Tehnika žrtvovanja

Dakle, i evropski komesar za proširenje Oli Ren i šef srbijanske delegacije za pregovore sa Evropskom unijom Miroljub Labus najzad su ispunili svoja obećanja. Ren se, zbog srbijanske verzije Tvin Piksa u kojoj glavnu ulogu tumači traženi a nenađeni bosanski general Ratko Mladić, konačno naljutio na Srbiju i (privremeno) prestao sa njom da komunicira, a potpredsednik Vlade Srbije Miroljub Labus je najzad podneo toliko puta najavljivanu ostavku i najavio toliko puta neuspelo povlačenje G17 plus ministara iz vlade, koju bi, na krajnji prezir u Demokratskoj stranci, G17 plus poslanici nastavili da podržavaju. Ako tako odluči za subotu 13. maja zakazani Glavni odbor te stranke, inače pod prilično očiglednom kontrolom potpredsednika Mlađana Dinkića. Koga te iracionalne stvari poput serije Tvin Piks u kojoj se nikad ne sazna gde je nestala Lora, ostavljaju bez reči, on je samo s brojkama na svome. I kao takav, teško da ima uverljivog razloga da napusti vladu. A “Glavni odbor ide za Dinkićem, kakav im on nalog da tako će biti, bilo bi veliko iznenađenje da bude drugačije”, kaže jedan član stranke G17 plus koja se, uslovno rečeno, podelila na one koji veruju da Vlada Srbije i njene nadležne službe stvarno ne znaju gde je Ratko Mladić, a da znaju svakako bi ga isporučili gde treba i one druge koji lično misle da vlada, odnosno njene nadležne službe znaju gde je Mladić, “mada to ne temeljim ni na jednoj relevantnoj informaciji” nego prosto na zdravorazumskom rezonu da bi “mnogo tragičnije bilo da stvarno ne znaju, prava katastrofa”. E pa ako na Glavnom odboru G17 plus pretegnu ovi prvi, Miroljub Labus slobodno može smatrati da mu je izglasano nepoverenje. “Tad bi konačno bilo jasno ko u stvari vodi stranku, koja bi ostala samo na ekonomskim osnovama bez političke priče koju je gurao Labus.”

U svakom slučaju, javni verbalni obračuni između Čedomira Antića, najpre Labusovog savetnika, koji je u međuvremenu spoznao da “bez Dinkića ne bi bilo G17 plus” i bivšeg šefa poslaničkog kluba te stranke u Narodnoj skupštini Srbije Gorana Paunovića, za koga se smatralo da je politički blizak ni Dinkiću ni Labusu nego Predragu Markoviću, a koji je Antića optužio da je zloupotrebio prevelika ovlašćenja i stranku pretvorio u interesni klub, kulminaciju su doživeli na poslednjoj sednici Glavnog odbora, gde su se dve glavne struje polugluvo sukobile oko raspuštanja Skupštine opštine Novi Pazar. Oko koga su G17 plus ministri na sednici vlade listom bili uzdržani, ali koje je, prema tvrdnji Miroljuba Labusa, podržalo Ministarstvo finansija, valjda kao upućeno u to može li se usvojeni budžet SO Novi Pazar i realizovati. Članovi G17 plus, ipak, nisu iskušavali svog predsednika Labusa ulaskom u novopazarsku privremenu upravu.

Sem što se vrlo uzak krug oko predsednika Narodne skupštine Srbije Predraga Markovića, koji je i sam davao izjave i ponašao se u najmanju ruku čudno a po nekima kao nezadovoljan član, i fizički osipa i udaljava od stranke i zato “što u njoj nije dozvoljeno ni pitati a kamoli kritikovati, a nijedna unutarstranačka afera nije ni načeta”, poslednjih se nedelja može registrovati i lako kretanje ipak manjinskog kruga Labusovih pristalica ka onome bez koga stranke ne bi ni bilo.

