Spomenik u Talinu

Povodom 90 godina od rođenja Keresa u Talinu se sakupilo desetak istaknutih šahista prošlog veka. Sedokosi, dugo međusobno ratovali dok se nisu umorili, sada su zbliženi sećanjima na prošla vremena. Prošlost im je sve bliža, godine se skratile. Na AVRO turniru (1938), podseća Boris Spaski, Keres je potezom lovac c5 oborio Aljehina. Zar je to davno bilo? Razgovaram sa bivšom sovjetskom šahistkinjom.

- Da li se sećate Olimpijade u Moskvi? To je bilo tačno pre pola veka.

- Sećam se.

- U to vreme bila sam zaljubljena u vas.

- Pa što, pobogu, ne rekoste to tad?!

Na pitanje bilo kom od veterana: da li igra na turnirima, odgovori su slični – kako sam igrao, više ne mogu, kako sad igram, više ne želim. Izuzetak je Viktor Korčnoj. Da li je to zato što Korčnoj više od svih nas voli šah? Wegov stari drugar velemajstor Sosonko kaže: “Qubav je slaba reč – to je strast. I to je slaba reč – on je opsednut šahom. Slušaj! Sedimo nas dvojica u baru. Okolo lepe devojke. Kažem Viktoru: pogledaj na onu stranu. Šta vidiš? Ne vredi, ne reaguje. Nije tu. Odlepršao je s mislima. Vratio se ozaren. Našao je rešenje – skakač b4.”

U centru grada impozantan spomenik Keresu. U Akademiji nauka, u jednoj od sala gde smo se sakupili, njegova bista. Domaćin najpre pozdravlja goste, a onda započinje neobičnu priču. Kao, u jednom njujorškom kafiću, čiji je vlasnik Rus, sede tri Rusa. Konobarica ih pita o čemu to pričaju već dva sata. O Gogolju – kažu oni. O Gogolju – može! Wujork, Gogolj? Gospodin Tulik nastavlja? “Jutros, pre vašeg dolaska, naša dva akademika razgovaraju. Jedan pita: o čemu ovi imaju nameru da pričaju ceo dan? Drugi kaže: o Keresu. O Keresu – može!”

Ređaju se govornici. Svi se slažu da otkako je šaha, malo je takvih kao Keres, a nema nijednog koji je više od njega uživao simpatije i poštovanje šahista celog sveta. Dominiraju procene Keresa i Botvinika. Od toga kako se ponašaju kad su u izgubljenoj poziciji – Keresu pocrvene uši, Botvinik popravlja kravatu, do podrške političara koju je uživao Botvinik. Spaski je otišao najdalje u isticanju lepih osobina Keresa i ružnih Botvinika. Velemajstor Tajmanov mi citira rusku poslovicu: “O mrtvima ili ne govori ništa, ili govori pohvalno.” Spaski još dodaje da od svih nekrunisanih šahista Keresu pripada mesto među šampionima. Zaboravio je na Korčnoja. “Da, zaboravio je” – kaže Viktor.

Spaski ne zaboravlja svoje čarke iz davnih vremena sa Botvinikom i Korčnojem. Uostalom, nema dobrog šahiste bez dobre memorije.

U svojim sećanjima pri kraju života, Botvinik sve najbolje i s poštovanjem piše o Keresu. Kada je u Talinu, uvek poseti Keresov grob. Čija osećanja su ona prava – mladog ili starog Botvinika? Mladi imaju vremena da se predomisle, stari nemaju.

Sledeći govornik pominje događaj uoči Olimpijade 1952. Glasanjem u Šahovskom savezu određeno je da sovjetsku ekipu predvodi Keres, a ne aktuelni šampion Botvinik. Posle donete odluke, Botvinik, u četiri oka, pita Smislova zašto je glasao protiv njega. Smislov ne poriče: “Mislio sam da to nećete saznati.”

Nema Vasje Smislova. Kako je, šta radi? Velemajstor Averbah kaže da su Smislova gotovo potpuno izdale oči. Komponuje šahovske studije bez pomoći table i figura – naslepo.

Naš domaćin zaključuje sastanak rečima: “Naša zemlja je mala. Mi nemamo istaknute vojskovođe, ali imamo sportiste, umetnike – imamo Keresa.” U tišini, sakupljeni ispred Keresovog groba, razmišljamo o sopstvenoj prošlosti i budućnosti.

A. Matanović