Burek za Minhen

Tužan je grad Prokuplje. Sve firme koje su nekad ovde radile ili su zatvorene ili propale. Tuga juga.

U hotelu “Hameum” prozori ne mogu da se otvore, WC je zajednički a cena spavanja sedamsto dinara.

Volim ujutru da se umivam na gradskoj česmi. Da prošetam oko nje po benkovačkom kamenu. Za vreme rata išao je kosovsko-toplički odred u ispomoć braći iz Benkovca. Kada su se vraćali prazni kamioni u Srbiju, Ratko Zečević, od Prokuplja Zeka, napuni pun kamion kamena. Poklon Benkovčana. Umivam se na javnoj česmi i sećam se komandanta oklopnog voza Blagoja Guske koji je oklopnim vozom dolinom Toplice prolazio. Sada je u dalekoj nekoj zemlji, odakle se retko javlja.

A mermer je tu. Svojevrstan spomenik. Tu je dolazio da se umiva svakog jutra Blagoje Guska. I da se isplače za Krajinom.

2. Tužno je Prokuplje. Pritiska nemoć a čovek vazda potrebit.

U gradu u kojem ništa ne radi je pekara Dragiše Milovanovića. Pekara na tri sprata. Sedište firme koja posluje više nego dobro. Gile Carina, kako ga Prokupčani zovu, udao ćerku za vlasnika pet pekara i sa zetom krenuo u biznis.

Izvoze burek za Nemačku. U Nemačkoj mu je sin koji je preuzeo distribuciju bureka. Deset puta je Gile morao da ide u Nemačku dok nije dobio sve papire i sertifikate. Probali su sa zaleđenim burekom pa nije išlo. Morali su da kupe hladnjaču. Sad izvoze polupečen burek u Minhen.

Ispitivani su poreklo i zdrastvena ispravnost u „Labor Dr. Bohm” i prošli su test kvaliteta.

Oni su pre dva meseca dobili papir da niko nije zaštitio burek kao brend. Zato su sada prvi.

Firma “Nesak” iz Pirota odgovorna je za evropski dizajnirane kutije.

U međuvremenu su počeli da prave burek sa palminim uljem, koje i kad se podgreje daje isti kvalitet kao da je burek upravo proizveden.

Dragan Ristić, Giletov zet i ortak, kaže: “Kad izađe iz mikrotalasne pećnice ili iz rerne, ako je na svinjskoj masti, onda ima neki neprijatan šmek, dok kod palminog ulja hrska kao da je sad iz pekare. A ni Turci, kojih je u Nemačkoj dosta, ne jedu svinjsku mast ali vole burek. Uzimamo samo najbolji sir i meso od poznatih snabdevača. Prvo smo išli u njihovu laboratoriju na ispitivanje, pa smo išli kod njihovih inspekcijskih organa. Rečeno nam je da ispitamo svaku količinu za izvoz. Ali su nam i rekli da ispituju metodom slučajnog uzorka.

Tad smo išli da tražimo distribuciju. Zainteresovana je firma Milh Brot, velika pekarska industrija. Pa smo išli da kupimo hladnjaču i zakupili prostor.

Tamo smo otvorili firmu za distribuciju.

Bilo je teško i razmišljali smo da li da odustanemo.

Međutim, ukoliko nam ne budu smetale carinske barijere, već u januaru bismo primili još trideset do pedeset radnika. Sad ih ima trideset pet. Jedan radnik može da napravi najviše pedeset tepsija. Ako bi pravio više, morao bi da ga razvija mekše, što nije taj kvalitet.”

A gazda Gile kaže: “Prokupčani su oduševljeni da nešto kreće iz njihovog grada. Dolaze da traže posao. Ovo mora da se radi lepo i polako, na palminom ulju, da ga približimo i onima koji nisu naše vere.

Samo da nam novi zakoni, koji stupaju prvog januara na snagu, nešto ne pokvare.”

“Šta vam je najteže bilo u ovom poslu?” pitam ga.

“Pa, najteži je sam izvoz. Tu važe drugačiji propisi u odnosu na druge zemlje koje su već u sastavu Evropske unije. Treba znati jezik. Treba otići u sve institucije tamo u Nemačkoj, mada smo naišli na dobar prijem. Ali savladati te propise, naučiti kako treba da se izveze, šta je sve potrebno od dokumentacije i tako to. Inače, što se tiče same izrade, to nam je bilo najlakše, jer dugo smo u tom poslu.

