Narodni otpori

Kada je Emil Zola završavao svoj roman Kod ženskog raja (1883), lanci prodavnica su već postojali s one strane Atlantika. Dok su Bon Marše, Luvr, Samariten ili Prentan predstavljali tipično pariski fenomen, Vulvort, koji je 1879. osnovan u Lankasteru (Pensilvanija) 1900. je već imao 59 prodavnica. Lokalne radio-stanice, na primer u Luizijani, ponekad su širile otpor prema tim čudovištima koja proždiru konkurenciju, poklicima kao što su: „Narode Amerike, probudi se! Možemo da nokautiramo lance prodavnica !“

Stoleće potom, pojavljivanje mastodonta Vol-Marta (Wal-Mart) izazvalo je stečaj desetine hiljada malih radnji, isporučilaca i podizvođača svih vrsta. Primer: Ajova. Po studiji čiji je autor profesor ekonomije Ken Stoun (Univerzitet u Ajovi), masovno otvaranje prodavnica Vol-Marta je zatvorilo, između 1983. i 1993, 7326 prodavnica u toj državici. Možemo suditi o agresivnosti firme po ovom isečku iz časopisa Wal-Mart Today iz oktobra 1996, koji je namenjen „saradnicima“ preduzeća. Wen potpredsednik, Tom Kolin, veli: „U Vol-Martu, mi smo prodavci prašine. Konkurencija zagrize prašinu. Doslovno.“

Vrlo često se dešava da sam Vol-Mart odluči da zatvori svoje tržne centre, čuvene „kutije za cipele“ (odnosi se na oblik zgrade) koji se množe, ali koji se i zatvaraju širom zemlje. Godine 2004. je Vol-Mart kupio oko 400 „shopping malls“ pa ih je zatim zatvorio jer su „suviše mali“ ili „nedovoljno isplativi“, ukupno 8,54 miliona kvadratnih metara! Svi ti podaci, koji se ređaju na beskrajnom spisku gadosti preduzeća izazvali su odbojno raspoloženje lokalnih zajednica u celoj zemlji.

Prva velika dobijena bitka odigrala se u Grinfildu (Masačusets), 1993. Ona je na scenu izbacila onoga koji će postati neprijatelj broj jedan Vol-Marta, g. Ala Normana. On je neka vrsta „profesionalnog lobiste“ koji je delovao za račun udruženja svih vrsta i svih političkih boja. Posle malo usiljenog delovanja u početku, g. Norman je vrlo brzo uvideo disproporciju između grada od 20 000 duša i „hiper tržnog centra“ od 40 000 kvadratnih metara na više od 30 hektara koji je trebalo da bude sazidan u Grinfildu. Naš čovek je tada krenuo u borbu koja traje i danas.

Često je izgradnja tržnih centara predmet narodnih referenduma u Sjedinjenim Državama. Dešava se da rasprave oko izgradnje velikih „kutija za cipele“ u predgrađima gradova privuku više građana oko glasačkih kutija nego predsednički izbori. To je bio slučaj u Grinfildu 1993. godine, gde je više ljudi izašlo na referendum nego na izbore koji su „ovenčali“ g. Vilijama Klintona godinu dana pre toga. Takva vrsta demokratskih konsultacija je glavno oružje protivnika Vol-Marta.

G. Norman se složio da stane na čelo lokalnog udruženja koje se usprotivilo kolosu iz Arkanzasa samo deset nedelja pre referenduma, predviđenog za 19. decembar 1993. Odmah se zahuktala prava politička kampanja. Vol-Mart je upotrebio sva sredstva da ubedi glasače. Preduzeće je poslalo nekoliko serija pisama koje imitiraju pečat grinfildske opštine, tako dajući zvanični karakter svojoj strategiji političkog marketinga. G. Norman je obezbedio finansijsku podršku mnogobrojnih lokalnih trgovaca. Anonimnu podršku, jer je bilo važno ne pokazati „kategorički interes“, kako to kaže Vol-Mart na svom novojeziku.

Preduzeće je pokušalo da ubedi neopredeljene pozivajući se na asocijacije tipa „astroturf”, što bi se otprilike moglo prevesti sa „ljudi iz kraja pali s Marsa“. Tu je cilj: preobući se – doslovno – u građanina iks, iz susednog grada, i doći i hvaliti dobre strane „svakodnevnog jevtinijeg života“, naravno za masne pare koje daje kancelarija za komunikacije iz Wujorka ili Vašingtona.

Nasuprot bogatstvu koje je Vol-Mart trošio na marketing, stajali su g. Norman i njegovi pomoćnici koji su savršeno poznavali terena i imali privrženost stanovnika zajednice koja se suprotstavila uljezima, milijarderima iz dalekog Arkanzasa.

Veče uoči referenduma 2 854 glasa bila su protiv dolaska Vol-Marta u kraj, protiv 2 845 onih koji su bili za. Tih devet glasova razlike su učinili da su sa svih strana zemlje došli novinari, televizije, radio-reporteri. Niko dotle nije govorio o Grinfildu.

To je bio početak duge serije „preventivnih bojkota“. U Eureci (Kalifornija) Vol-Mart je 1998. sam zatražio narodni referendum, uveren da će moći da se smesti bez prepreka na severu Kalifornije. A nekoliko kilometara severnije, na istoku i na jugu od Eureke, već je postojao Vol-Martov hipermarket.

