Apatrid i građanin sveta

U tekstu koji sledi ne pretendujem na objektivnost, prihvatajući rizik da mi se stavi na dušu ovo priznanje ili da budem, još jednom, meta napada i uvreda zbog toga što sam izražavao i još izražavam, a evo, na kraju krajeva, i podržavam jeretičke misli i stavove.

Milivoj Srebro je rođen u Glamoču 1957. godine. Posle završenih studija književnosti u Beogradu, bio je urednik Književne kritike i kritičar-saradnik NIN-a. Od 1990. godine živi u Francuskoj gde na Univerzitetu “Mišel de Montenj” u Bordou radi kao profesor na Katedri za slovenske studije. Na istom univerzitetu je i doktorirao na temu “Recepcija savremene srpske književnosti u Francuskoj”. Pored mnogobrojnih članaka publikovanih u našim i francuskim časopisima, objavio je na srpskom jeziku dve knjige eseja – Roman kao postupak (1985) i Mali vavilonski listar (1991), a na francuskom – Antologiju srpske novele (2003). Autor je i dvojezične publikacije – Bibliografija srpske književnosti u Francuskoj: 1945-2004.

Neću ni da osporavam ni da prećutim osećanja simpatije i, čak, prijateljstva koja gajim prema Milivoju Srebru. Sreli smo se igrom slučaja prilikom rada na Antologiji srpske novele (Gaďa, 2003): on je bio autor ovog književnog projekta, a ja – jedan od prevodilaca. Upoznao sam tada jednog srdačnog čoveka, entuzijastu koji je išao do kraja – ali bez ratobornosti – u odbrani svojih ideja. No, bez obzira na naš lični odnos, nije mi namera ovde da iskoristim priliku koja mi se ukazala kako bih udario u hvalospev i pisao panegirik o njegovoj novoj knjizi Zapisi jednog apatrida.

Događaji o kojima piše M. Srebro zbili su se pre više od jedne decenije. U međuvremenu, izdešavale su se nove drame, vreme je učinilo svoje... Ali i pored toga, ne bismo smeli, danas, u 2006. godini, da zaboravimo monstruoznost jugoslovenskih sukoba niti da sa rezignacijom pređemo preko onog osećanja nemoćne indignacije što je zagušilo sve one kojima je bilo “zabranjeno pravo na reč”, preko cenzure koja je delovala uvek pod maskom ali bez prestanka, ućutkujući svako mišljenje koje se razlikovalo od horskog pojanja većine francuskih medija, prepunog aluzija, nepreciznosti, amalgama...

Ideje i stavovi koje je hrabro, i uprkos svim preprekama, zastupao Milivoj Srebro tokom ratnih godina (a koje tada niko nije želeo da čuje), sada su objavljeni u knjizi koja mi izaziva – evo još jednog priznanja – različita osećanja: u isto vreme, neprijatnost i zadovoljstvo, oduševljenje i nelagodu.

Nema sumnje, voleo bih da sam i sam napisao ovakvu knjigu... da sam zato imao istrajnu volju. Ali, takva upornost, takva odlučnost su mi nedostajali. Ili sam ih posedovao samo neko vreme. Ja, i verovatno mnogi drugi koje je uzdrmalo samoubistvo Jugoslavije, izvršeno spolja i iznutra, i koji su bili ogorčeni medijskim predstavljanjem te drame, tih drama – ponekad karikaturalnom, često pogubnom – u našoj Francuskoj, zemlji sloboda (kako se ne bez ponosa oglašava na sva zvona), gde je sloboda izražavanja tom prilikom bila svedena, kao šagrinska koža, na svoju najprostiju dimenziju: na monopol dodeljen od strane samovoljnih medija onima koji “pravilno misle”.

Zapisi jednog apatrida mi izazivaju, kao što rekoh, nelagodnost. Ne zbog njihovog sadržaja, nego zbog mojih ličnih propusta. Danas žalim što nisam istrajao, što sam popustio pred zamorom izazvanim izigravanjem Don Kihota u borbi sa vetrenjačama (upotrebljavam ovo poređenje namerno, prihvatajući sva značenja koja se mogu izvesti iz ove slike) i neprestanim sudaranjem sa zidom ćutanja – visokim, neprobojnim – o koji su se odbijali svi disonantni glasovi, nepodobni za opštevladajući maniheizam, ili kritički nastrojeni prema zvaničnoj medijskoj tezi koja je napravila od Srba, i samo od Srba, ubice, nasilnike, u najmanju ruku, varvarski soj koji sa nostalgijom žali za komunizmom iščezlim sa padom Berlinskog zida.

Da, priznajem, odustao sam od borbe u kojoj se protivnik pretvarao u sudiju, i umesto da i dalje šaljem pisma redakcijama koja su, jedva pročitana, završavala u korpi, odlučio sam da nastavim borbu na terenu na kojem sam se osećao svoj: prevođenjem i predstavljanjem romana koji bi francuskom čitaocu mogli ponuditi sliku o Srbiji i Srbima bližu stvarnosti od one destilovane koja je iz dana u dan uterivana u glave. Da li sam bio u pravu, ili ne – ko bi to znao? Ostaje činjenica da Milivoj Srebro, što se njega tiče, nije odustao. Zapisi jednog apatrida danas svedoče o njegovoj postojanosti.