Vlada Srbije se u sredu nije oglasila povodom Labusove ostavke. Ona pobeđuje svakako – i ako na Glavnom odboru pobedi Labus, a još ubedljivije ako tamo pobedi Dinkić.

GARANT: Prekidom pregovora o stabilizaciji i asocijaciji, Evropska unija je Srbiji razvezla ne šamarčinu nego zasad samo prijateljsku pljusku po mestu na kome je najtanja. Po ugledu. Ovom suspenzijom, Brisel je svetu, koji nema strpljenja da se udubljuje u detalje, emitovao potencijalno opasnu poruku da je Srbija nesolidno društvo na opasnom mestu. Nesolidno društvo se ne prima u goste, a na opasna mesta, naročito onaj ko je pri parama, zalazi samo uz veliko obezbeđenje. Kamatno.

Ovo je ujedno pitanje najveće štete i najveće koristi koju Srbiji donosi stanje tih pregovora.

Da prizemljimo: Evropska unija je Srbiji (privremeno) oduzela svoju vrlo cenjenu garanciju i time povećala rizik zemlje koji se vrlo egzaktno obračunava kroz cenu svakog dolara ili evra koji u Srbiju uđe. Poskupljuje ga, snižava kreditnu apsorpcionu moć njene privrede i usporava njen rast. Suspenzijom pregovora, Brisel je, u najgorem momentu, krhkim učinio ionako sporne izglede da se Srbija u sledećoj fazi saradnje koliko-toliko oslobodi tutorstva Međunarodnog monetarnog fonda i na sebe preuzme odgovornost za sebe. Poput Rumunije posle čijeg je istorijskog NE MMF-u stao i Brisel i prestižna rejting agencija Standard&Poor objavom da varničenje sa MMF-om neće uticati ni na buduće članstvo Rumunije u EU ni na njen kreditni rejting.

Ruku na srce, Evropa je licemerna. Sem Ratka Mladića, na čijem su pronalaženju “svoj posao radili svi”, ali koji ni nakon “kompletne studiozne istrage nije nađen”, Brisel ima najmanje još tri motiva da sa zaključenjem ovih pregovora ne brza: crnogorski referendum, kosovski status i unutarevropske probleme sa sopstvenom apsorpcionom moći kao novododatim uslovom van kontrole pripravnika za veliko evropsko članstvo.

PARE I VIZE: Kad je svojevremeno G17 institut prezentovao svoju analizu finansijskih troškova i dobiti od približavanja Srbije Evropskoj uniji, bilo je malo toga za privući čitaoca, pa je jedna koleginica zamolila tadašnju šeficu Kancelarije Vlade Srbije za pridruživanje EU Radmilu Milivojević da joj kaže jednu onako životnu stvar koja bi Evropu mogla da omili onima koji ništa ne znaju o međunarodnoj podeli rada, konkurentnosti i makroekonomskoj ravnoteži. Nije bilo lako. Milivijevićeva se, mislim, setila viza.

Dakle, šta mi opipljivo dobijamo ako potpišemo, odnosno gubimo ako ne potpišemo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Kratkoročno, malo šta. Na tržište Evropske unije Srbija već sada upućuje oko polovinu svoga izvoza, a dvadesetpetorica su svoje tržište već koliko je moglo otvorila našoj robi. Pregovori koji su u toku tiču se naše obaveze da svoje tržište oslobodimo carina za evropsku robu, što će za naša preduzeća značiti krv, znoj i suze, ubitačnu konkurenciju, stečajeve i mučna gašenja nekonkurentnih proizvodnji. I u tim se pregovorima naši pregovarači ne pitaju da li ćemo zonu slobodne trgovine sa EU napraviti nego samo u kojim ćemo rokovima to učiniti. Samo se o tome u stvari pregovara.

Što se keša tiče, Srbija je prošle godine od Evropske komisije, kroz razne vidove pomoći među kojima prednjače CARDS programi, dobila 207,81 miliona evra.

