Tamna strana svetlosti

LJuba Popović o nesporazumima sa državom,

institucijama i pojedincima

U ovoj zemlji gde sam rođen nikada nisam imao problema s novinarima, piscima, štampom, televizijom... Moram da priznam da su me svi oni dobro prihvatili, čak isuviše u nekom smislu. To kažem na početku, jer imam potrebu da im se na neki način odužim za blagonaklonost.

Međutim, iza svih tih novinskih tekstova, televizijskih priča, svega što je bilo na površini, postoji mračni deo, o kome naša javnost ne zna. Tu priču valja podeliti na dva dela. Jedan bi obuhvatio odnose sa državom i njenim institucijama, a drugi, zanimljiviji za sam početak, sadržao bi moj odnos prema Akademiji primenjenih umetnosti, a tu su i neki šaljivi događaji sa Likovne akademije.

Priča počinje davno, negde 1962. godine. Tada sam već dosta dobro upoznao Aleksu, brata Marka Čelebonovića. On je, čuvši priču o Kupoli, mom životnom i kreativnom prostoru, bio prvi čovek iz te institucionalne priče koji se popeo na sedmi sprat i došao meni u kube. Pogledao je moje slike, iznenadio se, uputio mi dosta komplimenata. Ne bi trebalo zaboraviti da je ulazak u Kupolu, kao što sam to već opisivao, bio zaista težak: preko tavana, uz merdevine, do kapka koji je vodio u moj svet. Aleksa je hrabro stigao gore, a ja sam mu zahvalan iz dva razloga. Prvo što je tada kupio nekoliko slika iz tog mog školskog perioda, koje su se u doba Protića nalazile u Muzeju savremene umetnosti, a sada su izbačene. Zašto i gde, ne bih znao... Drugo što dugujem Aleksi jeste što je on, mnogo godina kasnije, u velikoj ediciji kod Pjera Belfona, gde je objavljena monografija o meni, napisao izvanredan tekst, u kome se priseća osvajanja puta do Kupole. Kasnije je u taj prostor doveo Borisa Vižintina, direktora Riječkog salona. On mi je, oduševljen, ponudio neizostavno učešće na Salonu. Prihvatio sam i to je bilo prvo moje pojavljivanje na nekoj izložbi. Do tada sam ih se prilično klonio. Preterujući sa oduševljenjem, Boris Vižintin mi je rekao: “Znate, LJubo, prva nagrada je vaša, bićete nagrađeni...” Tom izjavom mi je u onom mom prilično mračnom bivstvovanju pokazao neko svetlo. Došao je i Riječki salon, a nagradu je, mislim, dobio Janez Bernik... Ja nisam dobio ništa.

Bio sam mlad i ne mogu a da ne priznam koliko je sve to na mene uticalo. Bio je to prvi šok. Možda i nije bio tako strašan, međutim...

Tada sam se zarekao da u životu nikakve nagrade neću primiti, i evo do danas se toga držim. Kada je meni bilo potrebno priznanje te vrste, nisam ga dobio, a kasnije, kada je drugima bilo potrebno da ja primim nekakve nagrade, više nisam hteo. U mojim knjigama i monografijama ne postoji stranica sa sadržinom – nagrade. Mislim da je došlo vreme da se kaže zašto je to tako.

