Ruski “topuz”

S podmornice “Dmitrij Danskoj”, pod površinom Belog mora, krajem 2005. još jednom je lansirana ruska “bulava” – raketa dugog dometa, usmerena da pogodi školski cilj, negde na Kamčatki. Posle dva neuspeha u izbacivanju (početkom iste godine), ovo je bio treći uzastopni uspešan pogodak u cilj i prvi koji je izveden ispaljivanjem rakete ispod vode. I to na nov način – pod kosim uglom (umesto vertikalno uvis). To omogućava da nuklearna podmornica bezmalo ne smanjuje brzinu plovidbe, čime se smanjuje opasnost da lako bude otkrivena njena pozicija.

“Bulava” (“topuz”) nalazi se u generaciji novog interkontinentalnog nuklearnog oružja u ruskoj uveliko zastareloj floti. Do 2010. flota bi trebalo da ima tri nove nuklearne podmornice (gradnja trećeg broda treba da počne), naoružanih svaka sa po dvanaest “bulava”. U budućnosti bi se broj nuklearnih podmornica, prema ruskim planovima, povećao do deset. I to bi uglavnom bila zamena za današnjih 27 (sovjetskih), čiji se rok upotrebe primiče kraju.

O pogotku “topuzom” u cilj odmah je obavešten predsednik Putin. Ne zbog toga što je šef Rusije bio svedok prethodnog neuspešnog lansiranja. Reč je o projektu kojim Moskva pokušava da održi ravnotežu u nuklearnoj vojnoj moći sa SAD, i razvoj tog sektora je pod ličnim staranjem šefa države.

Minulog leta, usaglašavanjem o “doktrini zajedničkih nuklearnih operacija”, Vašington je nagovestio da, uslovno rečeno, jedan liberalniji režim upotrebe nuklearnog oružja nije više samo stvar fantastike. Suština je u tome što su SAD postigle prve rezultate u svojoj protiv-raketnoj zaštiti. Posle prvih “promašaja”, američke rakete-presretači uspele su da tokom nekoliko poslednjih pokušaja pogode školski lansirane projektile “protivnika”. Logično, svaki dalji napredak u samozaštiti povećava izglede za eventualno lakše odlučivanje o tzv. prvoj upotrebi nuklearnog oružja, u nekom neizvesnom trenutku u budućnosti.

Budžet SAD za odbranu iznosi 419 milijardi dolara. To samo po sebi ukazuje na više nego štedar investicioni fond Amerike, ukoliko administracija Buša želi (a ona želi i na tome i radi) da usavrši odbranu od “raketa-napadača”.

Posle inauguracije predsednika Buša 2000. SAD su jednostrano istupile iz obaveza (sovjetsko-američkog) sporazuma o dobrovoljnom moratorijumu u zoni razvoja protivraketne zaštite. Ćutke, time se htelo dati na znanje da u nuklearnoj moći dve strane, između SAD i Rusije ne postoji više znak jednakosti. Procene stepena dotrajalosti ruskog oružja i vrlo skromnih mogućnosti Moskve da finansira izum i izradu “sledeće generacije” projektila, nisu u tome mogli biti bez uticaja. I verovatno je to razlog zbog kojeg Putin lično prati tok obnove sposobnosti za odmazdu, bez obzira na to što su motivi za to i politički. (Na primer, želja da se, kod kuće, Rusima, pokaže da je vladar taj koji pazi da se razorna sila održi rame uz rame s američkom. A napolju, da opravda mesto Rusije za stolom G-8, bez obzira na njeno ekonomsko zaostajanje.)

Nagrađen za takvo svoje insistiranje, Putin je minulog leta dobio materijalno opravdanje za izjavu da Rusija (ipak) raspolaže oružjem “sposobnim da probije bilo koju protivraketnu odbranu”. Predsednik Rusije je rekao da njegova zemlja raspolaže bojevom “glavom” koja se “praktično ne može uništiti” sredstvima PRO sa zemlje. Dakle, ni američkim.

Ovde je već reč o nečem što nisu ni “bulava” ni “topolj M” – značajno usavršene rakete, nosači nuklearnog oružja. Prva, namenjena lansiranju s podmornica, a “topolj M” sa tla, iz silosa ili sa rampi u stalnom transportu (radi težeg lociranja u slučaju protivdejstva). Rusi vezuju svoja visoka očekivanja za “spravu” sposobnu da svoje ubojno nuklearno punjenje iznese iz atmosfere u kosmos – gde je (kako stvari sa američkim oružjem izgledaju ovog časa) nedoseziva – i vrati ga u atmosferu, usmeravajući “samu sebe”. To znači, slično “krstarećoj raketi”, nuklearna glava samostalno menja pravac i visinu, a leti brzinom – osam puta većom od zvučne. Projektil namešten “u kljunu” pomorske “bulave” pogodio je cilj leteći brzinom od osam maha.

Svaka “bulava” ili “topolj M” mogu se naoružati sa po tri međusobno nezavisna “leteća bloka”. Osim toga, i pomorska i suvozemna raketa pokreću se u prvom, od tri stepena, čvrstim gorivom, što prema opisima stručnih lica otežava otkrivanje mesta rampe na osnovu obavljenog lansiranja.

“Neodbranjivost” od ruskog ofanzivnog projektila bazira se na pojedinosti da svi postojeći odbrambeni sistemi počivaju na određivanju tzv. trajektorije ispaljenog zrna. Ovo je prvi slučaj “zrna” koje pristiže “bez putanje”, pošto doslovno pada s neba – iz vasione, u kojoj bi možda moglo biti uništeno, ali još nisu razvijeni tzv. sateliti ubice. Wihovo postojanje podrazumevalo se Reganovim planovima, nazvanim “rat zvezda”, ali nije ostvareno.

Tačno ili ne, tek, prema američkoj štampi, koja ne poriče da Rusi imaju “nou-hau” novog oružja, nuklearni “grom iz neba” takođe je začet osamdesetih, u vreme Reganovih pretnji Moskvi “ratom zvezda”. Amerikanci pišu da je ideja iz vremena Andropova, i da je u njeno ostvarivanje još onda uloženo dvadeset milijardi dolara. Dakle, projekat je skup.

Američka štampa se pita iz kojih razloga Moskva uopšte i razvija takvo oružje – “SAD se ne spremaju da napadnu Rusiju”. Vašington gradi protivraketna sredstva (šesnaest sistema PRO stacioniraće na Aljasci!); međutim, Amerika ima na umu zaštitu od projektila terorista i država koje im pomažu.

Moskva, ponoseći se ubojitošću toga čime raspolaže, i ne tvrdi da je sve zbog Amerike. Na nju se samo misli, a oružje je “za svaki slučaj”. Kako god bilo, sa Iranom i svima drugima koji imaju ili žele da imaju nuklearno oružje, liči na početak velike nevolje. Čovečanstvo će produžiti s obavezom “zijanja u nebo”. Sve teže je naslutiti kada će “nešto” otud pasti na glavu, kao beleg ne sasvim neizgledne katastrofe.