Francuska zaštita za Mladića

Žak Mase (Jacques Massé), novinar i saradnik mnogih francuskih listova među kojima i biltena TTU (Jako, jako hitno) specijalizovanog za pitanja strategije i bezbednosti, od 1991. godine prati ratna dešavanja na prostoru bivše Jugoslavije. Knjiga Naši dragi ratni zločinci (Nos chers criminels de guerre), izdavač pariska kuća Flamarionn, zasnovana je na dokumentima i intervjuima protagonista. Ona postavlja pitanje konkretizacije međunarodne pravde, sukoba morala i pragmatičnih političkih interesa. Svojevrsna je hronologija upotrebe sile i manipulacije.

Autor dovodi u pitanje kredibilnost francuske politike, tokom jugoslovenskih ratova, nazivajući je prosrpskom.

– Ne, Francuzi nisu prosrbi ili antihrvati, oni su bili projugoslovenski orijentisani. Lukavost Miloševićeve politike, bar na početku sukoba, sastojala se u tome da se predstavi kao jugoslovenska orijentacija. Miteran je ušao u takvu, jugoslovensku prizmu konflikta – prvo sa Slovenijom, zatim sa Hrvatskom dok je sukob u Bosni imao drugačiji karakter. Naime, podržana je strana koja je bila bolje organizovana. Da su to bili Bošnjaci ili Hrvati oni bi bili podržani, ali su Srbi u Bosni bili ti koji su imali organizovanu strukturu! Naravno, postojao je i paralelizam iz I svetskog rata, prijateljski odnosi Srba i Francuza. Sve je to bilo delo usamljenih diplomata. Ali i intelektualci su se angažovali za srpsku stvar. Imate primer Patrika Besona (Patrick Besson), pisca koji ima kolumnu u nedeljniku Le Point i koji je napisao odu Karayiću! (/“Amerika, Francuska, Nemačka i Ujedinjene nacije/Htele su da nas islam ponovo satre/Srbi, koje su Osmanlije terale da idu bosi (…)/Prvi put, u svojoj krvavoj istoriji/Bosanski Srbi imaju Državu/Policiju, poslanike, predsednika/To bi bilo nemoguće, Radovane, bez tebe.”/) Ali s druge strane, bio sam impresioniran i pojedincima koji su se mimo institucija angažovali, kao na primer, komesar koji istražuje zločin u Srebrenici. Ili da nije bilo ljudi koji su se lično zalagali za funkcionisanje suda u Hagu, kao sudija Jorge, od suda ne bi bilo ništa. Gledajte šta se događa sa Internacionalnim sudom u Rimu – već godinu dana nema nikakvih rezultata!

Zanimljivo je da niste želeli da produbite ulogu NATO, OUN i EU u vezi sa sukobima u bivšoj Jugoslaviji?

– Početak sukoba u Jugoslaviji “zatekao” je pomenute institucije potpuno nespremne. OUN nije znao šta da radi: čak i kad je slao vojnike ulazio je u apsurdne situacije. Trebalo je mesecima pregovarati da vojnici dobiju blindirana vozila, da se zaštite od snajpera, da se deblokira aerodrom u Sarajevu. 87 francuskih vojnika je izgubilo život, 200 je ranjeno. Sve je mistifikovano zbog nedostatka odlučnosti za intervenciju. Pojedinačne zemlje, kao Francuska, slale su vojnike, ali su odbijale da bilo šta konkretno preduzmu. Ni EU nije imala jasnu sliku. Na određeni način ista dezorijentacija uticala je i na rad Haškog tribunala. Stoji prigovor da je dezorijentacija pomenutih institucija jedna od bitnih karika jugoslovenske katastrofe.

Dolaskom Žaka Širaka mirovni proces u “kvaru”, kako ga opisuju francuski stručnjaci, počeo je da se deblokira a potpuna francuska saradnja sa Haškim tribunalom ostvariće se tek 1999. godine...

- Ne treba zaboraviti da su upravo tada sledili događaji koje su naterali Širaka da se postavi odlučno. Sarajevo opkoljeno, Srbi uzeli za taoce vojnike Ujedinjenih nacija. Širak nije filozof, već vrlo pragmatičan i borben ukoliko mu neko stane na put, a Srbi su mu, pod komandom Mladića, zarobivši vojnike UN, bukvalno preprečili put. Dakle, trebalo je uspostaviti mir, a Srbi su predstavljali ozbiljnu prepreku i Širak je jednostavno rešio da reaguje. Što se tiče Haga, francuski oficiri, zbog prirode institucije vojske, dugo nisu pravili razliku između pozicije svedoka i osuđenog. Logika francuskog vojnog ministra (Alain Richard) bila je da se po svaku cenu izbegne da se ispitivanja Mađunarodnog suda za ratne zločine na području Jugoslavije pretvori u bilo kakvu proveru vojne misije lica koja su trebalo da se pojave kao svedoci u Hagu. Suština je bila da se ne napravi presedan koji bi bio iskorišćen u svrhe suda koji se bavi genocidom u Ruandi. Ili u Srebrenici.

