Odlazak ekonomskog ikonoborca

DŽon Kenet Galbrajt, ekonomista koji se celog života borio protiv opšteprihvaćenih stavova, nepokolebljivi liberal koji se svojski trudio da pokaže kako su velike multinacionalne korporacije zapravo dobrim delom ukinule i izvitoperile standardne tržišne mehanizme, te je država stoga dužna da fiskalnom i monetarnom politikom ustane u odbranu društva i pobrine se za njegove stvarne potrebe, preminuo je 30. aprila, u 97. godini.

Jedan od najčitanijih autora u istoriji ekonomskih nauka ostavio je za sobom 33 knjige, među kojima su neke, kao Društvo obilja (1958) bile do te mere prekretničke da su primorale Ameriku i veliki deo zapadnog sveta da se, makar i nevoljno, lati preispitivanja sopstvenih vrednosti. Pisao je lako, duhovito i jednostavno čak i o najkomplikovanijim temama i iskovao izraze koji su već odavno postali deo uobičajenog pojmovnika, kao što je, recimo, “konvencionalna mudrost”. U svojoj dugogodišnjoj karijeri bio je univerzitetski profesor (samo na Harvardu predavao je 26 godina) ali i savetnik mnogih američkih predsednika, diplomata (ambasador u Indiji u vreme Kenedija), romanopisac, glavni urednik časopisa Fortjun, pa čak i istoričar umetnosti (Indijsko slikarstvo, 1969).

Rođen u Kanadi, na velikom porodičnom poljoprivrednom imanju gde je, uprkos bogatstvu, odmalena navikao da radi, prvu diplomu je stekao u Ontariju, iz poljoprivrednih nauka. Docnije je prešao u Ameriku, na Berkli, gde je magistrirao i doktorirao, posvetivši se ekonomiji. Godine 1937. boravio je kao naučni istraživač u Kembridžu, gde se oduševio idejama DŽona Mejnarda Kejnsa i postao njihov dosledni zagovornik. Krajem te godine primio je američko državljanstvo i počeo da predaje na Prinstonu.

Prvi veliki posao u državnom aparatu poveren mu je 1941. godine: zadužen je za kontrolu cena u SAD. Spočetka je smatrao da će selektivnom kontrolom cena biti mogućno postići iste one efekte za koje se Kejns, godinu dana ranije, zalagao u svom tekst Kako plaćati troškove rata i da Americi nisu potrebne onako drastične mere kakve su potrebne Britaniji – pooštrena poreska politika i obavezna štednja. Docnije je, međutim, zaključio da je rešenje ipak u opštoj kontroli cena i za taj svoj predlog je dobio punu podršku predsednika Ruzvelta. Kontrola cena je uvedena u aprilu 1942. i postigla je neverovatan uspeh: od tada do kraja rata inflacija nije prelazila dva posto godišnje, a nezaposlenosti, praktično, nije ni bilo. Doduše, kada je reč o nezaposlenosti, Galbrajt je sa sebi svojstvenom autoironijom govorio kako je zapravo Hitler bio taj koji je ukinuo nezaposlenost, prvo u sopstvenoj zemlji, a onda i u neprijateljskim državama.

Ovo iskustvo sa uspešnom kontrolom cena bilo je jedno od ključnih za formiranje Galbrajta kao ekonomskog i socijalnog mislioca. Do kraja je ostao zagovornik planske državne politike u oblasti cena i zarada, uveren da je to jedan od suštinskih činilaca cenovne i ukupne ekonomske stabilnosti i sprečavanja prekomerne industrijske koncentracije i monopolističkog, odnosno oligopolističkog ponašanja.

