijom”, valjda u veri da nam prvo treba 50 godina “denacifikacije”.

Nekoliko godina posle Sebalda, i drugi levi nemački intelektualci su odlučili da su dosta govorili o nemačkim zločinima, i da je vreme da se pređe na temu nemačkog stradanja. Ginter Gras je napisao roman o sovjetskom potapanju nemačkog broda kada se utopilo sedam hiljada izbeglica, a Jerg Fridrih, ikonoklastični nezavisni mislilac koji je ranije pisao o holokaustu i Nirnbergu, objavio je “Der Brand” (Požar), knjigu o nemačkim gradovima koje su spalile britanske bombe. Knjiga je u nastavcima objavljena u tabloidu “Bild”, što je takođe izazvalo konsternaciju. Fridrih tvrdi da je u vatri koju su izazvale britanske bombe poginulo 700 hiljada ljudi, od čega 75 hiljada dece. Čerčil se, kažu, nadao da će strašna stradanja civila izazvati pobunu stanovništva protiv Hitlera. To se nije desilo ali u mikrorazmerama podseća na izjave američkog generala Majkla Šorta koji se ljutio što Beograd peva na mostovima pod bombama i objašnjavao u američkom Kongresu da bi on “odmah ugasio sva svetla” u dvomilionskom Beogradu, “pa nek onda pevaju…”

Posle Grasovog romana (a on je čovek koji je u trenutku ujedinjenja Nemačke rekao da je to čas kada treba misliti o Aušvicu), nemački “Di velt” je proces u koji se on uključio nazvao “normalizacijom Nemačke”. To je trebalo da znači da nema potpunog razumevanja nacističkog perioda bez prihvatanja da su i Nemci stradali. I Srbija želi da postane normalna zemlja, to tvrde njeni političari i njeni građani. To će ovde verovatno podrazumevati da se onaj čuveni moralni teleskop uperi i prema tuđim, ne samo svojim stradanjima. Možda je put do normalizacije i da Srbi sami sebi ponovo prepričaju sopstvenu istoriju, savremenim rečnikom. Mogli bi da počnu od traganja za najvećim istorijskim ličnostima ovog podneblja, mereno sadašnjim vrednostima.