Jerusalim na Ušću

U ono doba se nije zidalo pod konac, pa je muka naučiti ovdašnjeg zidara da nabacuje kao predak mu, u 15. veku. A baš se tako radi ovih dana na severoistočnom bedemu Gornjeg grada Beogradske tvrđave. Među skelama su se na Tvrđavi ponovo pojavili veliki, starinski ozidani zupci, isti onakvi kao u vreme despota Stefana. Ali, to ne znači da je nekome palo na pamet da odistinski rekonstruiše Beograd iz 1427, onakav kakvim ga je ostavio despot Stefan Lazarević, graditelj srpske prestonice. Bože sačuvaj! Kalemegdan bi onda morao da se očisti i od Turaka i od Ugara i od Austrijanaca. I od ono preostalih patrljaka Singidunuma. A to ne ide.

Danas se epohe rekonstruišu samo virtuelno. Pa je Beograd, kažu, jedan od prvih gradova na svetu koji je dobio svoju trodimenzionalnu (3D) rekonstrukciju, zasad samo Gornjeg grada s početka 15. veka. To znači da kad stavite 3D naočare, možete da “prošetate” kroz ondašnji urbani centar despotovog grada u kojem su živeli vlastela i imućnije porodice. Danas su to staze i travnjaci između Sahat-kule i Opservatorije s jedne strane, i Pobednika s druge strane. Sa 3D naočarima, šetnjom između plastova sena, štala i vlastelinskih kuća, stiže se i do zamka despota Stefana Lazarevića. I njegovih kula, hodnika i odaja.

Nešto između video-igrice i muzeja. Po novom, tzv. virtuelna muzeologija. Projekat “Interaktivni Beograd” potpisala je grupa mladih naučnika, predvođena arheologom Vitomirom Jevremovićem (28). Za godinu dana, ovaj dvadesetominutni spektakl imao je samo premijeru 2004. godine u kalemegdanskoj Barutani, povodom šest vekova srpske prestonice, a prikazan je i krajem ovog aprila u Istorijskom arhivu Beograda. Grad, u međuvremenu, nije uspeo da pronađe prostor za interaktivnu prezentaciju prestonice despota Stefana.

Da li je to onaj sindrom zakasnele urbanizacije od kojeg Srbija hronično pati još od 14. veka? Jer, ovde, pravih gradova ranije i nije bilo, nisu postojali ni ekonomski ni geostrateški uslovi za urbane centre.

Vitomir Jevremović, autor projekta, samo sleže ramenima: “Bio nam je cilj da se obezbedi jedan prostor u Beogradu gde bi se prikazivao Interaktivni Beograd i turistima i Beograđanima. Žao mi je što se to ne koristi kako bi trebalo. Naš virtuelni Kalemegdan bio bi glavna atrakcija u nekoj svetskoj metropoli.” U Londonu, recimo, u Britanskom muzeju postoji 3D projekcija koja se zove Mummdž, the inside stordž, koja vodi posetioce kroz mumiju. Ulaz košta šest funti, posteri, svetleće reklame na sve strane, reke ljudi čekaju da uđu. “Oni imaju vrlo jasnu reklamnu poruku: idiot si ako ne uđeš da vidiš mumiju. I svi su vrlo zadovoljni kad izađu, samo ja nisam bio zadovoljan, jer sam znao kako su to oni uradili a koliko smo mi uložili u naš Interaktivni Beograd”. Jevremović je uveren da je Beograd jedan od prvih gradova u svetu koji ima tako detaljnu rekonstrukciju.

Po planu, Centar za digitalnu arheologiju pri Filozofskom fakultetu u Beogradu trebalo bi da uradi i ostale delove projekta. A to su Donji grad, beogradska luka, pa predgrađe, pa ljudi u gradu... Kada će se to dogoditi zasad niko ne zna, zato što je ekipa mladih naučnika “rasprodata” za nove projekte, virtuelni Gamzigrad, pa 3D kikindskog mamuta koji je pronađen pre devet godina a Kikinda i Beograd se još uvek otimaju o mamutove kosti.