Stanovnici Eureke na juriš su napadani iz centra za pozive koji je radio za firmu iz Bentonvila. Nekoliko poziva telefonom, vrlo rano ujutru, izvuklo je stanovnike iz kreveta. Neka su pitanja bila vrlo uporna, naročito ona koja su bila povezana sa otporom Vol-Martu, kredibilitetom izabranih, ili pitanja koja su se odnosila na ličnost „komuniste“ Ala Normana. Jedan stanovnik grada, gđa Linda Hanran, izvestila je lokalne novine da joj se dešavalo da primi i jedanaest poziva dnevno. Budući da je hendikepirana, morala je da poveća svoju dozu sredstava za smirenje. Što je još gore, čekala je poziv iz mesne bolnice da bi saznala kako joj otac boluje od raka, u poslednjoj fazi. Objavljivanje tog uznemiravanja imalo je efekat bombe i protivnici su ga upotrebili. Dvadeset trećeg avgusta 1999, 2 605 ljudi se izjasnilo za izgradnju tržnog centra, 4 015 protiv.

Još je slikovitiji primer skore epizode te borbe, u Inglvudu, siromašnom predgrađu Los Anđelesa, koje je uglavnom naseljeno pola crncima, pola Hispanoamerikancima, u kojem se više od 60 odsto glasača suprotstavilo 6. aprila 2004. najvećem preduzeću na svetu. Talas iznenađenja bio je primeren nejednakosti strana i sredstava. Vol-Mart je potrošio više od milion dolara – što je nepristojna suma za svakog koji poznaje Inglvud – 110 000 dolara su potrošili protivnici, najviše zahvaljujući podršci sindikata, koji su bili svesni da je u pitanju njihov opstanak; deset hiljada porodica Inglvuda je povezano sa nekim sindikatom. Neke su se crkve suprotstavile dolasku multinacionale, ali se jedna istorijska crna institucija kao što je National asssociation for the Advancement of colored people (NAACP) pokazala kao vrlo pasivna. Već godinama Vol-Mart uspeva da ućutka moguće kritičare obasipajući ih raznim poklonima.

Može izgledati apriori neobično što uglavnom siromašno stanovništvo odbija moguće zapošljavanje koje nudi Vol-Mart. Grozna reputacija preduzeća je presudila. Ali g. Trejsi Grej-Barkan, član Association for a Nenj Economy (LAANE) iz Los Anđelesa nam daje drugo objašnjenje: „Narod Inglvuda nije nužno bio protiv Vol-Marta kao takvog. Oni su se suprotstavili pre načinu na koji je preduzeće htelo da se smesti u gradu, a da se stanovništvo uopšte ne pita za mišljenje. Na toj površini Vol-Mart bi napravio svoj sopstveni grad, i radio bi šta bi hteo, kad bi hteo, onoliko dugo koliko bi hteo. To je izgledalo neprihvatljivo. U stvari, sve je bilo pitanje poštovanja.“

Prema rečima velečasnog Altagrasija Pereza, „najteži posao koji je trebalo obaviti je pedagoški: moralo se“, objašnjava on, „pokazati ljudima da nije ono što se traži od njih da kažu da ili ne Vol-Martu, čekajući da se kasnije pregovara o tačnim oblicima građenja, već da se tom preduzeću potpuno da na raspolaganje vrlo velika površina u srcu grada. Biti svestan opasnosti podrazumevalo je da se pročita i razume tekst iz odluka ’04-A’, dokumenta od sedamdeset i dve stranice koji je trebalo raščlaniti sa siromašnim stanovništvom koje je vrlo malo upućeno u čitanje zvaničnih dokumenata. A i da ne govorimo o tome da je odluka 04-A napisana na takav način da je mogla biti odobrena sa prostom većinom, ali, jednom izglasana, mogla bi biti promenjena samo sa dvotrećinskom većinom.“

Epizoda iz Inglvuda je opovrgla opšte mesto „Bušove Amerike“, po pravilu „sa nama ili protiv nas“, vatrenog oružja i električne stolice. Inglvud je pokazao da sindikalna slabost u Sjedinjenim Državama nije sprečila protivnike da pobede, da apatija američkih radnika nije pravilo. Opovrgnuta je, takođe, i pojednostavljena jednačina između religijske sfere i ultrakonzervativizma. Jer su protivnici Vol-Marta takođe bili i ljudi crkve i džamije. Najzad, opovrgnuta je i ideja o sistematskom jazu između stanovnika i lokalnih političkih predstavnika: Stanovnici Inglvuda su bili skandalizovani namerom Vol-Marta da pređe preko odluke koju su doneli predstavnici naroda, da se odbije građenje tržnog centra. Grad je poslužio kao poprište bitke dugog rata protiv Vol-Marta, čiji je ishod ovog puta bila pobeda.

Najzad, i možda najvažnije, Inglvud je pokazao da se protivnici multinacionale i njenih „najnižih cena“ ne regrutuju samo u srednjoj klasi koja je nostalgična za nekadašnjim malim radnjama („mom’n’pop stores”). Prvi put Vol-Mart nije uspeo da obeleži „elitističke strine“ koje piju latte kafu, vino i jedu uvozne sireve, i koji naročito nisu oduševljeni „autentičnošću“ Vol-Marta, te „nirvane prave Amerike“. Hiljade siromašnih je dalo na znanje američkim i svetskim medijima da bi ih dolazak Vol-Marta učinio još siromašnijim. Od tada se beleže još pobede koje imaju odjeka; najskorije imaju ime Stoton (Viskonsin), Ejvndejl (Arizona) i najzad Miramar (Florida), sve u septembru 2005.

Olivije Estev