Glave

Počeću od knjige „Groteskno u slikarstvu i pesništvu” germaniste Volfganga Kajzera. Naslov sasvim jasno govori šta je predmet proučavanja ove studije. Kajzer navodi mnoštvo primera grotesknog u umetnosti, analizira ih i određuje sam pojam. Knjiga je ujedno i opis svojevrsne galerije dela nekih od najmaštovitijih imena istorije svetskog slikarstva, od Boša, Direra i Brojgela Paklenog, preko Goje, do Dalija. Spojiti nespojivo, poigrati se sa viđenjem sveta, razobličiti ga i nanovo uobličiti, neke su od odlika njihovog stvaralaštva. Na planu motiva to izgleda tako što su „pridruženi” delovi ljudskih i životinjskih tela, pa su neki delovi tela „ispremetani”, karikaturalno uvećani ili umanjeni, a veoma često i tako što su neki delovi tela neprirodno umnoženi. Nabrajati se može veoma dugo. Ko je ikada video ijednu fantazmagoriju spomenutih autora – zna o čemu govorim.

Nastaviću samo o delovima tela koji su neprirodno umnoženi. Najčešće je to glava. Uobičajen primer da se predstavi groteskno u istoriji umetnosti. Ali, još i bolji primer da se groteskno ilustruje u ovome sada. I dok su stari slikari prikazivali tela “iz kojih niču”, na koja su „nasađene” brojne glave, sada je to malo drugačije. Glava ostaje jedna, mada sopstvenik na raspolaganju ima još nekoliko desetina glava. Zamena se obavlja žongliranjem, pa se često, na prvi pogled, u ovome ne vidi ništa groteskno, jer je jedina zamena makar trenutno, nominalno zadovoljena. Međutim, to ne znači da žonglere glavama treba poistovetiti sa zabavljačima, onima što bezazleno žongliraju lopticama ili jabukama. Žongleri glavama su opasni. Po sebe. Žongleri glavama ih menjaju doslovno vrtoglavom brzinom, toliko brzo da nekada ni sami nisu svesni da su zamenili glavu. Hopa-la, i namesto sopstvene glave je tuđa. A onda – nikada kraja. Ko jedanput zameni svoju glavu za glavu nekog drugoga, kao da ne može da stane, stalno menja glave, dok se načisto ne pomete. Po pravilu, onu svoju prvu, prvobitnu, nikada više ne može da nađe. Rekoh, opasni su po sebe, ali su još opasniji po druge. Hopa-la, i glava koja je samo časak pre pričala jedno, zamenjena je glavom koja sada priča drugo. Hopa-la, i glava koja je nešto odricala, sada isto potvrđuje. Pri čemu se sve to izvodi tako vešto, tako brzo da običan posmatrač promene shvata zdravo za gotovo, ne primećujući da je obmanut. Darovit žongler glavama može da zameni nekoliko desetina glava za veče. I da samo jednom jedinom zamenom svoje glave košta glave stotine i stotine onih koji imaju samo jednu glavu. To smo već toliko puta iskusili. Zato su mnogi kao bez glave, dok drugi kao da ih imaju napretek. Eto, stari majstori i primeri Folfganga Kajzera su zaista stari. Jedna glava koju čovek majstorskim žongliranjem menja mnoštvom drugih glava, to bi danas bilo groteskno. Ko je ikada uključio televizor, ko je ikada video to kruženje pojedinih glava – zna o čemu govorim.

I, završiću nečim manje važnim, nečim što nema nikakve dodirne tačke sa temom. Jer, već dva puta se dogodilo da je ovim tekstovima, na kraju, na ovome mestu, bila „odsečena” reč ili rečenica. Pa, računam, ako tako, ako baš ovako završim, te ako nešto na kraju i nedostaje, neće biti neka velika šteta. Ko je, primera radi, čitao prethodni tekst – zna o čemu govorim.