Tvrdite da oslobađanje dva francuska pilota koji su, prilikom obaranja aviona pali na srpske položaje, predstavlja ključ razumevanja činjenice da je Mladić još na slobodi?

- To važi za period 1995-1997. godine. Danas je sa tim gotovo. Radi se, na određen način, o manipulaciji od strane Ratka Mladića. Kada kamere snimi da vam je načelnik generalštaba francuske vojske pružio ruku, a vi ste optuženi za ratne zločine, to ima takvu težinu da se sledeće dve-tri godine niko nije interesovao za Mladića! On nije bio protežiran od Francuza, kako se obično misli, njega su jednostavno ostavili na miru posle oslobađanja francuskih pilota. To nije isto! Pored toga, Mladić nije manipulisao Amerikancima na način kako se u nekoliko navrata “poslužio” Francuzima. Istina je da je s tim insceniranim činom “kolegijalnosti” na obali Drine, Mladić dobio određenu psihološku prednost u odnosu na Francuze, ali to ne znači da se na tome može ostati zauvek.

Ko je primio novac za “patriotski čin” posrednika u pregovorima sa Francuzima oko izručivanja pilota?

- Novac koji je dat, a za to nemam materijalnih dokaza već samo iskaze učesnika, nije uzeo Mladić. Wega nije interesovao novac već priznanje: da francuski načelnik generalštaba dođe, rukuje se s njim i da se to ovekoveči fotografijom koja je trebalo da obiđe svet. Dve osobe iz bliskog Miloševićevog okruženja su uzele novac. To su mi rekli srpski izvori, francuski takođe – i niko nije demantovao. Dakle, novac je dat i nije ga primio vojni, već politički ešelon, pre svega u Beogradu. Kada je Jovica Stanišić pušten na slobodu do početka suđenja u Hagu, inicijativa je pokrenuta na osnovu dva pisma. Jedno je napisao direktor CIA u to vreme, a drugo je potpisao Markiani (Marchiani – Širakov bliski saradnik i savetnik, prefekt, jedan od ključnih ljudi u pregovorima s Mladićem u oslobađanju pilota, prim. prev.), što mi je on i potvrdio. To samo po sebi pokazuje da je ta relacija sačuvana i da je trajala. Inače, u toku pregovora oko francuskih pilota Markiani ostaje u Beogradu, a neki smatraju da on čak i nije mnogo intervenisao za njihovo oslobađanje. Ja mislim da jeste, ali na svoj način i ne preko vojnog već preko političkog kruga oko Mladića koji nije bio etabliran na Palama već u Beogradu. Markianova uloga ostaje deo misterije koja, s francuske strane, nije demantovana. Ako Mladić ili Stanišić imaju nešto novo povodom toga da kažu, to bi bila zanimljiva debata.

Pominjete brojne protagoniste, od kriminalnih grupa do diplomatije, koji su paralelno učestvovali u uspostavljanju kanala za oslobađanje pilota.

– Da, kao Danijel Bojer (Daniel Boyer, rođen Živanović, prim. prev.) koji, nažalost, počinje da stari, ali koji ima realnu istoriju iza sebe, i nije došao niotkuda i koji je, upravo zbog toga, vredan poštovanja. Problem je što su Francuzi odbili njegove usluge zbog američkih veza.
Na terenu smo odnosa baziranih na sumnji i nepoverenju…
- U tom smislu je zanimljiva i uloga Jugoslava Petrušića, pion koji nema ništa zajedničkog sa jednim Boajeom (Boaye). Petrišić poznaje jedan milje i pokušava kao medijator da u oslobađanju pilota popravi svoju sliku u Francuskoj u odnosu na Direkciju za nadziranje teritorije. Petrušić je bio u pravom momentu, na pravom mestu i mogao je da da informaciju, da uspostavi kontakt sa servisom koji je u konkurenciji sa našom službom... On još uvek očekuje medalju za obavljeni posao... Kad kažem pion mislim da je to neko ko je bio instrumentalizovan, setite se zone u Africi... To je ona loša strana diplomatije i politike uopšte.