Dr Marko Popović, arheolog čija su istraživanja Beogradske tvrđave u proteklih 40 godina osnov kako za projekat “Interaktivni Beograd”, tako i za sve druge projekte starog Beograda rađene poslednjih deceniju i po, kaže za NIN da je nemoguće napraviti egzaktnu sliku grada iz bilo koje epohe. Zato što je Beograd mnogo puta rušen. Zamak despotov je, recimo, 1690. godine dignut u vazduh pa je bilo nemoguće pronaći arheološke ostatke njegove. Tako, ova 3D rekonstrukcija, priznaje Popović, zasnovana je na egzaktnim detaljima svega 50 do 60 odsto, a 40 odsto su analogije.

“U toj slici ne postoji ništa što hronološki iskače iz tog vremena, ali ne postoji svedočanstvo koje govori da je baš takva kuća postojala u Beogradu u to vreme. Iako je postojala u Srbiji, i deo je naše arhitekture tog vremena. Ne zna se, dakle, da li je stajala baš takva na tom mestu u Gornjem gradu”, tumači dr Popović.

Kako bi, dakle, rekla Marina Andrić, pomoćnik direktora JP “Beogradska tvrđava”, ne treba ultimativno shvatiti da je to sigurno naučno prihvatljiv projekat, “ima i ljudi koji ga osporavaju”. A o tome zašto takav projekat, kojim su, čak, bili oduševljeni predstavnici mnogih ozbiljnih evropskih gradova kada su ga videli, za godinu dana nije dobio stalno mesto za prezentaciju, gospođa Andrić kaže: “Ideja je bila da se Interaktivni Beograd prikazuje u Barutani, ali Barutana je previše vlažan prostor i zato veoma štetan za skupu tehniku. Još prošle godine posle premijere, kompjuterska oprema je počela da se kvari. To je razlog što je i sklonjena iz Barutane. Tako da treba rešiti problem prostora na Kalemegdanu.” A kad će to biti, ne zna se. Koliko je vremena iscurilo, za jednu od najpopularnijih turističkih atrakcija u svetu, koja je grad koštala 50 000 evra, kazuje i podatak da su prošle godine za projekat kupovane 3D kartice po ceni od 2 300 evra. Danas, godinu dana kasnije, takav posao “odrađuju” kartice od 250 evra.

A jedan od onih koji osporavaju projekat je i Vladan Zdravković Avakum, arhitekta, u nas prvi koji je još pre desetak godina počeo da radi na 3D rekonstrukciji Beogradske tvrđave. On je uveren da je popularizacija Beogradske tvrđave važna, ali smatra da je “presto u despotovoj dvorani izmišljen, kao i draperije, i da je naselje Gornjeg grada proizvoljno urađeno bez urbane matrice”.

Kako je, dakle, dr Marko Popović znao da su prestona dvorana i sam presto izgledali onako kako su predstavljeni u pomenutoj 3D rekonstrukciji (vidite sliku)?

„Znali smo da je postojala velika dvorana koju smo takođe uradili po uzoru na dvoranu u Malom gradu u Smederevu”, kaže on. Iz opisa se zna da je dvorana imala prozore koji su gledali na ušće. Svaka vlastelinska, vladarska rezidencija je u srednjem veku kao osnovni svoj prostor imala dvoranu. Tu se odvija celokupan javni život. “Mi smo je prikazali kao prestonu dvoranu ali ona može da bude višenamenska. Ako treba da se pravi gozba, biće uneti stolovi, i pretvoriće se u trpezariju... Ako je despot Stefan bio magnat ugarskog kraljevstva, ako je bio nosilac Ordena zmajevog reda, ako su mu dolazili gosti iz srednje Evrope, s primorja, iz Mletaka, normalno je očekivati da je enterijer bio uobličen u duhu tada modernog stila, i mi smo uzeli oblik prestola i celu kompoziciju tog svečanog trona sa likovnih izvora početka 15. veka.”

