Lazarov fenomen

Kad je mladi doktor Karim Abdel Nasr, beogradski đak, pre dvadeset i pet godina otišao na specijalizaciju hirurgije u Bazel, u Švajcarskoj, rešio je da u eksperimentalnoj laboratoriji tamošnje Kantonalne bolnice razvije ideju koju je dobio posle popravnog polaganja ispita iz fiziologije na beogradskom Medicinskom fakultetu: onda mladom profesoru, a danas bardu evropske i naše medicinske fiziologije, dr Vujadinu Mujoviću, nije mogao da objasni zbog čega se posle trovanja ugljenmonoksidom zaustavlja metabolizam, tj. disanje ćelija. Tom prilikom nije mu padalo na pamet da se opasni gas vezuje za iste proteine i enzime kao i kiseonik, ali na nesreću daleko brže i lakše. “Eh”, danas kaže, “da sam znao da je oblast sistemske cirkulacije profesorova slaba tačka, ne bih ni izašao na ispit i ko zna šta bi od mene danas bilo”.

Kad je diplomirao, put ga je preko Bazela i Beča odveo u Englesku i Ameriku. Kao što sada svi znamo, doktor Karim je u Sijetlu uspeo da minimalnim količinama vodoniksulfida, u razblaženju 80 na milion, smanji metabolizam miša za 90 odsto, da mu temperaturu snizi sa 37 na 15 stepeni, puls sa 120 na 10 udara u minutu, a što je najinteresantnije, frekvenciju disanja sveo je na dva plitka udisaja u minutu, umesto uobičajenih 150. Istog trenutka kad bi miš ponovo počeo da diše normalno, metabolizam bi mu se vratio na uobičajene vrednosti. Za sada, mišiće održava u stanju hibernacije oko šest sati, a veruje se da bi oni sa lakoćom mogli pregurati i nekoliko dana. Rezultati eksperimenata koji se izvode u laboratoriji dr Marka Rota objavljeni su u prestižnom naučnom časopisu “Sajens”.

Ideja o ljudskim bićima koja u stanju hibernacije godinama putuju prema udaljenim vasionskim odredištima, nije nova, doduše, samo u okvirima naučne fantastike. Ali, to što je postignuto u Istraživačkom centru “Fred Hačinson” u Sijetlu, otvorilo je pravu naučnu aveniju ka hibernaciji čoveka. Svi su izgledi da će čovek moći nakratko da ode na “onu stranu” za koju se smatralo da zauvek zadržava svoje posetioce.

Prosta analogija govori da bi čoveku, makar i jedan dan hibernacije, bio sasvim dovoljan za izbegavanje smrti usled zastoja srca ili neke teške povrede; staro pravilo govori da su u takvim prilikama prvi sati najvažniji za preživljavanje. Zbog jednostavnosti postupka, vodoniksulfid, koji, inače, u telu nastaje kao produkt normalnog metabolizma, mogao bi sa lakoćom biti primenjen na licu mesta, tj. na mestu povrede ili, recimo, odmah posle moždanog ili srčanog udara. Po njegovom udisanju, neutrališe se jedan od najvažnijih molekula u telu, poznat kao adenozintrifosfat (ATP), koji je gorivo za sve procese u bilo kojoj ćeliji organizma. Da bi se mogao sintetizovati, neophodan je kiseonik. Kad kiseonika nema, ATP je blokiran, tako da sve ćelije postaju dremljive.

Za sve stručnjake, ovo je samo lep i zanimljiv eksperiment. Međutim, privremena suspenzija vitalnih funkcija (suspended animation) ili Lazarov fenomen, dobro i brzo je shvaćena svuda gde izgubljena trka sa vremenom znači smrt povređenog ili bolesnog čoveka.

U Beču, u čuvenoj “Algemeine Krankenhaus”-u ekipa koju predvodi profesor Beringer tvrdi kako će privremena suspenzija života po svoj prilici napraviti revoluciju u medicini jer tako govore i njihove eksperimentalne imitacije situacija u kojima posle infarkta ljudi umiru zbog zastoja srca, a što je češće nego što se obično misli. U eksperimentu na svinji, doktori električnim udarom dovode do zaustavljanja srca i do kliničke slike kakva se često vidi posle infarkta. Nakon 15 minuta apsolutnog zastoja srca i naknadnog oživljavanja, životinje preživljavaju, ali su neurološki defekti neprihvatljivi.

Međutim, u sličnom, ali drugačije izvedenom eksperimentu, pre početka reanimacije, u glavni krvni sud životinje ubrizga se tri litra 0,9 odsto rastvora kuhinjske soli i uz to, hladi joj se mozak i srce. Zatim se čeka 20 minuta koliko obično prođe vremena dok hitna pomoć ne dovede bolesnika u bolnicu. Reanimacija svinje započinje se snižavanjem temperature do 33 stepena, a potom se ona priključuje na mašinu za ventilaciju pluća. Uz to, daju se i uobičajeni lekovi. Rezultati su fantastični. U seriji eksperimenata, 85 odsto životinja preživelo je bez ikakvih neuroloških ili bilo kakvih drugih oštećenja.

Kolosalna ideja “suspended animation” potekla je od Petra Safara, rođenog Bečlije, koji je svojevremeno, videvši da u Vijetnamu od 20 teških ranjenika 19 umire zbog iskrvavljenja, pre nego što stignu do hirurga, došao na ludu zamisao: izvući svu krv iz tela ranjenika, a umesto nje ubaciti 0,9 odsto ledenog rastvora kuhinjske soli i sniziti telesnu temperaturu sve do zaustavljanja metabolizma. Rat je u međuvremenu izgubljen pa su novčani fondovi splasli u srazmeri sa gubitkom interesa vojske za daljim istraživanjem. No, na Univerzitetu u Pitsburgu, već je dokazano da pas prosečne težine, sa rastvorom kuhinjske soli umesto krvi i sa sniženom telesnom temperaturom lako biva oživljen posle tri sata virtuelne smrti.

Sve ovo nije u saglasnosti sa važećim pravilom u biologiji koje kaže da je smrt neizbežna ukoliko mozak ostane bez kiseonika tri do pet minuta. Ali sve se menja. Očekuje se izdavanje dozvole za prve kliničke provere od kojih se očekuje mnogo. Da li će zamena krvi 0,9 postotnim rastvorom kuhinjske soli i hlađenje tela, mnoge bolesnike odvesti na kratkotrajan izlet u smrt, a potom im podariti život, pokazaće dalja istraživanja. Problem zbog koga je dva puta polagao isti ispit, doktor Karim je, očigledno, dobro eksperimentalno razradio, a u januaru dolazi u Beograd, ne bi li pokazao koliko mu je koristila lekcija od pre 25 godina.

Momčilo B. Đorđević

(Autor je profesor na Medicinskoj akademiji

US Medical School)