O MONSTRUMIMA I ČUDOVIŠTIMA: Prvi moj veliki sukob sa akademijama dogodio se na trećoj godini Akademije primenjenih umetnosti, kada su Dragana Lubardu i mene izbacili sa studija zato što smo slikali “uljanom bojom i pravili neke monstrume i čudovišta”. Među optuženima bili su Žika Pavlović i još dvojica-trojica mladih slikara... Oni su se nekako provukli, a nas su izbacili. Sećam se tog vremena po ogromnoj panici koja me je obuzela. Bio sam na ulici... Ali i čuda se događaju. Naime, Ivan Tabaković, tadašnji profesor na keramici, kome se dopadalo to što ja radim, dan-dva pred samo izbacivanje, predložio mi je da odnesem svoje radove Marku Čelebonoviću. NJegov atelje bio je blizu, u Čubrinoj ulici. Poneo sam nekoliko manjih slika i blok sa crtežima. Tada sam se prvi put našao u jednom slikarskom ateljeu i prvi put u životu mi je neko ponudio kafu i obraćao mi se sa “vi”... To je na mene ostavilo neverovatan utisak. Radove sam pokazao sa strahom, već sam bio skoro na ulici... Marko je pušio na lulu i dugo ih gledao: “Znate šta, ja nalazim da je ovo dosta originalno i vrlo zanimljivo. Tabaković mi je objasnio vaš slučaj. Otidite sutra na Likovnu akademiju, ponesite indeks i recite Slobodanki da ste u mojoj klasi.” Samo što se nisam onesvestio. Potpuno su me savladale emocije.

Otišao sam na Akademiju, Slobodanka me znala, jer se čitavo naše društvo Tupa Vukotić, Dado, Tošković, Šejka, Siniša Vučković, Olja Ivanjicki – stalno tu muvalo. Biblioteka Likovne bila je bolja od one na Primenjenoj. Kada me Slobodanka videla na vratima, zamalo se nije skamenila. Rekla je: “Šta je, genije da nećeš i ti možda ovde?” Kažem kako me u svoju klasu preporučio Marko Čelebonović. Nije poverovala, pa ga je pozvala telefonom. Tako sam ušao u četvrtu godinu.

U petoj godini svi smo spremili i izložili radove za takozvanu kritiku profesora koji su imali zadatak da odaberu najbolje studente za specijalni tečaj koji je trajao dve godine nakon završetka Akademije. Majstorske radionice u to vreme vodili su Milo, Kun i još neka velika imena.

Ali ponovo prepreka: neko iz Komiteta, ne sećam se ko, optužio me rektoru Akademije Sretenu Stojanoviću da pravim neka čuda i da tako nešto ne dolazi u obzir za specijalni tečaj. Pozvali su me, kao u vojsci, na raport kod rektora. NJegov kabinet upotpunjavao je ozbiljnost situacije: fotelje, knjige ukoričene u kožu i on koji izgovara rečenicu što mi se urezala u pamćenje za ceo život: „Nisi li ti onaj što pravi one žućane?”

Kažem da jesam. Rektor mi saopšti da on njih još nije video, ali je čuo loše komentare. Na svu sreću, posle prvog šoka, mozak mi je brzo reagovao. Znajući da je Čelebonović veliki autoritet na Akademiji, rekoh mu da sam već dve godine kod njega u klasi i da me je on u tome što radim ohrabrivao... Preporučio sam mu da o svemu tome vidi s Markom, jer nemam šta drugo da mu kažem. Na sreću, priča se tu završila, ali je to bio jedan od mojih prvih sukoba na Likovnoj akademiji.

Onda je došla Medijala. NJeni pripadnici bili su optuženi za diverziju, za skretanje sa takozvane linije prosperiteta, linije normalnih. U napadima na Medijalu prednjačili su članovi Partije, među njima Bajić, Karanović... Proglasili su taj pokret za antidržavni. Šejka je bio optužen kao kolovođa, ali i svi mi. U napadima su učestvovale i novine, i obruč je počeo da se steže... A onda se desilo nešto čudno. Na našu sreću, dva imena sa autoritetom – Peđa Milosavljević i Oskar Davičo, veliki komunista – ustala su u našu odbranu. Davičo, koji se družio sa Kočom Popovićem i sam bio pomalo nadrealist, napisao je tekst u kome je rekao da su sve te kritike svinjarije, partijske gluposti. On im je, kao tata odozgo, održao lekciju. Peđa Milosavljević je odbranio našu estetiku, a mi smo posle napada, koji su dobili obrise državne priče, bili spaseni.