Pišete o “dva najtraženija lica osumnjičena za ratne zločine”, ali ipak Mladiću posvećujete veću pažnju u odnosu na Karayića. Zašto?

- Reč je o činjenici da je Mladić protežiran od dela državnog aparata Srbije i da se, samim tim, baca posebno svetlo čak, i na prvog ministra. U krugu ljudi koji su prokazani da pomažu Mladića je i Aca Tomić, šef vojne obaveštajne službe. Kapacitet i uticaj mreže na koju se oslanja Mladić je izuzetno veliki. Struktura koja održava Karayića nije istovetna, već je vezana za finansijske krugove. U pitanju su ekonomski jake individue. Pored toga, Mladić je bar do sada, bio vezan za deo državnog aparata dok se za Karayića ne zna tačno gde je, u Bosni, Crnoj Gori, negde na granici sa Srbijom. Karayića nije lako lokalizovati, bez obzira na njegova “javna” pojavljivanja u vidu objavljenih knjiga.
Pominjete pikantnu i naivnu priču po kojoj je Serž Klasferd (Serge Klarsfeld), francuski lovac na naciste, na Palama 1996. godine pokušavao da ubedi Karayića da se preda dobrovoljno, a da se za potrebe lokalnog, srpskog javnog mnjenja inscenira hvatanje organizovano od strane NATO-a...

- Mnogi su naivno verovali da su dobra volja i dobar gest dovoljan garant uspeha...

Da li je naivno kad tvrdite da se Karayić dobrovoljno predao te 1996. godine da sud u Hagu ne bi imao dokaza protiv njega?

- To nije moja tvrdnja, već odgovornih ljudi iz Tribunala. Optužnica protiv Karayića, bar na početku, bila je više retorička nego činjenična, pravna. Trebalo je sačekati 2000. godinu i izručenje gradonačelnika Bratunca da se protiv Karayića dobiju relevantni dokazi. Dakle, on nije imao dovoljno kuraži da kaže: Hajde! Sudite mi! S druge strane, Milošević nije otišao dobrovoljno u Hag, ali nisam siguran da bi zbir optužbi protiv njega, a posebno za Srebrenicu, mogao da izdrži do kraja suđenja... Postojao je komandni lanac u Hrvatskoj i to je dokazivo, ali u Bosni stvari nisu tako čiste...

Mladić je danas, i čini se više nego ikad, ključ problema pred kojima se nalazi Srbija?

- Srbija je Mladićev talac na isti način na koji su to bili i zarobljeni vojnici Ujedinjenih nacija 1995. ili zarobljeni Francuzi u dva navrata. Deset godina posle rata Mladić funkcioniše na isti način. U ime iste „ideologije” maja 1995. uzeo je za taoce vojnike UN, da bi izbegao bombardovanje, u decembru iste godine francuski piloti su postali njegovi zarobljenici, a deset godina kasnije, za čoveka koji važi da je dobar igrač šaha, primetna je samo jedna ideologija: sačuvati sebe. Uprkos svemu! Danas je Evropska zajednica odlučna: gotovo jedna trećina tekstila koji dolazi iz Srbije, taj put izvoza, vrlo značajnog za srpsku ekonomiju, će se preseći. Srbija neće imati nikakvih beneficija. Ne radi se o sankcijama, već o oduzimanju beneficija srpskoj ekonomiji – to je još jedino ostalo EZ da urazumi Srbiju.

U literaturi je poznato da teroristički akt, kao način pritiska ili medijacije, može biti posledica beznađa. U pariskom atentatu 1995. godine, kao potencijalni akter terorističkog akta bili su osumnjičeni i Srbi?

- U to vreme sam radio u nedeljniku Evenement du Jeudi i napisao sam kategorično, pre nego se završila policijska istraga, da Srbi nisu iza atentata i da to nema nikakve veze sa događajima u Jugoslaviji. U svakom slučaju, ja sam bio iznenađen da u periodu 1991-1995. godine, ni Hrvati ni Srbi nisu posegli, uprkos strahotama rata, za terorističkim aktom kao načinom za političku presiju. To može da bude i jedan od značajnih znakova da je sukob bio pod kontrolom glavnih protagonista. Masakr je bio limitiran na određen prostor. Samo je jednom u toku rata pređena granica – kada je Martić iz Knina bombardovao Zagreb i Banske dvore.

Marina Glamočak