Kad sam prvi put uzeo Apatrida u ruke, potražio sam sadržaj; i pošto slučaj (kako kaže poslovica) zna da uredi stvar, knjiga se otvorila ... onako, sama od sebe, na Annedžes, na odgovore redakcija (izraz “odbijenice” ovde bi bio prikladniji) – između ostalih, Liberasiona i Monda – kojima je autor slao svoje članke i svedočenja. Kako sam se samo iznenadio, kažem to ne bez ironije, kad sam video da ti stereotipni odgovori liče kao jaje jajetu onima koje sam i ja primao devedesetih godina! Sa jednim jedinim različitim detaljem – potpisom urednika.

Recenzija (štampana na koricama knjige) Zapisi jednog apatrida su u isto vreme intimna ispovest o gubitku iluzija i žestoka optužnica u kojoj se autor – preuzimajući rizik da bude etiketiran kao “politički nekorektan” – obračunava sa svima onima koji su “gurnuli” njegovu bivšu domovinu, Jugoslaviju, u samoubistvo ili licemerno iskoristili njenu tragediju da bi o sebi stvorili sliku poštenih boraca za “ljudska prava” i “pravednu stvar”. Nastali uglavnom u dramatičnim okolnostima, i u samoći – tokom građanskog rata na Balkanu (1991-1995) – zapisi koji sačinjavaju ovu knjigu su, zapravo, svojevrsni krici protesta (...) pisani bez okolišenja i kalkulisanja, kojima se osuđuje varvarsko krvoproliće, pozivaju na odgovornost “gospodari rata” i demaskiraju svi oni koji su u Francuskoj – naročito televizijski intelektualci i razni “ratnici-piskarala” naoružani perom i kamerom – iskoristili jugoslovensku tragediju da bi se, u očima francuskog javnog mnjenja, nametnuli kao jedini branioci “Istine”. Kompletirana novim zapisima pisanim deset godina posle, ova knjiga ukazuje i na katastrofalni bilans upravo navršene decenije tzv. američkog mira (Padž americana) na Balkanu, mira nametnutog spolja pritiscima i pretnjama a koji i danas kontrolišu strani emisari i čuvaju “anđeli čuvari” NATO-a.

Čitajući knjigu Milivoja Srebra nisam našao ništa što već i sam nisam znao. Znači li to da je ova knjiga suvišna? Ne, nikako! U njoj sam pronašao, crno na belo, sva ona osećanja... i ogorčenost koje su tada i u meni izazivali, naizmenično, slabo poznavanje onoga o čemu se pisalo#, neznanje, isticanje senzacionalnog po svaku cenu, takozvani okrugli stolovi posvećeni jugoslovenskom pitanju#. I, da ne zaboravimo, parade (hiljadu puta ponavljane u raznim medijima) samozadovoljstva, kaćiperskog samohvalisanja, i blaženog oduševljavanja pred oštroumnošću, pred finim analizama “naših” novih filozofa! Kakvi očevi – takva i deca, kaže poslovica. Doista! Posle epohe Prosvećenosti, sada eto imamo epohu Levija, Briknera, Finkelkrota i ostalih Gliksmana. Alber Kami, Žan-Pol Sartr, Remon Aron – daleka prošlost! Ostaće, međutim, upamćen onaj što se – pošto se zaljubio u jednu Hrvaticu i sa njom u teze Franje Tuđmana, uzora demokratije i slobode govora, odazivao na nadimak Finkelkroat; ili onaj drugi, ljubitelj putovanja u Sarajevo (praćenih, treba li to uopšte isticati, medijskom pompom), koji se može videti na jednoj novinskoj foto-montaži glave uvučene u ramena kako bi se zaklonio od “srpskih snajperista” (zašto suvišna reč “srpskih”, bilo je znači i drugih?). Da pomenem, šale radi, i onog trećeg, glasnika istine i primera intelektualnog poštenja, koji se usudio da pljuje po filmu Emira Kusturice, Underground – nagrađenom nešto kasnije takvom jednom beznačajnom nagradom kakva je Zlatna palma u Kanu – a da ga pri tome (po sopstvenom priznanju) nije ni video!

U Zapisima jednog apatrida Milivoj Srebro se oštro obračunava upravo sa svima ovima koji su, u ime Istine, prigrabili ekskluzivno pravo na reč, kao i sa onim medijima što su – bez srama i stida, ne hajući za pravičnost i pluralizam – onemogućili da se čuje drugačije mišljenje o jugoslovenskoj krizi. (Sigurno nisam jedini koji tako misli, ali se sećam da je u to vreme najobjektivnije informacije trebalo tražiti na ekstremnim polovima francuske štampe, od desničarskih novina – u Figarou, od levičarskih – u Imaniteu.) Za razliku od oštre kritike kojoj izlaže “nove filozofe”, autor, međutim, sa uvažavanjem piše o svima onima, intelektualcima# ili ne, koji su iskazivali sumnju u opšteprihvaćene teze i zbog toga bili etiketirani (ponekad, čak, otvoreno, licem u lice) kao “pristalice Miloševića i srpskog fašizma”.