Već više od decenije građani Srbije, sem onih koji imaju po dva i više pasoša, ne mogu bez vize ni u jednu zemlju članicu EU. Ni staru ni novu članicu. Jela Baćević, direktorka Kancelarije SCG za pridruživanje EU prošle godine je za NIN tvrdila: “Da sam srpski premijer ili ministar unutrašnjih poslova, i da stvarno hoću da mi narod želi, ceni i podržava evropske integracije, ja bih se potpuno, sto posto fokusirala na pitanja viza. Da se režim Šengena uvede za celu populaciju, to je ozbiljan posao koji bi, garantujem vam, mogao da bude urađen za godinu, godinu i po dana. Samo kad bismo se ozbiljno bavili time.”

E, to je bilo juna prošle godine. Srpski pregovarači sa EU iz prošlog su meseca izašli srećni zbog velikog uspeha: zemlje članice EU će izdavanje viza poskupeti sa 35 na 60 evra za sve zemlje kojima vize za Evropu trebaju sem za zemlje zapadnog Balkana. Pregovori o ublažavanju viznog režima za nekoliko kategorija građana odloženi su zbog nesaradnje sa Hagom negde za jesen. SCG se nalazi na crnoj šengenskoj listi sa još osam zemalja (Albanija, Belorusija, BiH, Makedonija, Moldavija, Rusija, Turska i Ukrajina), a o našem uključenju na belu šengensku listu (tu se nalazi osam zemalja koje nisu članice EU: Andora, Bugarska, Rumunija, Hrvatska, Monako, San Marino, Vatikan i Švajcarska) niko više i ne govori. Na dugačkom štapu.

Naši se pregovorači sa Evropom jako nadaju da će do kraja godine uspeti da se izbore da poslovnim ljudima, studentima, naučnicima, novinarima... treba manje dokumentacije za šengensku vizu i da je, kad je jednom dobiju, dobiju na duže, a na ideji da je neke od precizno definisanih kategorija građana i ne plaćaju više se ne insistira. A da citiramo Erharda Buseka, kordinator Pakta za stabilnost: “Ja godinama, i to već postaje naporno a ne donosi nikakve rezultate, tražim od vašeg ministra policije da kontaktira sa svojim kolegama u evropskim državama po ovom pitanju. Ministar policije je taj koji mora da ubedi zemlje Evrope da Srbija radi sve što može sa dugačke liste uslova koje je Evropa postavila.” A u te uslove spadaju: jasno definisanje granica države, biometrijski pasoši, zakon o azilantima, objedinjene baze podataka policije i diplomatsko-konzularnih predstavništava, zakon o azilantima, stabilna ekonomska i politička situacija, priznavanje putnih isprava UNMIK-a... Pobogu brate.

Naš ministar policije samo što nije. Pošto reši par pitanjaca koja su sva odreda postala tehnička. Što će reći, beznačajna. Kao pitanje Ratko Mladić: politička volja postoji, ostalo je tehničko pitanje, ponavljaju članovi Vlade Srbije kao papagaji. A dok se to čisto tehničko, dakle beznačajno, pitanje ne reši: hapsi, vešaj, radi šta hoćeš... SRBIJI, Mi, gde je Ratko Mladić – ne znamo.