RANI RADOVI I RANE RANE: Sve su to rani radovi i rane rane. Na red dolazi nešto što je deo istorije. U svim mojim knjigama pominje se ona moja čuvena Kupola. Kada sam otišao u Pariz, njene ključeve ostavio sam prijatelju. Jednog dana sa užasom sam saznao da je „Čelik”, preduzeće koje je u prizemlju zgrade imalo neke prostorije, a koje je vodio jedan udbaš, uzurpiralo i moj prostor. Kupolu sam dobio odlukom kućnog saveta, i ja sam, uz njihovu potvrdu, mogao malo da je preuredim za stanovanje. S vremenom sam praktično postao stanar tog prostora. Direktor „Čelika” se nije osvrtao na to. Pod Kupolom je bilo prilično mojih radova sa Primenjene, veliki aktovi, odlična biblioteka: knjige, stari predratni stripovi, „Mikijevo carstvo” kompletno. U donjem delu Kupole Šejka je držao radove. Sve su to oni pokupili, odneli na đubrište i pobacali. Javili su mi da se čak protiv mene vodi i neki proces, jer sam kao uzurpirao taj prostor. Došao sam iz Pariza, našao se na sudu i tada video tog udbaša kako ćaska sa sudijama. Čim me primetio, prišao je: „Znam ja takve kao što si ti, imao sam posla s njima.” Iako u to vreme još nisam stekao ime u svetu slikarstva, za mene se ipak znalo u nekim krugovima. Video sam da na nepristrasno suđenje nisam mogao da računam i otišao pravo Živoradu Kovačeviću, gradonačelniku Beograda. On me lepo primio. Preda mnom je telefonom pozvao onog udbaša, pokušavajući da mu objasni da ne može tako. „Čovek je slikar...”, čuo sam da govori. Glas sa druge strane upitao je ko to govori. Kovačević se predstavio, a on mu se prodrao u slušalicu: „Ko ti jebe mater, nemoj da lažeš!” Jer udbaš nije mogao da veruje da mene, nekog tako besprizornog, brani gradonačelnik. To je gradonačelnika veoma naljutilo, pa pozove sudiju i advokata, mislim da se zvao Despotović, koji je trebalo da me brani. Bogami, proces potraje prilično i završi se u moju korist. Dobio sam rešenje po kome je udbaš trebalo da mi isplati vrednost sedamdeset kvadratnih metara stana negde u Beogradu.

Od tad počinje moja glupost. Nisam baš tačno znao šta ću i kako ću. Sećam se da me neko posavetovao da bi bilo najbolje da im tražim da uplate te pare Ministarstvu za kulturu, a da ono pronađe prostor u Beogradu za moj atelje. Tek tada počinje monstruozna avantura. Pare, uverljiva suma, stignu u Ministarstvo za kulturu. Tamo mi kažu da je odlično što je to stiglo i da prave dva ateljea, jedan za Arsu Jovanovića, reditelja, a drugi za mene. Pokazali su mi i lokaciju – ni manje ni više nego sadašnja Ulica kralja Petra, tadašnja 7. jula, gde se nalazio predivan tavan sa dve kupole. Saša Banović, čuvena arhitektica iz Zavoda za zaštitu spomenika, koja je u to vreme radila na Kalemegdanu, predviđena je da nam sa ekipom napravi projekat.

De mi je bio kraj!

Centar Beograda, blizu „Snežane” i sedam patuljaka, gde smo klopali, atelje koji je trebalo da bude bajan, sa kupolom i finim slikarskim prostorom. Naravno, brzo se gubi svaki trag i Saši Banović, i planovima i parama. Arsa Jovanović, koji može da posvedoči sve o čemu pričam, i ja ostadosmo bez ičega... Kako tada, tako i kasnije. U tom mom iskustvu o kome javnost ne zna, o kome nikada nisam pričao, to je bila priča nivoa strave i užasa. Ministarstvo za kulturu je bukvalno pojelo moje pare.

