Umiranje u etapama

Mada je ministar za rad Slobodan Lalović najavio da će Predlog izmena i dopuna o penzijsko-invalidskom osiguranju biti usvojen već u julu, ma šta javnost mislila o tome, opozicija je uputila jedno odlučno “ne”. Naravno, ne kompletna opozicija (DS je odbila da se izjasni pre nego što vidi gotov predlog), ali je to učinio onaj deo opozicije bitniji po glasačku mašinu – SPS. U načelu oni razumeju da se starosna granica mora pomeriti jer stanovništvo Srbije po svemu sudeći neodgovorno dugo živi, ali im se nikako ne dopadaju uslovi rada, a ni način na koji je predloženo da se penzije ubuduće usklađuju.

Međutim, drugim povodom se ovih dana oglasio portparol DSS-a Andreja Mladenović i jasno nam objasnio: “Podrška postoji. Ona se sigurno, na žalost mnogih, neće gubiti.” Ako to uporedimo sa dosadašnjim iskustvima, ostaje nam samo da poručimo penzionerima: pažljivo pročitajte predlog zakona i vidite šta ćete.

A u predlogu se, između ostalog, kaže: penzije će stizati redovno, ali će daleko sporije rasti, usklađivaće se (verovatno) jednom godišnje i to retroaktivno a ne kroz prognozu rasta cena, a starosna granica za odlazak u penziju biće pomerena sa 58 na 60 godina za žene, a za muškarce sa 63 na 65 godina. Obrazloženje za manje penzije je jednostavno – para nema, a država više nije u stanju da odvaja 40 odsto buyetskih sredstava za penzionere. I to je tačno, razvijene evropske zemlje već tri godine traže modalitete da zaštite svoj buyet od doprinosa za penzije, a on se kreće između 10 i 15 odsto. Međutim, nijedna od tih država, čak ni one koje doživljavamo kao izuzetno stabilne (poput Nemačke i Velike Britanije) nije se usudila da načini tako radikalni rez, poput ovog koji ćemo uskoro kod nas gledati na delu, već su njihove vlade predložile “penzijski Mastriht”, odnosno da se na nivou Evropske unije donesu jedinstveni propisi, pa da se pred biračima kao krivac pojavi EU, a ne oni.

Našu stabilnu većinu ne muče ti problemi, a budućnost penzionera je već precizirana u studiji “Penzijska reforma u Srbiji” koju su izradili finansijski stručnjaci američke konsultantske kuće “Bering point”, a koja predviđa najteže uslove za penzionere u periodu između 2007. i 2009. godine, kada Srbija počne da servisira spoljni dug. A do tada će sa sadašnjih 78 odsto predviđenih i 68 odsto ostvarenih primanja u odnosu na zaradu, penzije pasti na svega 61,77 procenata prosečne zarade. Ekonomista Zoran Popov upozorava na još nešto: kod nas su jaja skuplja nego u Americi, meso je skuplje nego u Nemačkoj, a penzije su takve da je vlada već potpisala smrtnu presudu penzionerima.

Ali, ako uz veliki napor pokušamo da razumemo činjenicu da para nema i da nam je svima tako kako je, ipak je teško prihvatiti drugi predlog Ministarstva za rad – pomeranje starosne granice. On se takođe oslanja na iskustva evropskih zemalja, bar nam tako poručuju. Međutim, činjenica je da u Austriji, gde je položaj penzionera najbolji u Evropi, prosečna starosna granica iznosi 61 godinu, u Italiji 57, Grčkoj 60,5. Takođe, da je ovaj problem pažljivo analiziran u vreme vlade Zorana Đinđića i da je tada već doneta odluka o podizanju starosne granice, ali se ona usklađivala sa prosekom u regionu, a ne sa prosekom Evrope, ili onog njenog bajkovitog dela u kome se radi po neuporedivo boljim uslovima, uz sindikate koji sve kontrolišu i uz nezaposlenost od svega nekoliko odsto.

I to je bilo mnogo, ako se uzme u obzir činjenica da je u Srbiji trećina ljudi nezaposlena, a da se tek predviđaju masovni otkazi. Ministar Lalović doduše poručuje da radno mesto neće čuvati godine već stručnost, ali je teško zamisliti šezdesetpetogodišnjaka koji je na pokretnoj traci produktivniji od dvadesetogodišnjaka. Zbog toga stručnjaci predviđaju da će u narednih nekoliko godina upravo stariji ljudi ostajati bez posla, a da je vlada toga i te kako svesna jer je već dala povlastice poslodavcima koji zapošljavaju ljude starije od 45, odnosno 50 godina.

Ima li u toj odluci kontradikcije, ili zle namere da mladost pobedi čak i povlastice?