Drugo formantno iskustvo stekao je krajem Drugog svetskog rata kada mu je povereno da, zajedno sa nekolicinom tadašnjih ekonomskih uglednika kao što su bili Kaldor, Svizi i Šumaher, proceni štetu koja je savezničkim bombardovanjem naneta nemačkoj privredi. Ispostavilo se da je ta šteta zapravo bila mala – ne samo u poređenju sa ogromnom štetom nanetom civilnim objektima, o ljudskim žrtvama da i ne govorimo – nego i u poređenju sa troškovima tog bombardovanja koje su snosili američki poreski obveznici. Nemačke fabrike, za koje se verovalo da su uništene, proradile su punim kapacitetom u roku od nekoliko nedelja. Ispostavilo se, isto tako, da ono što je sve vreme rata smatrano savršenom nemačkom ekonomskom mašinerijom, ni izbliza nije bilo tako savršeno: ženski rad nije bio racionalno korišćen, a Nemačka je još krajem septembra 1944, kada je svakako bilo prečih poslova, imala čitav milion ljudi koji su radili kao posluga u domaćinstvima.

U svojoj prvoj veoma čitanoj knjizi Američki kapitalizam (1952) Galbrajt je doveo u pitanje opšteprihvaćenu tezu po kojoj konkurencija različitih industrijskih preduzeća sprečava monopolističku eksploataciju, tvrdeći da je, u stvari, najvažniji odnos koji se uspostavlja između različitih društvenih interesa, uključujući tu proizvođače, potrošače i sindikate.

U svojoj najpoznatijoj i najosporavanijoj knjizi Društvo obilja Galbajt je ukazao na paradoks privatnog bogatstva i javnog siromaštva, odnosno na ogromnu neravnotežu između javnih i privatnih troškova. Po njegovoj oceni, jedan od temeljaca klasične ekonomske analize – suverenitet kupca – nije ništa drugo do mit. Nije tačno, tvrdio je Galbrajt, da tržište reaguje na želje potrošača, nastojeći da im udovolji, niti je tačno da potrošači slobodno odlučuju kako će potrošiti svoj novac. Reč je o tome da velike korporacije, koje ulažu ogromne svote novca u kreiranje, planiranje i proizvodnju novih artikala, i koje stoga hoće da budu sigurne da će ti artikli imati prođu, stvaraju želje potrošača, predstavljajući ih kao autentične potrebe. Godine 1958, kada se knjiga pojavila, ta ideja je delovala krajnje subverzivno.

U svojim potonjim delima, naročito u Novoj industrijskoj državi i Ekonomiji i društvenoj koristi, Galbrajt je dalje razrađivao tezu o velikim korporacijama koje, po njegovom sudu, zapravo upravljaju društvom i državom, potčinjavajući opšti interes svojim parcijalnim potrebama i interesima.

U intervjuu koji je dao Independentu 2002, neposredno pošto su Ameriku potresli skandali oko Enrona i Vorldkoma, rekao je da, ipak, ni sam nije očekivao da će problemi na koje je svojevremeno upozoravao dobiti ovako džinovske razmere i da će tehnostrukture, tj. rukovodstva velikih korporacija do te mere monopolisati kontrolu nad onim što je, u osnovi, vlasništvo akcionara. Savremene korporacije, kojima upravljaju vešti finansijski prevaranti vođeni isključivo svojim sebičnim interesima, potpuno su izmakle kontroli. “Osećaj odgovornosti u finansijskoj zajednici za celu zajednicu, onu kojoj svi pripadamo, nije mali: njega jednostavno nema. To što je kapitalizam prekršten u sistem tržišne ekonomije koji, navodno, kontrolišu potrošači, samo je varka. Najveći intelektualni i umetnički talenti danas se troše na upravljanje masom potrošača.”

Do kraja života ostao je idealista, uveren da stvari mogu krenuti nabolje, uprkos svemu. “Treba formirati koaliciju zabrinutih”, zapisao je 2004, objavivši svoju poslednju knjigu Naivne obmane u ekonomiji. “Oni koji uživaju u obilju i dalje će uživati u obilju, oni kojima je stalo do komfora i uživaće u komforu, ali ćemo, takvom koalicijom, učiniti da siromašni bar postanu deo političkog sistema.” Uostalom, imao je običaj i da kaže kako politika, protivno konvencionalnoj mudrosti, nije veština mogućeg; pre će biti da je umeće izbora manjeg od dva zla.