Značajan deo Apatrida posvećen je i hrvatskoj operaciji “Oluja”. Srebro posebno ukazuje na skandalozno odsustvo reakcija u Francuskoj (ili, u najboljem slučaju, na diskretne komentare) u odnosu na zločine počinjene tokom hrvatske akcije (vođene uz američku logističku podršku) “oslobađanja” Knina i Krajine “okupiranih” (!) od strane srpskih porodica... koje su tamo živele vekovima. On se s pravom, i ne bez ironije, čudi toj zaglušujućoj tišini – kao i zluradim komentarima pojedinaca – kojima su propraćeni ovi tragični događaji. Sa svoje strane, dodao bih da se i ja sećam komentara koje sam čuo tu i tamo posle emitovanja reportaža koje su, doduše, prikazivale kolone srpskih izbeglica iz Krajine, ali manje-više bez ukazivanja na etničko čišćenje koje je tada izvršeno. Iz usta običnih ljudi mogle su se tada čuti reči, rezultat višegodišnje intenzivne propagande: “Nisu drugo ni zaslužili!”, “Eto, došao red i na njih!” Kao da su patnje krajiških Srba mogle biti kompenzacija za zločine počinjene u Vukovaru i Srebrenici... ili u nekim drugim mestima, ali koji nisu interesovali medije! Kao da su nevine žrtve jednih mogle okajati patnje drugih, takođe nevinih žrtava.

Zapisi jednog apatrida preispituju i rasvetljavaju krvave događaje iz prve polovine devedesetih godina. Da li su francuski mediji izvukli pouke iz propusta načinjenih u to vreme? Odgovor je – avaj! – negativan. Ista medijska čorba je podgrejana za potrebe tzv. kosovskog rata 1999. godine. Služen je isti meni: upotrebljavan je sličan neprecizni vokabular# ; etničko čišćenje je pripisivano isključivo... Srbima koji su “tiranisali” autohtono albansko stanovništvo a da, s druge strane, lov na Srbe nije izazvao nijedan protest; “šokantne” slike su redovno prikazivale albanske žene u suzama; greške, odgovornost i krivica su, takođe, stavljani na teret samo jednoj strani; neprestano su otkrivane nove kolektivne grobnice sa leševima isključivo albanskih civila koje su streljale u grupama snage srpske policije, itd, itd... Ko se još ne seća cinizma koji je dostigao vrhunac kada su srpske žrtve (između ostalog – “hirurškog”) bombardovanja NATO-a okvalifikovane kao “kolateralna šteta”#... Ali, zaustavimo se ovde sa nabrajanjem sličnosti što “bodu oči”, one zahtevaju širu raspravu.

Objavljivanje Zapisa jednog apatrida me je, zar se to ne vidi, veoma obradovalo. Kažem to glasno i jasno pa makar me ponovo proglasili za “pro-Srbina”#, ili već ne znam kako drugačije. No, nije važno, Milivoj Srebro brani one vrednosti koje već dugo zastupam i sam: nepristajanje na crno-belu viziju sveta; na manihejske podele, činjene bez ikakvog kritičkog rasuđivanja, na “dobre” i “loše” momke; na amalgam između srpskog naroda, javno izvrgnutog ruglu, i krvnika u službi Miloševića koji su – svi to znaju, i niko ne može da opovrgne tu činjenicu – počinili zločine za koje moraju da odgovaraju – danas, sutra, što pre.

Vrlo mi je drago što je Milivoj Srebro uspeo da pronađe jednog francuskog izdavača voljnog da objavi (i da brani) njegovu knjigu, premda sumnjam da će u našoj štampi imati značajnijeg odjeka. Jer, ni danas još uvek ne postoji volja, kao što je u svojoj knjizi isticao Žak Merlino, da se čuju “sve jugoslovenske istine”. Ali bez obzira na to, Zapisi jednog apatrida predstavljaju, po mom mišljenju – korisnu knjigu! Otkrivajući onaj deo istine koji je bio zapostavljen, ova knjiga je meni lično došla kao melem na ranu, meni koji nemam nikakvih porodičnih veza ni u Srbiji, ni u Hrvatskoj, ni u Bosni i Hercegovini, ali za koje me vežu jaka prijateljstva. A što se drugih tiče, svih onih koje je potresla jugoslovenska drama, ili ih ostavila zbunjene i u neverici, Apatrid će im nesumnjivo otvoriti nove vidike, i možda ih podstaći da se preispitaju, da prodube saznanja o verodostojnosti činjenica o kojima su svojevremeno čitali ili slušali, činjenica iznošenih pristrasno a koje su mnogi prihvatili zdravo za gotovo.

Kao što jednom prilikom na Frans enteru reče Pjer-Mari de la Gors protestujući protiv slepog jednoumlja: Bolje je biti u pravu sam i usamljen, nego grešiti zajedno sa celim svetom.

Alen Kapon