MLAĐAN DINKIĆ, POTPREDSEDNIK G17 PLUS Država je važnija od stranke Iza odluke Miroljuba Labusa da podnese ostavku stoje lični motivi, a ja verujem da Vlada Srbije zaista ne zna gde je Mladić, ali stvarno želi da tu stvar završi i ja sam ljudima iz Koštuničinog kabineta dao podršku da završe tu stvar do kraja Nema sumnje da su i najbliži stranački prijatelji predsednika G17 plus i potpredsednika Vlade Srbije Miroljuba Labusa bili zatečeni njegovom odlukom da podnese ostavku na funkciju u vladi. “Ne znam da je sa bilo kime iz stranke imao sastanak pre nego što je odluku doneo; u svakom slučaju, ja na takvom sastanku nisam bio”, kaže za NIN jedan od funkcionera G17 plus. Ali odluka je primljena bez velikog uzbuđenja. Potpredsednik G17 plus i ministar finansija Mlađan Dinkić je na odmoru i vraća se tek u petak uveče. Ne pre. On ne veruje ni da će Vlada Srbije zakazivati posebnu sednicu povodom ostavke svog jedinog potpredsednika; u četvrtak, dan posle ostavke, redovna je sednica vlade, a Dinkić ne zna da li će neko postaviti to pitanje. Niste bili obavešteni unapred da će predsednik vaše stranke podneti ostavku na funkciju potpredsednika vlade? - Ne. Jeste li iznenađeni? - Ne bih ništa da komentarišem do sastanka Glavnog odbora stranke. Je li to Labusova lična ili stranačka odluka? - Svakako da je lična. Stranka će o tome da razgovara 13. maja, za kad je Labus zakazao sastanak GO. Dobro, vi ste potpredsednik stranke i ministar u vladi. Da li se gospodin Labus dogovorio sa vama pre nego što je podneo ostavku? - Ne, obavestio me je pola sata pred podnošenje ostavke. Jeste li se sa time saglasili? - Pa ne možete se saglasiti ili ne saglasiti sa nečijim ličnim činom. NJemu je jedna od glavnih odgovornosti saradnja sa Evropskom unijom i on je sigurno prilično emotivno prihvatio odluku Evropske unije oko odlaganje nastavka razgovora dok se ne isporuči Mladić. Razgovori nisu prekinuti jer bi u tom slučaju o ponovnom uspostavljanju pregovora morala opet da se traži saglasnost svih 25 članica EU. Ovo nije to, ova odluka na engleskom glasi call off, znači odlaganje, a razgovori se nastavljaju onoga časa kad se isporuči Mladić. Situacija se može uporediti sa onom u kojoj je bila vlada hrvatskog premijera Sanadera 2005. godine kad su imali čak osam meseci odlaganje početka pregovora o statusu zemlje kandidata. Čim je Gotovina izručen, Hrvatska je odmah proglašena zemljom kandidatom. Kakve bi konkretne kratkoročne ili dugoročne posledice po Srbiju moglo da ima današnje odluke Olija Rena, evropskog komesara za proširenje, da rundu pregovora zakazanu za 11. maj odloži? - Ako se Mladić u relativno kratkom roku isporuči Hagu, mi nećemo imati nikakve posledice. I ovo će biti zaboravljeno kao jedna ružna epizoda. Imate li indicija da oni u vladi koji bi to trebalo da znaju, odnosno nadležne vladine službe, znaju gde je Mladić? - Ja mislim da ne znaju, u tome i jeste problem. Moj je utisak, a ja mogu samo da delim utisak – ne mogu da znam jer se time ne bavim – da politička volja postoji, da oni žele da ga isporuče ne manje nego sam Labus, ali stvar je u tome da ne mogu da ga pronađu. Kad treba jednu ličnost locirati, bez obzira iz koje oblasti da je, to nije nimalo lako uraditi, posebno ukoliko ta ličnost ima podršku dela stanovništva. Eto, Amerikanci godinama ne mogu da pronađu Bin Ladena. Pa, videli ste da su onog kuma italijanske mafije pronašli posle 30 godina skrivanja po nekim zabitima na Siciliji. To tehnički nije lako izvesti. Moj je osećaj, na bazi razgovora sa premijerom i njegovim saradnicima, da oni jako žele da