To je bila ideja mog zeta, ja sam prvo pomislio kako, ali kad smo krenuli, videli smo koliko je zainteresovanih, i naših građana i Nemaca, za ovaj proizvod. Kada smo krenuli u realizaciju Draganove ideje, onda smo razmišljali šta da radimo. Da li da burek bude pečen ili nepečen. Prvo smo mislili da bude nepečen, ali je to veoma nezgodno. Tamo treba odneti i grejnu ploču, treba odneti pribor za sečenje, pakovanje. Kada smo videli da je to teško, onda nam padne na pamet ideja da izvezemo pečen smrznuti burek. To je malo lakše a može da se prodaje u njihovim trgovinama. Sada čekamo da vidimo koji su propisi od 1. 1. 2006. godine.

Jedni su propisi bili za Crnu Goru, Srbiju, Makedoniju i Kosovo.

Za nas su važili posebni propisi i te smo propise proučili. Sad od prvog videćemo koji su to novi propisi. Jedino je pozitivno to što imamo pravo na obrazac euro 1, zato što u sastav našeg proizvoda ulaze namirnice domaćeg porekla. Tako da smo tamo oslobođeni carina.

Samo se plaća evropski porez.

Išao sam u Ministarsto za poljoprivredu i šumarstvo, kod gospodina Dejana Krnjajića koji je direktor Odseka za veterinu.

On se prvo oduševio našom idejom. Kasnije, kad nas je saslušao, rekao je da će uložiti sve napore kako bi nam pomogao da nastavimo sa izvozom bureka. Zajedno sa svojim saradnicima, jer je i njihov cilj da pomognu ljudima koji žele da izvoze nešto i kako bi sveža para sa strane došla u našu zemlju. Moram da ga pohvalim što je iskazao dobru volju da nam pomogne. Oni će isto da rade na tome da se raspitaju za sve propise jer imaju kontakte sa vlastima iz inostranstva. Rečeno nam je da sir možemo da uzimamo iz Subotičke mlekare, a meso iz Knjaževca i iz Čajetine, kako bi nam na osnovu faktura iz tih firmi izdali dozvolu za izvoz.

Radio sam u SUP-u kao kriminalistički tehničar, a onda, kako nam je to porodična tradicija (otac imao mlin sa silosom), odlučio sam da napustim posao i posvetim se tom poslu sa brašnom.

Jedno vreme sam radio i u SUP-u i radio ovo. S obzirom na to da i jedan i drugi posao traže čitavog čoveka, izabrao sam mesto gde su veće pare.

Postizao sam izuzetne rezultate u SUP-u, i kod paljevina i kod krvnih delikata. Tako da i ovde mora da bude izuzetno.

Pretprošle godine sam proglašen za privrednika godine i bio sam menayer opštine Prokuplje.

3. Pekara je i kafe, tako da se uz doručak može popiti pravi italijanski espreso. Uređena, čista. Poslužiteljice u uniformama veselih boja, mnogo svetlosti i stolova. Ne oseća se miris pregorele masti. I u sedam ujutru puna Prokupčana.

Vode me u unutrašnjost da mi pokažu radionicu.

Na prvi pogled, mislio sam da sam ušao u operacionu salu. Beli mantili i zelene maske. Ovde se pravi burek za Švabiju.

Zaista, sve izgleda evropski, pa nije ni čudo što su prvi sa Balkana sa izvozom bureka krenuli.

Samo da ih evropska administracija ne zaustavi.

Ako nastavi kako je krenulo, prisustvujemo rađanju pekarske industrije na jugu Srbije.

4. Kad je poražena nemačka vojska, jedan veliki nemački general je svom poraženom i desetkovanom narodu rekao:

“Mi smo izgubili rat, ali ako svaki Nemac bude radio tako kao da od njega i njegovog rada zavisi opstanak i razvoj čitave nemačke nacije, Nemačka će biti opet velika.”

Dragiša-Gile Milovanović i njegova porodica pripadaju toj retkoj ali postojećoj vrsti Srba.

Dolazi novo vreme kada se priče o junaštvima moraju zameniti pričama o uspešnim ljudima kojima nije teško da potegnu do Minhena i tamo potraže kupca. Samo, da li znaju kako se burek jede tamo u Nemačkoj? Skineš se do pola, uzmeš ga sa obe ruke, a sa njega curi mast, pardon, palmino ulje. Uslov je, naravno, da si noć pre toga proveo u “Poslednjoj šansi”.