I tu nije kraj uticaja tog žanra na moj život. Horor se nastavlja.

KAFA I ENCIKLOPEDIJA: Neko vreme kasnije u sličnu priču uključuje se neki Lukić, predsednik opštine Stari grad. Više se ne sećam sticaja okolnosti pod kojim smo se upoznali, ali je taj Lukić bio oduševljen mnome i svaka druga rečenica bila mu je: „LJubo, vi ste naša enciklopedija.” Bile su tu silne kafe, red kafa, red enciklopedija... Videvši da situacija postaje „intimna”, požalih se Lukiću da nemam atelje u Beogradu. Naravno da će taj problem biti rešen. Imao je i nekog ađutanta, malog, ćelavog – brzi brzanjac... Prođu te seanse, odem ja u Pariz, vratim se, ponovo kafe i enciklopedije, a Lukić mi tužno saopštava da oni na opštini nisu uspeli ništa zanimljivo da pronađu.

Međutim, sasvim slučajno, jedna prijateljica mi u to neko vreme kaže da je taj i taj deda koga je poznavala, ne sećam se imena, umro, a iza njega je ostao sjajan državni stan kod bioskopa „Zvezda” – zapečaćen. Koristeći poznanstvo, odem Lukiću na kafu, sačeka me i enciklopedija, a ja upitah šta će biti ako sam nađem prostor koji je sasvim dobar za atelje. „LJubo, odmah ga dobijaš”, odgovori Lukić. Kažem mu ja adresu, a on poziva ađutanta da odemo zajedno na lice mesta. Idemo peške, blizu je. Otpečate oni vrata, a ja imam šta da vidim. Ogromna soba, fenomenalna, jedna mala i terasa koja gleda na Dunav i Savu. Čudo.

“LJubo, sve je rešeno, nema šta da se sekiraš, idemo brzo u kancelariju da napišemo pismo i pošaljemo ga Ministarstvu za kulturu”, kaže Lukić.

Tap, tap, tap – otkucasmo mi pismo. Ponudih Lukiću da odnesem lično to pismo u Ministarstvo, blizu je, začas ću. Kaže da pošta mora da ide zvaničnim putem. Složih se ja, a da vam skratim priču, nikada to pismo nije stiglo u Ministarstvo za kulturu, ili je stiglo pa ga pojela maca, ali je činjenica da tu – počinje mrak. Svi moji telefonski pozivi iz Pariza da nađem Lukića nisu uspeli, ili je izašao, ili je na sastanku, na terenu... Posle nekog vremena, posredstvom prijateljskih veza, saznao sam da je taj prostor dobio neki zubar, povratnik iz Švajcarske. Kako je zubar dobio taj stan, drugi je deo kriminalističkog romana, u koji neću da ulazim.

Nesporazumi su različiti, nekada sam i sam bio na drugoj strani tog osećanja. Posle završene Akademije, došao sam na specijalni tečaj kod Mila Milunovića, na preporuku Marka Čelebonovića. U početku nisam hteo da idem, jer je kružila priča da su Milovi učenici milunčići, te da ih on sve oblikuje po svom kalupu. Čelebonović mi je u veoma ozbiljnom razgovoru obećao da će mu skrenuti pažnju da sam već formiran slikar i da me pusti da radim. Bila je to velika stvar za mene, on mi je uvek u životu činio velike stvari.

Milo me tako i prihvatio, gledao je to što radim, zvao me u atelje na razgovore o slikarstvu, ali nije nikada komentarisao moje slike. Samo je jednom, dok je posmatrao sliku „Rascvetavanje sluzi”, rekao: „LJubomire, ja bih ođe malo plave. To je mnogo vrelo.” Iako sam znao da je slikarstvo odnos toplog i hladnog, ja sam, kao poslednji kreten usijane glave, odlučio da ga ne poslušam. Mnogo godina kasnije, jedan veliki kolekcionar u Parizu pozvao me na večeru i priču. Usred ćaskanja poveo me u drugu sobu da mi pokaže nešto što je pronašao, a što sam radio još u Beogradu. Uđem u sobu, ugledam „Rascvetavanje sluzi” i okamenim se. Slika vrela, gori! Pomislio sam da sam bar poslušao Mila, da sam je gde-gde ohladio... Tek tada sam spoznao posledice mladićkog inaćenja, te tvrdoglavosti da ne poslušam suštu istinu koju mi je rekao majstor.