Arheolog Popović još kaže da je sačuvan pečat kralja Tvrtka, kao i pečat kralja Dabiše, “maltene savremenika despota Stefana”, i da je na pečatu takav presto prikazan. On zaključuje: “Ako je kralj Tvrtko bio kralj Srbije i Bosne, a na njegovom pečatu je prikazan takav presto, ako je takav presto imao i Dabiša bosanski, onda ga je imao i Stefan srpski, po analogiji. Uopšte, prisustvo gotskog stila i izraza je bilo mnogo veće nego što smo bili svesni. Mi smo opsednuti Vizantijom i slatkim pravoslavljem; međutim, iako se nismo odricali svog nasleđa, bili smo vrlo otvoreni za uticaje Evrope.”

S nesigurnih skela na levom kraju severoistočnog bedema gospodin Popović nam pokazuje balkon sa zupcima koji su majstori uspeli da izvedu od spoljašnjeg despotovog bedema. Ima tu i neki tajni prolaz kojim će da se stiže do balkona, ali o tom-potom.

E sad, tamo gde se raspravlja o istorijskoj percepciji grada u kome živimo, postavljaju se pitanja i o tome da li je Beograd, i njegov značaj u istoriji Evrope precenjen ili potcenjen?

Zanimljiva je, recimo, pretpostavka da je u Beogradu despota Stefana a i kasnije, posle njegove smrti 1427. godine “postojala časovničarska radionica, škola zapravo”, kazao bi Avakum, “jer su Srbi u to vreme imali razvijena znanja u merenju vremena mehaničkim časovnicima sa heliotom (oscilatorom)”. Avakum objašnjava: “Toranjski časovnik u Gornjem gradu dominira na svim gravirama koje pokazuju Beograd u 15. i 16. veku. Kao i na čuvenoj graviri Volfganga Reša iz Nirnberga. Ne treba zaboraviti ni da je monah Srbin Lazar, crnorizac i hilandarac, 1404. godine otišao u Moskvu, Kremlj i osmislio i napravio ruskom knezu Vasiliju prvi mehanički sat, koji je radio sledećih 217 godina. To znači da je morao da nauči negde tu tehniku pravljenja satova.”

Međutim, dr Marko Popović će na spomen časovničarske radnje, ili “škole” u despotovom Beogradu, kratko reći da to nije tačno.

“Isto kao što su Srbi jeli zlatnim kašikama, tako su imali časovničarske radnje. Znanje o merenju vremena je isključivo bilo vezano za monahe. Zbog redosleda bogosluženja, kako bi imali vremenska uporišta. Koristili su sunčane časovnike, peščane... Onda počinju da se pojavljuju mehanički. Mi u to vreme nemamo nijedan takav, zapravo nijedan sačuvan, ali imamo posredno svedočanstvo o monahu Srbinu Lazaru i satu koji je napravio za kneza Vasilija. Morao je negde to naučiti. Mi pretpostavljamo da je to neko znanje on poneo iz ove nesrećne Srbije. Međutim, u Srbiji nemamo nijedan pomen, nijedan podatak da su časovnici postojali.”

Pa gde je on mogao da nauči da napravi mehanički sat?

“A gde su Srbi mogli da nauče da jedu zlatnim kašikama, a to nigde ne piše? Eto, tamo. To su nacionalističke zablude, koje neguje i vaš list”, sad se već uzrujava dr Popović.

A da li je, pre NIN-a “nacionalističke zablude” širio i Konstantin Filozof, kad je Beograd despota Stefana, onako oduševljen, veličao kao carstvujušći i uporedio ga sa Jerusalimom:

“Jer u vaseljeni ne videsmo sličnosti Jerusalimu...”