to završe i sve su stavili u tu funkciju. Ali moguće je da se kasno krenulo sa tim aktivnostima, pa sad postoji logistički problem – pronaći čoveka. Kad bih ja znao da oni ne žele to da urade, znači da neće, postupio bih isto kao Labus. Kako mislite da će postupiti ostali G17 plus ministri u vladi? - Svi ćemo doneti odluku u skladu sa odlukom Glavnog odbora. Kako Glavni odbor bude odlučio, tako ćemo se i mi ponašati. Naravno, pre toga ćemo imati svoje lične stavove i na osnovu toga će GO doneti odluku. Imate li vi sada svoj lični stav? - Naravno da ga imam. I? - Reći ću ga Glavnom odboru. Ukoliko bi Mladić bio isporučen u narednih pet dana, da li bi se gospodin Labus vratio u vladu? - Naravno da ne znam. Kao što je ovo bio njegov lični potez, i to bi morao da bude njegov lični potez. Jeste li imali kontakte sa premijerom ili nekim drugim članom Vlade Srbije posle ove ostavke? - Imao sam razgovor sa jednim ministrom i jednim članom kabineta. I kakvo je njihovo mišljenje o posledicama ostavke gospodina Labusa po vladu? - Oni su mene pitali šta je moje mišljenje i ja sam im rekao. Pa, dobro, moje je mišljenje da sada treba sve uraditi da se problem reši. Znači “Mladić u Hagu” je sve što treba da se uradi. Sve ostalo je manje važno. Ima li ostavka gospodina Labusa bilo kakve veze sa izvesnim tenzijama u vašoj stranci? - Ne verujem. Činjenica je da je to Labusova lična odluka. A zašto je on takvu odluku doneo, to može samo on da kaže. Dakle, nije bilo nikakvih unutarstranačkih motiva? - Ne verujem. To je ipak suviše mala stvar da bi zbog toga neko povlačio ovako krupne poteze. Znači, stranka je suviše mala prema državi. Državni problemi su daleko značajniji. Tako da ne verujem. Ono što je sigurno, to je da su lični motivi u pitanju. Šta tačno sadrže ti motive, to ipak samo gospodin Labus može da kaže. I neki funkcioneri međunarodne zajednice, ali i crnogorski premijer Milo Đukanović sad po novinama izjavljuju kako očekuju da Srbija neće tako otezati sa isporukom Hagu Radovana Karadžića kao što oteže sa isporukom Ratka Mladića. Mislite da bi se to moglo pojaviti kao novi uslov Srbiji? - Ne znam, zaista. Ja sam u vladu ušao da bih sprovodio ekonomske reforme i sve ovo što je van tog domena za mene je kao svemirski brod. Mogu samo da imam neki lični stav o tome, a niti mogu da pomognem u rešavanju tih problema, niti mislim da je dobro da sudbina jednog društva tako mnogo zavisi od tih stvari. To je toliko sve predimenzionirano sa aspekta onih koji te uslove postavljaju... Koliko mislite da je crnogorski referendum uticao da EU ovako sada zaoštri to pitanje? - Ne verujem da između te dve stvari postoji direktna uzročno-posledična veza, jer EU je poodavno postavljala te uslove, svima su nam bili poznati, bilo je samo pitanje koja će vremenska granica biti data. Pa i ovo odlaganje je urađeno prilično meko u odnosu na ono što je moglo da se dogodi. Mislite da EU nije htela da ipak sačeka rezultate crnogorskog referenduma? - Očito da nisu želeli da vezuju te dve stvari. S obzirom na to da vi mislite da vlada zaista ne zna gde je Mladić, vi dakle nećete izlaziti iz vlade ukoliko on ne bude isporučen? - Samo mogu da kažem da se nalazim u jednoj veoma neprijatnoj situaciji jer ovde govorim o nečemu što je u domenu nagađanja. Kad god se nalazimo na iracionalnom terenu, ja jednostavno ne znam šta da kažem. Ono što je sigurno, to je da sam ljudima iz Koštuničinog kabineta preneo poruku da im dajem podršku da to sa Mladićem završe do kraja. To je jedna od malih stvari koje treba uraditi da bi se stanje u Srbiji popravilo.