Sećam se kako me Milunović obično zvao u atelje: „Dođi, LJubomire, da pojedemo po jednu pomorandžu.” U to vreme su pomorandže bile čudo nad čudima, neke izraelske što su se pušile kad se otvore. Tokom jednog od tih naših razgovora saopštio mi je da je čuo glasove kako se spremam za Pariz. Pa da ne idem bez igde ičega, posavetovao me da zatražim stipendiju bar za tu prvu godinu. Takve stipendije su postojale, čini mi se da je znatno kasnije Vlada Veličković dobio nešto slično. Uslovi su bile preporuke profesora i da u Jovanovoj ulici završim kurs francuskog jezika sa diplomom. Kako sam imao čitavu godinu pred sobom i malu stipendiju od Akademije dok specijalka teče, za tri meseca sam položio kurs francuskog jezika i dobio preporuke, naravno od Mila Milunovića i Marka Čelebonovića, kao najbolji student. Milunović me ponovo pozvao u kabinet, jer se setio da sam bio i kod Kuna. Đorđe Andrejević Kun je uvek bio prema meni korektan. U to vreme se uglavnom slikalo apstraktno, tako da mu je ta neka vrsta mog realizma odgovarala, jedino mi je jednom rekao da su mi likovi mnogo ružni... I Kun mi napiše preporuku. Tako sam imao pohvale tri majstora, od kojih je jedan bio komunista. Računao sam da je to sto posto gotovo, da nema ko da bude bolji. Kada su objavili rezultat konkursa, saznao sam da je neka ženska dobila stipendiju, ne znam koja. Nikada, ni pre ni posle, nisam čuo za nju, a meni su stavili do znanja da nisam član Partije. Moguće da to i jeste bio razlog, ali je to svakako jedan od teških udaraca koje sam primio, koji me je naterao da definitivno odem u Pariz i naučio da se uvek oslanjam samo na sebe.

U to vreme radio sam malo u Domu kulture zapadni Vračar, gde je direktor bio Jefta Jeftović, koji je kasnije postao direktor Muzeja, i živeo od ispisivanja plakata za muzičke večeri.

JEDNA PIKANTNA PRIČA: Tu se završavaju početni, možda i bezazleniji sukobi. U kontekstu nesporazuma sa državom ubraja se svakako i slučaj izbacivanja mojih slika iz Muzeja moderne, ali, pre svega toga, ima jedna pikantna priča.

Stojan Maksimović, arhitekta “Interkontinentala”, koji sada živi u Americi, i sam Valjevac i moj dobar prijatelj, veoma ceni moje slike. Kada je pravio projekat za taj hotel, naglasio je da bi voleo da ima neko moje veliko platno u “Interkontinentalu”. Gradnja se već završavala, a Stojan je došao u Pariz, u moj atelje, i rekao mi da ima zid od 18 metara. Objasnio sam mu da niti mogu, niti umem da naslikam toliki format, a nemam ni vremena, jer bi mi za takav posao bilo potrebno nekoliko godina. Rekao mi je da kako znam i umem nešto iskombinujem. Tada sam imao veliku izložbu u Galeriji „Bobur”, što nije muzej, već privatna galerija, a posle mene je tu izlagao i Dado Đurić. Na toj izložbi sam imao jednu ogromnu sliku od četiri metra, horizontalno, visoku dva i šezdeset. Slika je bila omaž DŽejmsu Frejzeru, engleskom antropologu, i zvala se „Zlatna grana”, kao i njegova čuvena knjiga, objavljena i kod nas. NJegove veštice i čuda iz Afrike inspirisali su me i na sredini te slike se nalazi jedna crna spodoba koja drži čitavu sliku. Međutim, znajući da bi i ta slika bila optički smoždena u 18 metara, ja sam dodao još dve slike sa te izložbe, „Blud” sa desne strane velikog platna, a levo „Pad anđela”. U to vreme je u Pariz došao i slikar Filo Filipović. U razgovoru o problemu veličine zida u “Interkontinentalu”, Filo mi je predložio da sve te tri slike spojim u triptih, a on će mi doneti boje, pa bih mogao na licu mesta, kada ih budem postavljao, da prespojim eventualne šavove, dodam parče neba... Tu me Filo ohrabri, ja se dogovorim s Mikijem Savićevićem, potpisasmo i ugovor, a za taj veliki triptih na papiru dobio sam popriličnu sumu novca. Onako da plovim nekoliko godina na njoj. E, onda se dogodilo nešto što je istorijski fenomen, a ja, kako sam odlučio da sve kažem, prvi put ću reći i to. Za “Interkontinental” Stojan je tražio i jedan mozaik. Iz krajnje sentimentalnih razloga pokušavao sam da ubedim Stojana da angažuje Peru Omčikusa. Međutim, Stojan nije voleo Petrove slike, rekao mi je da to u njegov hotel ne može. Shvatio sam da je to čvrsta odluka. Žao mi je bilo Petra, jer mislim da je talentovan slikar, te nastavljam ubeđivanja, sada oko mozaika. Kažem mu da je Petar fenomen za mozaik i čujem da je već uzeo Fila. Ubrzo se u štampi pojavljuju napisi o tome ko je sve od slikara u “Interkontinentalu”, paralelno ide priča o nekim velikim parama i da Miki Savićević rasipa lovu, a odmah posle toga intervju u NIN-u Petra Omčikusa koji je ogorčen. On ne zna ništa o ovome što sam vam ispričao i govori kako su slikari preplaćeni, da je to sramota, pa kako baš ti slikari, a ne neki drugi... Elem, Pera se zaleti na krivini i izbljuje u te novine, mislim da je baš Stevan Stanić radio taj razgovor, mada nisam siguran... Kada je sve to stiglo do Mikija Savićevića, on poludi. Kako se sve to i tada radilo uz pomoć štapa i kanapa, ja sam već te tri slike smotao u rolnu, poslao avionom velike blind-ramove, Stojan ih je sačekao na aerodromu, a ja sam rolne doneo sa sobom. Filo je, kako je obećao, došao da mi pomogne, mi nategnusmo platna, postavismo ih na zid, a ja sam ih spojio... Izgledalo je ludački. Usred svega toga, zove nas Miki Savićević u kancelariju i na naše oči pocepa ugovor. Kaže da je posao preplaćen i da možemo da dobijemo toliko i toliko. Šta da radim? Da skidam slike, motam u rolne, vraćam za Pariz? Bio sam doveden u situaciju da nisam znao šta ću. Uglavnom, te moje slike ostanu tu, ja dobih neku bednu lovu, a u trenutku kada je novac došao do mene, i kada sam platio porez, počela je ona čuvena inflacija. Otišao sam u Pariz, a taj novac se istopio kao santa leda na suncu, od toga nije ostalo ništa. To je jedan malo teži period.

Naravno, Mikiju nisam nikada ništa zamerio, situacija je bila takva...

VRHUNSKI NESPORAZUMI: Sada dolazi još jedan od tih čuvenih, vrhunskih nesporazuma – Akademija nauka. Ja sam još za života upoznao Srejovića, koji je bio izvanredna ličnost, čudo za naše prilike, obrazovan, inteligentan, pametan... Upoznali smo se u Somboru i on je u tamošnjem pozorištu predstavljao knjigu o meni koju je napisao Rene de Solijer, objavljenu u ediciji „Zlatna grana” somborske izdavačke kuće. Govorio je nadahnuto, a mi smo ostvarili veoma lep kontakt. Pojavila se neka fina priča i on je predložio da odemo do tadašnjeg predsednika SANU. Brzo smo se dogovorili oko izložbe. Jedan od ljubaznih ljudi s kojim sam uspostavio zaista finu komunikaciju bio je i Nikša Stipčević. Šta se tada dešava? Pripremili smo katalog, prelomili ga, a onda je počeo nesrećni embargo. Nisam mogao da donesem slike iz Pariza, teško se putovalo, išlo se preko Budimpešte... Zamolio sam Srejovića da odložimo izložbu, i tako je i bilo. U to vreme sam već bio član Akademije i moja izložba trebalo je da bude predviđena vrsta besede...

Kada vratim film unazad, čini mi se da me baš Nikša jednog dana odveo i upoznao sa Medakovićem. Popričali smo o tome, ponovo sam čuo ono čuveno – enciklopedija, čak je Medaković izjavio da bi voleo da otvori moju izložbu. Rekao sam mu da imam mnogo prijatelja koji su pisali o meni sve ove godine, poput Kukića, ali sam se načelno složio sa tom idejom. Medaković je pomenuo i da je čuo kako imam već pripremljen tekst, za onaj prethodni katalog, od Milenka Radovića, te da ga on lično poznaje, smatra da je izuzetan a potpuno anoniman čovek koji odlično piše. Tako se i oko kataloga lako dogovorismo. Onda smo odredili datum, oko godinu unapred. U to vreme Akademija je bila na belom hlebu, bez para. Vrlo brzo u priči se pojavljuje i Dinko Davidov, koji vodi Galeriju Akademije. Onako prepotentan, on krene da kritikuje tekst Milenka Radovića, te ne bi on tako i slično, najbolje bi bilo da piše Irina Subotić... Uđosmo mi u mali sukob, na tom sastanku su bili Branko Kukić i moj prijatelj Dušan Jovanović, koji me stalno gurkao da smirim situaciju... Na kraju, da ne dužim priču, mi se nekako složismo da Branko Kukić napravi izbor iz različitih tekstova o meni, a da Milenkov tekst ne ide u tom katalogu. I ja, koji ne pravim kompromise, pristanem na taj kompromis. Poručim ja još Dejanu preko Dinka da znam da Akademija nema para, da nema potrebe da tražimo novac od Ministarstva za kulturu, mada su Veličkoviću dali deset hiljada maraka, ili ne znam čega, jer ću se snaći za katalog s mojim Valjevcima. U svakom slučaju, neće imati nikakvih troškova. Tokom narednog susreta gospodinu Davidovu sam doneo nekoliko stranica čitko ispisanih, štampanim slovima, sa nazivima svih mojih slika koje se nalaze u Srbiji, adresama vlasnika, brojevima telefona... Zamolim ga da angažuje svoje ljude da petnaest dana pre izložbe kamionom prikupe sve te slike kako bismo mogli da postavimo izložbu. Dobio sam plan Galerije i već smeštam u mislima, jednu sliku ovde, drugu tamo... Jednog dana sam Davidova pozvao iz Pariza da vidim da li se dogovorio sa fotografom da slike koje nedostaju snimi za katalog. NJega, međutim, nema. Te večeri sam ga pozvao kući, mada nemam taj običaj, a on mi mrtav hladan kaže: „Vaša izložba je otkazana.” Molim? Verujte da sam pomislio kako ću od šoka boginje da dobijem. Pitam ga šta je problem, a on mi kaže da ništa ne zna, da se javim eventualno oko nekog novog termina. Od tog dana i tog razgovora nikada nisam dobio ništa od Akademije nauka kao odgovor ili objašnjenje zbog čega je moja izložba otkazana. To je prava priča. Svašta je posle pričao i Dejan da se izvadi, kako sam boem, kako je sa mnom teško raditi... Do današnjeg dana niko mi se iz te akademske kuće nije javio. Da tome dodam još nešto, ja tamo poznajem najmanje dvadeset ljudi, ako ne i više. Bar desetorica su mi prijatelji, bliski. Računam tu Matiju Bećkovića, Batu Mihajlovića, Srbinovića, Mišu Pavića, Dragoslava Mihajlovića, LJubu Simovića, Dobricu Ćosića, koji me preporučio za Akademiju... Da ne ređam dalje. Nikada niko od njih nije pokrenuo to pitanje. Čista Agata Kristi! Tu završavamo priču.

Budući da u Beogradu nikada nisam izlagao samostalno, dobro je znati razlog tom neobičnom sledu. Razlog je što me nikada niko nije ni zvao.

Za vreme od blizu pedeset godina slikarskog rada i četrdeset tri godine Pariza, da budem neskroman, ja sam ipak pronosio slavu ove zemlje. Moralno gledano, ogroman dug ima ta ista zemlja prema meni. Svaka šuša koja drži četkicu ovde je dobila atelje. Ja niti imam atelje, niti mesto boravka u Beogradu – to treba da se zna. Kada je Kupola zbrisana sa lica zemlje, iz moje lične karte izbrisana je i adresa – Zagrebačka 2. Od tada ja nemam prebivalište u Beogradu. Ako smo mi tamo, nekoliko nas slikara u Parizu, pokazali zavidnu kulturu, ako smo to naše ime Srbija i Jugoslavija provukli kroz sve bitne enciklopedije slikarstva, u kojima se o nama pisalo, mislim da je ovaj konkretan odnos države prema meni, jer o sebi govorim, bio stvarno – svinjski nefer. Od ove države ja nikada nisam dobio ništa. Kad je trebalo da bude izložba u Akademiji, ja nisam tražio novac od Ministarstva za kulturu, jer sam hteo da pomognem, razumevajući da nema para, nisam nikada tražio atelje, jer nije na meni da to tražim. Niko se nikada nije setio! A uvek se neko pita zašto nema izložbe LJube Popovića u Beogradu. Pa nije moje da pravim izložbe, ja pravim slike.

Bilo je možda krajnje vreme da se neke stvari raščiste. To je taj mračni deo koji ponekad ipak deluje na neke sentimente, deluje nesrećno... Jer, kao što je slikarstvo odnos hladnog i toplog, život je odnos svetlog i tamnog, a ovo bi bila tamna strana moje priče.

ZATVARANJE KRUGA: Pošto je ovo izlaganje deo davne i ne tako davne prošlosti, trebalo bi da se vratimo sadašnjosti, gde se upravo odvijaju događaji veoma važni za zaokruživanje priče. Sadašnja vlast je, preko izlaganja ministra za kulturu na konferenciji za štampu povodom promovisanja Monografije Pariski krug sasvim jasno naznačila da će izdvojiti određeni prostor za ateljee slikarima koji su značajni za srpsku umetnost i kulturu, a koji žive van granica države. Bilo je priče i o konkretnom prostoru. Ispostavilo se da je u pitanju prostor ispod površine zemlje, a da apsurd bude još veći, on pripada Narodnoj biblioteci, tako da od najavljenih ateljea nema ni traga. Da se istorija, nažalost, ponavlja, ili u mom slučaju nastavlja, primer je i izložba mojih slika u Galeriji Pariskog kruga. Eto i moje prve izložbe u Beogradu, naravno, ona je tu zahvaljujući mojoj dobroj volji i dobroj volji Živojina Ivaniševića. Tu dobru volju, čak ni moralno, nisu podržali gradski oci kulture, jer se ni iz Ministarstva, a ni iz Srpske akademije nauke i umetnosti, čiji sam član, niko nije pojavio na otvaranju, a kako čujem, ni kasnije.

Zabeležila i priredila Dragana Marković